INTERVJU Milena Dragićević Šešić: Sveteći se umetnicima vlast se čak sveti i umetničkoj sceni u celosti

To je kategorija koja afirmiše međunarodno poznatu i priznatu ličnost u ovoj oblasti, stručni žiri nagradu dodeljuje tajnim glasanjem, a ona je ove godine „deli“ sa Alfonsom Martinelom Senperom, profesorom Univerziteta Đirona u Kataloniji, ko-direktorom Pau Kasals (UNESKO katedra).

U razgovoru za naš list, Milena Dragićević Šešić, danas profesorka emerita na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu (Katedra za menadžment i produkciju u pozorištu, radiju i kulturi, na master i doktorskim studijama), govori o značaju ovog priznanja, našem društvu u kojem se kulturne vrednosti sve više degradiraju i ruše, i gde je budućnost zemlje kad nam režim ukida pravo na kulturu…

Kako doživljavate prestižnu svetsku nagradu koja će vam biti uručena 25. jula na ceremoniji u Meksiko Sitiju?

– Izuzetno sam počastvovana ovim priznanjem, koje su pre mene dobili izuzetni naučnici, poput Manuela Kastelsa čiji rad pratim još od osamdesetih godina XX veka kada on nije bio poznat u Jugoslaviji. Igrom slučaja moja sestra je na poslediplomskim studijama iz arhitekture i urbanizma (predmet: Gradsko i regionalno planiranje), na Berkliju pohađala njegove časove i imala niz njegovih tekstova u literaturi – čiji su me naslovi već privukli, jer sam se tada počinjala da bavim, sa kolegama iz Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, a i na samom našem Fakultetu dramskih, sa profesorom Borislavom Jovićem, pitanjima kulturnog razvoja te aktivnog učešća lokalne zajednice u odlučivanju o tome kako i na koji način bi trebalo gradovi da se razvijaju. Kasnije je Kastels postao svetski poznat, i 5. oktobra 2000. držao je glavno izlaganje na kongresu ELIA mreže u Barseloni čemu sam i ja prisustvovala, a nakon toga kreće prevođenje njegovih radova na brojne jezike sveta, pa i na srpski i hrvatski.

Drugi naučnik koji je dobio ovo priznanje, Džon Hoks, takođe je veoma važan za moj rad i rad Katedre za menadžment i produkciju pozorišta, medija i kulture Fakulteta dramskih umetnosti, te UNESKO katedre Univerziteta umetnosti, koje su pitanjima održivog razvoja poklanjale veliku pažnju. Hoksova knjiga – „Kultura kao četvrti stub održivog razvoja“ bila je temelj i velikog evropskog COST istraživanja – Istražujući kulturnu održivost, koja je rezultirala sa šest knjiga kod značajnog akademskog istraživača Ratlidž, u kojima je veliki broj mlađih kolega objavio svoje radove.

Treći dobitnik ove nagrade, Patris Mejer-Biš, manje je poznat u Srbiji jer piše i govori pre svega na francuskom jeziku, ali je izuzetan zagovornik borbe za prava na kulturu, i jedan od retkih istraživača kome je ovo glavna tema.

Četvrta dobitnica koju želim da izdvojim jeste za mene izuzetno važna aktivistkinja – Basma el Huseini, sa kojom već 20 godina aktivno radim treninge budućih edukatora u domenu menadžmenta u kulturi ali i podsticanje istraživanja kulturne politike širom arapskog sveta. Basma je prošle godine bila i učesnica konferencije UNESKO katedre Univerziteta umetnosti, organizovane u okviru Erazmus plus strateškog projekta SHAKIN…

Dakle, biti u njihovom društvu kao dobitnica nagrade svakako je velika čast i zadovoljstvo, jer svi oni daju veliki doprinos kulturnom razvoju, svako na svoj način, ali i svojim životom prkose stereotipima i predrasudama. Dovoljno je da kažem da je Manuel Kastels rođeni Španac, ali po svom izboru – Katalonac, neko ko je kao odrastao učio katalonski jezik, koji za vreme Franka u fašističkoj Španiji nije imao javnu upotrebu. On je, dakle, neko ko je sam razvijao empatiju i politiku brige prema potlačenom i obespravljenom drugom u vreme kad to nije bilo deo čak ni politika civilnog društva.

