INTERVJU Milisav Savić: Danas su u modi pisci klovnovi, svom gospodaru mogu sve da kažu, ali klovn nema nikakvog dostojanstva

Pisac koji je dobio najrelevantnija književna priznanja na ovom prostoru, jedan od najznačajnijih aktera ovdašnje književne i javne scene više od pola veka, novi je laureat bijenalne Nagrade „Podrum Radovanović“ koja se dodeljuje domaćem književnom klasiku za životno delo.

Posle Ljubomira Simovića, Dušana Kovačevića, Dragana Velikića, Vide Ognjenović, Radovana Belog Markovića i Duška Novakovića, ova prestižno priznanje svečano mu je uručeno 21. novembra, i utisnuta je pločica sa njegovim imenom na čuvenoj vinariji u Krnjevu.

Na pitanje Danasa koliko ga još raduju priznanja, Savić kaže da je zahvalan uglednom žiriju koji je učinio da se nađe u društvu velikana ove nagrade.

– Zahvaljujem, kao stari prepisavači, i svom ključaru, svom podrumaru gospodinu Miodragu Radovanoviću. Ovo je neobična, lepa nagrada. Vino ide uz pisce. Uvek sam trudio da pišem za bolje i talentovanije od sebe. Ali retko mi je uspevalo da takve nateram da uzmu neku moju knjigu u ruke. Ova nagrada me je uverila da su bolji i talentovaniji ipak pročitali nešto od mojih naslova.

Šta je vaša prva asocijacija kada se kaže životno delo, i šta sve, zapravo, čini taj veliki i ozbiljan „opseg“ životnog dela jednog pisca?

– Knjige, ne sve. Voleo bih da se u to ubraja i moj prevodilački i antologičarsko- urednički rad.

Uz vaše ime ide i odrednica da ste simbol vremena u kojem je književnost bila politički važna, kad se piscima bavila Udba, kad su književni časopisi i knjige cenzirisani i zabranjivani, kad su čitaoci s ogromnim uzbuđenjem hrilili upravo za „nepodobnim“ knjigama i piscima… Kome je danas književnost važna, i koje biste vi vreme izdvojili kao najbolje za pisca i pisanje?

– Danas je književnost važna manjini. Pomalo sam nostalgičan za vremenima kada su zbog književnosti zasedali komiteti. Mada tada biti dobar pisac nije bilo lako. Ostajalo se bez posla, bez stana, završavalo u zatvoru, pa i gubila glava. Ja sam u tome imao sreće: nekoliko smena sa uredničkih mesta i nekoliko godina na birou za nezaposlene.

Drugar iz Raške rekao mi je, davno, da nije pročitao nijednu moju priču jer nisam bio u zatvoru. Ne verujem da bi je pročitao i da jesam, ali dao mi je dobru lekciju: književnost je i pitanje moralnog stava. Za mojih šezdesetak godina u književnom životu, i u centru i na margini, svašta sam se nagledao.

I lepog i ružnog. Lepog: jer sam susreo mnoge velike pisce iz bivše Jugoslavije, od kojih većina nije živa. O tim susretima pisao sam u „Rimskom dnevniku“ koji nameravam da ovih dana ponovo štampam. Ružnog: u političkoj prevertljivosti svojih kolega. Koliko je samo mojih junaša, inače žestokih levičara i Jugoslovena, zaglavilo u primitvinom nacionalizmu! Koliko je samo njih, zagovornika kritike svega postojećeg, pa i kritike kulta tadašnjeg diktatora, završilo kao bedni promoteri novih vlastodržaca. I pisci su, na žalost, kvarljiva roba!

Već za prvu knjigu, „Bugarska baraka“ (1969), dobili ste nagradu lista „Mladost“, a ova kultna zbirka priča „crnog talasa“ u našoj književnosti ponovo je objavljena, jubilarno, posle pedeset godina. I vaše druge priče i romani stoje u samom centru antologije srpske književnosti, na vašim knjigama su odrastale generacije čitalaca. Kad pogledate unazad, šta je ono što vidite kao ključno u vašem trajanju, da li možda i vi, kako kaže Crnjanski, „po sećanju hodate kao po mesečini“?

