INTERVJU Milica Kralj: Valjamo se u blatu autocenzure i ćutanja

Reč je o drami savremenog japanskog pisca Kokija Mitanija, koja se zasniva na istorijski istinitim činjenicama: početkom Drugog svetskog rata japanska vlast je uvela dužnost pozorišnog cenzora, koji je pregledao i odobravao sve drame koje su se igrale u pozorištima širom Japana…

Uzbudljivu priču za dva glumca (igraju Ljubomir Bandović i Uroš Jakovljević), koja će biti na repertoaru Scene „Petar Kralj“ Ateljea 212, premijerno ćemo gledati u okviru glavnog programa 31. Beogradskog letnjeg festivala BELEF.

U razgovoru za naš list, Milica Kralj govori o „Akademiji smeha“ koja je oda pozorištu i  tematski i po načinu na koji je napisana, i njena prva režija na sceni koja nosi ime njenog oca, legendarnog glumca Petra Kralja, zbog čega su pitanja umetničkih i građanskih sloboda, cenzure i pobune danas toliko aktuelna, imamo li prava na komediju i smeh u kriznim vremenima…

Šta vas je inspirisalo i kako ste došli do teksta kojim se posle pedeset godina pauze jedan japanski dramatičar pojavljuje na našim scenama?

– Već sama činjenica da je u pitanju japanska komedija, bila mi je interesantna. Japanska umetnost, njihova kultura duha i odnosa prema sebi, i uopšte, sve što je japansko dovoljno je drugačije i dovoljno (ne)poznato da je uzbudljivo uroniti u to.

Zašto su pitanja umetničkih sloboda, slobode govora, odnos vlasti prema pozorištu, pitanja cenzure, cenzora, umetničke i lične građanske hrabrosti, koja otvara Mitanijevo delo, toliko aktuelna i u savremenim društvima?

– Lik Pisca se u ovom komadu bori protiv cenzure i to, čudno će zvučati, upravo pristajući na nju, te izgleda da je i takva borba moguća sve dok je borba. A savremeno društvo kao da je odustalo od bilo kakve borbe, ono je utonulo u autocenzuru.

Šta je vama lično najuzbudljivije u ovoj drami za dva glumca, i šta je ono što će biti „lajt motiv“ vaše predstave?

– Komad je duhovito, vešto napisan, tema je ozbiljna i intrigantna. On je oda pozorištu ne samo tematski nego i po načinu na koji je napisan – komad za dva vrsna glumca da se „lepo igraju“. „Igra“ je kvalitet za kojim tragam u komadu i u pozorištu. Uzbudljivo mi je što prvi put radim sa Ljubom Bandovićem i Urošem Jakovljevićem, glumcima koji me raduju, i to prvi put na sceni od kad ona nosi ime moga oca – na Sceni „Petar Kralj“.

„Akademija smeha“ otvara i pitanje da li imamo pravo na komediju i smeh u kriznim vremenima. Imamo li pravo da stvarnost koju živimo više od trideset godina nazivamo „crnom komedijom“ i „komedijom apsurda“, kako to često činimo, ili nam je smeh danas zaista ostao kao jedina odbrana zdravog razuma?

– Mitani postavlja pitanje imamo li prava da se smejemo, ali se to pita pišući komediju. Smeha lično više nemam za komentar naše stvarnosti jer tu nema ničeg smešnog, a smeh je život. Smeh je ozbiljna stvar.

U Ateljeu 212 s velikim uspehom igra se vaša predstava „Rolerkoster“, premijerno izvedena marta prošle godine. I ona se bavi sudbinama „malih, običnih“ ljudi u jednom „đavoljem luna – parku“?

– Posle sedamnaest godina, upravnik Ateljea 212 Novica Antić, pozvao me je i vratio u ovu kuću da radim „Rolerkoster“. Ova predstava, duhovita tragedija savremenog čoveka koja se poigrava političkom (ne)korektnošću, i kompromisima na koje je čovek danas prinuđen ili ucenjen, i posle godinu dana od premijere igra se na kartu više, čak još uvek ima i festivalski život. Uz činjenicu da se i mi iza scene uvek radujemo jedni drugima u ovoj predstavi, rekla bih da za mene nema veće satisfakcije.

Kako da se snađemo ako nas vlast neprestano sluđuje, ako nam zabranjuje da verujemo sopstvenim očima i realnim činjenicama, ako smo prunuđeni i ucenjeni, i ako nam se čini da su zdrava pamet, moral i istina pobeđeni?

– Većina se, čini se, već snašla, tako što je prihvatila sistem vrednosti izokrenut naopačke. A od tog saznanja, oni koji se u naopakom nisu snašli, mogu da obole od osećanja beznađa. Ko može da beži u pozorište, taj ima sreće.

Šta je sa narodom koji je posle svega proživljenog od devedesetih godina, dopustio da u sopstvenoj zemlji sada stigne do totalnog poniženja?

– To je pravo pitanje. I ja još tragam za odgovorom. A možda se odgovora i plašim.

Koga je više uopšte briga za to što se kao građani i kao ljudi bez stida valjamo u moralnom živom blatu?

– Možda bi se, eventualno, to blato moglo pobuniti kad bi imalo prilike za predah…

Može li više uopšte da nam se desi „čudo“ – da kao narod izađemo iz lagodnog gnezda u kojem ćutimo, trpimo, čak i ne vidimo i branimo sve strašno što nam se tako očigledno događa od ove vlasti?

– Čudo će biti potrebno da ikad shvatimo šta je moć građana u odnosu na ovu ili bilo koju drugu vlast.

Autorska ekipa predstave „Akademija smeha“

Pored Ljubomira Bandovića i Uroša Jakovljevića, koji igraju u uzbudljivoj drami za dva glumca Kokija Mitanija, u autorskoj ekipi predstave su i Darko Nedeljković, koji je „Akademiju smeha“ preveo sa japanskog jezika, scenografkinja Milica Bajić Đurov, kostimografkinja Selena Orb, i kompozitorka Janja Lončar.

„Akademija smeha“ ( Warai na Daigaku ) premijerno je izvedena u tokijskom pozorištu Aojama, nagrađena je uglednom Yoimuri pozorišnom nagradom, a danas se izvodi na scenama širom sveta. Po njoj je snimljen i film u režiji Hoši Mamorua i u produkciji Toho studija, koji je prikazivan na svetskim festivalima.

Koki Mitani (1961) je jedan od najpoznatijih japanskih dramskih pisaca, scenarista, glumaca i reditelja, diplomirao je dramaturgiju na tokijskom Nihon Univerzitetu, i za svoj rad u oblasti dramske književnosti nagrađen je prestižnim japanskim Ordenom Purpurne ogrlice.