S druge strane, jedno visoko svetsko priznanje stiže vam u trenutku kada je više nego očigledno da je kultura u našem društvu izgubila svako pravo, da je potpuno devastirana, ponižena, i da su kulturne vrednosti, kao i sve druge, postale apsolutno nebitne. Koga to rastužuje danas, imate li utisak da su, osim nekolicine ljudi poput vas, i drugi zabrinuti zbog toga?

– Kulturni radnici su izuzetno zabrinuti da je sve važnije od kulture – a da se kultura ako se uopšte pominje u sferi politike, pominje samo kao spektakl, vašar, sajam… Kulturne vrednosti se ritualno pominju kao nacionalne, srpske vrednosti, ali to su politički narativi koji upotrebljavaju kulturu u političkoj borbi u regionu. Vladajuće stranke u svim zemljama regiona služe se kulturom samo u svrhu političke borbe za opstanak na vlasti ili za dolazak na vlast…

Tako je to krenulo od antikvizacije u Makedoniji (pa i u Bugarskoj), preko ilirizacije u Albaniji i među Albancima u regionu, pa čak i u Crnoj Gori, medijevalizacije u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj… Sve deklaracije nailaze na osudu „suprotne strane“ iako tekst niti jedne od njih nije sporan, pa odijum doživljava i istraživački projekat Yetona Neziraja – tzv. vest – a suštinski istraživačka provokacija – da umetnički ansamble Qendre Multimedije gostuje u Narodnom pozorištu u Beogradu. A pre nekoliko godina u tom istom pozorištu Miki Manojlović je izveo zajednički projekat – albansko-srpski, „Romea i Julije“ uz podršku vlasti.

Miredita, dobar dan bila je izvođena godinama, uz protestne pesme Zavetnika ispred Centra za kulturnu dekontaminaciju i prećutnu suglasnost (bez podrške, ali i bez javne „odmoći“, uprkos ponekih individualnih zabrana)…Dani Sarajeva u Beogradu takođe su se održavali sa problemima – ali održavali…

Festivali na pola puta, Jugoslovenski festival pozorišta, te Krokodil i Kikinda Short, i mnogi, mnogi drugi, pokušavali su da uspostave dobre regionalne kulturne veze – ali vidimo da se vlast surovo obračunava sa pozivom svim neistomišljenicima. Duboko sam razočarana neshvatanjem vrednosti sopstvenog naroda – vrednosti čojstva pre svega – spasti drugoga od sebe.

Ono što je važno jeste da je kultura uvek bila polje kritičkog mišljenja – polje otpora i neslaganja – setimo se i Sterijinih „Rodoljubaca“ i Nušićevih komedija – sve do jedne predstavljaju oštru kritiku i društva i vlasti. Vlast sada nastoji da uspostavi „saradljivu“ kulturnu javnost, otuda prinuđava na otkaz nedovoljno lojalne direktorke Zavoda za zaštitu spomenika kulture, veliča svoje „kulturne projekte“ koji kulminiraju EXPO-m 2027, a uspostavljanje javnog prostora kulture moguće je samo u sklopu velikih državnih projekata – pa će biti izgrađena Ložionica u Beogradu na vodi, a ostati Šećerana – KPGT u okviru novog segmenta širenja Beograda na vodi. Nijedna kritička misao o tim projektima neće se čuti u javnim tj. državnim, a još manje u tabloidnim, još državnijim medijima.

Kulturna kontrajavnost praktično je ostavljena u „svom“ prostoru – marginalizovanim prostorima u kojima rade umetnički kolektivi i nevladine organizacije, i može da iskaže svoje mišljenje samo u malom broju nezavisnih medija. Umetnici su stavljeni pred dilemu – da li se oglašavati javno – ako se na konkursima vrlo brzo vidi i „osveta“ sistema – čak sveteći se umetnicima i umetničkoj sceni u celosti, jer ili neće ni raspisivati konkurse, ili će poništavati već raspisane, ili će na kraju davati samo onima koji se bave neupitnim, a često i sasvim nevažnim projektima.

Kako se ističe u obrazloženju žirija, u vašoj impresivnoj karijeri važno mesto zauzimaju brojni javni i radikalni umetnički projekti i programi na Balkanu i u Evropi u kojima ste učestvovali i kao građanska aktivistkinja za izgradnju demokratskog društva. Da li u nekim momentima osetite razočarenje što ste decenije rada i života posvetili toj borbi, a ovaj režim je umesto kulturnih i demokratskih vrednosti tako lako ustoličio prostotu, primitivizam, sukobe, banalnost…, i svu tu javnu pornografiju učinio legalnim i poželjnim ponašanjem?