– Hodam po suvom jesenjem lišću. Možda je trebalo ostati samo na „Bugarskoj baraci“. Kao „bandit“ u književnosti. Iako se nisam odrekao početne pozicije, „banditska“ (čitaj autentična, životna) žica se tanjila pred „profesorskom“. Žao mi je što sam ponekad pravio kompromise, književne. Književnost nije zanat već pitanje krvotoka, disanja.

Vaša generacija je bila levičarska, šezdesetoosmaška, u svakoj vašoj knjizi prisutan je politički i društveni angažman. U poslednjem romanu „Pepeo, pena, šapat“, sa Crnjanskim, vašim omiljenim piscem, „putujete“ kroz životne priče te generacije. Iz današnje vizure, šta su vaše najveće zablude i porazi?

– Moj poslednji roman već samim naslovom nagoveštava priču o porazu i moje Crnjanskove generacije. Moje: jer smo se šezdeset osme borili za društvo socijalne pravde, a za dvadesetak godina dobili smo na stotine hiljade otpuštenih radnika koji upotrazi za parčetom hleba riju po kontejnerima za đubre.

Borili smo se protiv crvenih kneževa sa Dedinja, a onda su na to čarobno brdo pristigli novi političari i njihov pajtosi mafijaši, prema kojima su ovi prvi bili sitni džeparoši. Bili smo za Jugoslaviju, a doživeli smo da se raspadne u krvavom ratu sa stotinama hiljada mrtvih i još toliko raseljanih. Deo moj generacije učestvovao je i u oktobarskim promenama (drugi deo bio je na suprotnoj strani).

I tu smo se razočarali: nastavljena je pljačka kroz privatizaciju koja je dovela do otpuštanja preko pola miliona radnika , sve budućih glasača naprednjaka; u kadrovskoj politici proradile su rođačke i ljubavničke veze, što je pokrenulo novi talas iseljavanja mladih koji traje i danas. Bar što se tiče moje generacije tad se ugasio i poslednji pramičak nade da su promene na bolje moguće. Rođeni u bedi, umrećemo u bedi.

Može li danas uopšte da se zamisli tako masovna pobuna mladih ljudi i vrhunskih intelektualaca kao 1968, a sada živimo u još represivnijem sistemu, u kriminalizovanom i potpuno korumpiranom društvu u kojem su gotovo sve prave vrednosti izvrgnute ruglu?

– Naravno da može. Ali mali su izgledi. Mora se priznati da ova vlast vrlo vešto, veštije nego prethodne, sprečava tu pobunu. Rečju, ova vlast ume da vlada. Kako to postiže – to je za kompleksniju analizu. Jedno objašnjenje je da se mladi od malih nogu uče kako da prežive u koruptivnom sistemu. Kako da se što lakše i bolje uklope u njega. Kako da se lako i brzo obogate i kako da postanu faca u silikonskom medijskom prostoru. Sve se danas, od diplome do zaposlenja, može kupiti. Pa i ako nekome padne na pamet da bude pisac, i to se može kupiti. Priča se da neki pisci i kritičari za dobre pare, kao ghost writers, pišu memoare ljudima sa estrade.

Ne može da se ne pomene da ste bili urednik Studenta, zatim Mladosti, Književne reči i Književnih novina, u njihovo najslavnije vreme, kao urednik vodili ste i izdavačku kuću“Prosveta“. Koliko vam je važan taj urednički angažman, i zašto je danas teško zamisliti i tako slobodne časopise za koje će kritičke tekstove pisati najelitniji pisci?

– Bilo pa prošlo. Da se ponovi, ne može. Danas su ulogu slobodnih časopisa preuzele društvene mreže. Neuspešno, na žalost. Vladajuća kasta sve radi da se izbriše razlika između pametnih i budala. Na vrednosnom polju vlada opšta kakofonija.

U književnu istoriju ušli ste i kao jedini pisac koji je, uz Danila Kiša, vratio NIN-ovu nagradu, 1992. za roman „Hleb i strah“. Ima li danas te odbrane profesionalnog dostojanstva?