– Vrlo često se osetim poraženom – pre svega zbog nacionalističke mržnje koja se povećava – prilika je da se setim svog rano preminulog kolege iz Zagreba Sanjina Dragojevića sa kojima sam od 2002 do 2004 vodila niz seminara interkulturalnog dijaloga namenjenog mladima svih strana – i sa toliko bola i tuge nikada i nigde se nismo susretali kao na tim seminarima koje je podržavao UNESKO u Sarajevu. Ti mladi su danas umetnici, žive širom regiona – ali nažalost svi ti seminari i projekti nisu prerastali u sistemska rešenja.

Radili smo nekoliko značajnih regionalnih projekata – Policies for Culture (od Rumunije do Hrvatske) u koji su bili uključeni gradovi Srbije Užice, Sombor, Kragujevac…Pa onda drugi projekti PALGO centra obuke gradskih uprava Srbije za javne politike i posebno kulturnu politiku, pa Evropske kulturne fondacije – Kultura nova (za edukaciju NVO sektora), pa Francuskog instituta – COCOP, edukacija 80 direktora lokalnih kulturnih centara iz Srbije – svi su bili završeni sa velikim uspehom – napisani strateški planovi gradova i opština, ali postepeno, smenjivanjima gradskih vlasti, ti projekti su odlazili u zaborav, obrazovani ljudi postepeno sklanjani sa upravljačkih pozicija, zaboravljani i na njihova mesta imenovani „podobni“.

I tako u celom regionu – pa kao što smo mi dozvolili Beograd na vodi koji uništava kulturno nasleđe, pri tom ne mislim samo na Sajam, mislim na duh grada, duh tog susedstva, tako su i Makedonci dozvolili antikvizaciju koja je uništila jedan od najvrednijih poklona Skoplju posle zemljotresa – urbanistički plan Kenzo Tangea. A najviše se osetim poraženom kad prolazim pored Studentskog kulturnog centra – zato što nema razloga da u njega uđem. Kad moji studenti predlažu projekat – SKC nikad nije ni među prvih pet mogućih prostora za realizaciju, iako bi trebalo da bude prvi.

A činjenica koliko umetnika pojedinaca, koliko pozorišnih kolektiva poput Dah teatra, ostvaruje vredne, evropski i svetski prepoznate projekte uprkos svemu, jeste značajni pokazatelj moći kulture i umetnosti. Ali, sa druge strane, zloupotreba pozicije moći vlasti, da u svet šalje podobne – snižava ugled umetnosti u Srbiji – i to je najvidljivije među izabranim projektima koji treba da predstavljaju Srbiju u procesu kandidature za nagradu Oskar.

A do koje mere vlast zloupotrebljava svoju moć pokazuje i činjenica da je film „Quo Vadis Aida“, uprkos nagradi srpskoj umetnici Jasni Đuričić, ostao neprikazan u Srbiji i na Javnom servisu, čija bi to bila obaveza. Zašto „Srebrenica, kad mi mrtvi ustanemo“, Zlatka Pakovića, ne može da dobije prostor za javno prikazivanje?

Bilo je nekih umetničkih i građanskih pobuna, ali se ništa značajnije nije promenilo. Zbog čega nam se desilo to živo blato u kojem se danas razvlačimo i tonemo?

– Kulturna scena se ponosi svojom nezavisnošću i individualnim akcijama. To je svakako divno, pa kad vizuelni umetnici organizuju akciju za pomoć radnicima-štrajkačima u „Juri“, time skreću pažnju na obespravljenost radničkih prava. Međutim, nema poziva kolegama iz drugih domena umetnosti, drugim umetničkim udruženjima, nekako se sporo ponovo uspostavlja aktivna scena kulturne kontrajavnosti. Naravno da smo umorni, da se vidi da kritički glas donosi problem – čak I kad je dat sa argumentima I za dobrobit svih – a da “umilni” glas, ako ne donosi sve – bar ne oduzima postignuto. Otuda javni sektor u kulturi retko učestvuje u kompleksnim društvenim procesima – recimo onim vezanim za kulturu sećanja I borbe protiv politika zaborava.

Gde je naša budućnost ako ljudi koji vode državu ukidaju pravo na kulturu, kažnjavaju borbu za to pravo, i apsolutno ne vide duboki odnos između kulture i održivog razvoja?

– Održivi razvoj počiva na četiri stuba – ekonomija (ekonomija niskog profita za zaposlene, za opštine…) socijalni odnosi (duboko smo podeljeno društvo), zaštita okoline (a mi dozvoljavamo investitorima da ruše celu jednu planinu u Boru, da betoniraju planinske reke, da zagađuju podzemne vode preradom rude…) I kultura – koja treba da daje vrednosni temelj konceptu društvenog – održivog – razvoja. A kako to da čini kad se ona posmatra samo kao “ritual” koji ima vrednost ako okupi što veći broj stanovnika – dakle, ako obezbeđuje zabavu I pri tom se busa u grudi da je nacionalna, etničko čisto Srpska, pravoslavna kao da drugih stanovnika u Srbiji I nema, jasno im se stavlja do znanja da ako se ne “uklapate” – treba da odete. Egzodus obrazovanih, talentovanih povećava se svakodnevno – kad odem u bilo koju zemlje Evrope, kad posetim bilo koju ustanovu, uvek ću naći I ime jednog od svojih nekadašnjih studenata, kao pre neki dan u Ljubljani, na predstavi Mini teatra…

Globalno živimo ratno i uznemirujuće vreme, ali se ipak nameće pitanje da lI je kultura i u demokratskom svetu i uređenim društvima tako obesmišljena kao kod nas, ili je to danas možda neki širi trend?

– Kultura nije svuda obesmišljena, naprotiv. Iako se umetnici često žale i protestvuju, baš nedavno na savetovanju u Monpeljeu o kulturnoj politici u domenu savremenog plesa, sami Francuski umetnici su morali priznati, slušajući o situaciji u Velikoj Britaniji, u Sjedinjenim državama, u Mađarskoj, na Balkanu, da su kod njih odlični uslovi za kreativan rad, pa i za diseminaciju, jer postoji tridesetak nacionalnih centara za savremeni ples, te niz javno podržanih festivala, a o konkursima za nezavisne umetničke kolektive i projekte da ne govorimo.

Muzeji postaju stožeri kulturnih politika, koji i svojom arhitekturom ukazuju na dekolonizaciju kulture, na podršku subaltern grupama itd. Pogledajte samo Muzej afroamerikanaca u Vašingtonu ili Muzej dizajna, napravljen od nekadašnjeg muzeja Komonvelta u Londonu, ili Muzej migracija u Parizu, na mestu održane sramotne kolonijalne izložbe).

Svet se suočava sa svojom negativnom prošlošću, ne izbegava te teme. Ne idealiziram, naravno, svakako da ima još mnogo tabu tema i u Francuskoj, poput pobune robova na Haitiju, ili u Americi – o kulturnoj politici Crnih pantera. O ove dve poslednje imali smo prilike da govorimo u Beogradu, u okviru Govornih programa Rex-a i konferencije Stronger peripheries u organizaciji Fakulteta dramskih umetnosti.

U ovakvim okolnostima, gde je za nas neka mrvica optimizma, makar i jedva vidljivog?

– Pa upravo u ovom poslednjem što pomenuh – jak civilni sektor spreman je kritički da govori o celom svetu, a univerziteti i fakulteti su se sve više orijentisali na značajne evropske projekte finansirane preko naučnih programa EU (Horizon 2020, COST, Marie Curie…), ali i preko Kreativne Evrope poput pomenutih Jačih periferija – južne koalicije.

Nedavno smo u okviru Horizont 2020 ARTIS projekta (Umetnost u službi individualne i društvene transformacije) realizovali dve izložbe (kustoskinja Milica Ivić) u Salonu Oto Bihalji Merin i Uličnoj galeriji. Grupe umetnika Bitsti i Pleme, umetnika koji deluju na društvenoj margini, preko ovakvih projekata postaju vidljivi i ulaze na scenu. Južne periferije su podstakle niz kolaborativnih praksi, EPICA (projekat jačanja participacije u kulturi i arhitekturi) konzorcijuma 7 naučnih ustanova, doveo je u žižu naučne pažnje projekte borbe za javne prostore na Staroj planini (Topli do), u Baču, Novom, Sadu, novobeogradskim blokovima…

A upravo sam u Varšavi gde u muzeju Polini učestvujem na letnjoj radionici Univerzitetskog partnerstva u studijama Holokausta kao član Centra za studije sećanja Univerziteta u Kragujevcu. Na toj radionici učestvuju i Katarina Melić, Milena Nešić Pavković, Olga Marjanović Pintar, Milovan Pisari. Svako od nas iznosi svoj referat koji se bavi našim metodama nastave, a u žiži pažnje jeste očuvanje sećanje na Holokaust kroz umetnost i književnost.