– Retko. Jer profesija pisca je srozana. Danas su u modi pisci klovnovi. Svom gospodaru mogu sve da kažu, ali klovn nema nikakvog dostojanstva. Sprda se, a i sa njim se sprdaju.

O romanu „Hleb i strah“ koji demistifikuje raspad Jugoslavije, u kojem ste opisali i kako je Ratko Dražević, čuveni udbaš, potom i direktor „Avala filma“ i zavodnik, krajem 1944. kao šef Udbe u Kraljevu streljao vašeg strica i još nekolicinu uglednih Raščana samo zato jer su bili bogati, mesecima su se vodile burne političke polemike. Ali, neki čitaoci su ga doživeli, pre svega, kao ljubavnu storiju. Može li pisac uvek da nasluti šta će publika da prepozna u njegovoj priči?

– Ratko Dražević je pobrkao koga je streljao. Živojinu Pavloviću je rekao da je streljao mog oca. U knjizi „Belina sutra“, čiji sam bio urednik, Pavlović je naveo šta mu je Dražević rekao o toj likvidaciji jednog hladnog decembarskog dana 1944. Pozvao sam Pavlovića i rekao mu da mi je otac živ. Pavlović je to mesto izabacio iz inače dužeg teksta o Draževiću, koji je, po našem reditelju, bio zaslužan za pojavu „crnog talasa“.
Danas mi je žao što je došlo do moje intervencije, tekst je trebalo objaviti onako kako gaje Pavlović napisao, jer mnogo šta je u Draževićevoj biografiji mistifikovano.

Izgleda da je mogj knjiga „Bugarska baraka“ poprilično žacnula bivšeg udbaša (i ne samo njega: jedan broj NIN-a je raščanska udba zbog moje priče „Hronika sa klozetskih zidova“ pokupovala na svim kioscima): tu epizodu o streljanju mog strica pričao je i glumcu Ljubomiru Tadiću i Dragoslavu Mihailoviću. I svaka se verzija razlikovala. Mislite da se kajao?! Ne!

Sredinom leta objavljeno je novo, luksuzno dvojezično izdanje (srpsko-engleski), vaše čuvene zbirke pripovedaka “Mladići iz Raške”. Vaš prijatelj, pisac i pesnik Enes Halilović, zapisao je da u Raškoj nikad nije bio neki mangup Macko, junak o kome pišete, i da ste pisac koji je izmislio Rašku. Šta vi kažete, gde živi Macko, i zašto je Raška vaša književna opsesija?

– Pokušavao sam da pobegnem od Raške, ali izgleda da je to nemoguće. Pokušavao, jer pisci „zavičajci“ nisu ni pre pedeset godina a ni sada na ceni. Bilo je trenutaka da sam poželeo da sam se rodio u nekom vozu, pa da u odrednici mesto rođenja napišem: brzi voz Beograd-Ljubljana. U trendu su bili pisci apatridi, „pisci srednje Evrope“, „Vizantinci“ , „disidenti“ . Poslednjih godina promovisani su i Jugo-pisci. Ali ni ta ideja nije zaživela. Na nedavnom Sajmu knjiga od Jugosa sreo sam samo Slobodana Šnajdera i Rista Lazarova.

Macko i Raška su iz davno prošle priče. Macko je inače još živ. I dobro se drži. Bilo je to vreme kad smo za likove uzimali stvarne ličnosti. Sve zarad negacije književnosti kao izmišljotine. Mada je, obrni-okreni, i moja Raška zajedno sa Mackom izmišljotina. Bar sa današnje perspektive. Raška i mladići koji postoje samo u mojoj knjizi.

Nekoliko meseci ranije pojavila se vaša knjiga “Terra Rascia” („Raška zemlja“), koja se nadovezuje na prethodne knjige putopisa „Dolina srpskih kraljeva“ i „Epska Srbija“. Šta vas je opredelilo da se poslednjih desetak godina najviše posvetite upravo putopisnom žanru?

– Da sam mlađi napravio bih rečnik izmišljenih mesta u srpskoj književnosti. Jer u sve tri pomenute knjige tragao sam za takvim ili zagubljenim, poput Atlantide, mestima. A raški krajevi, Terra Rascia, puni su takvih lokaliteta: gde je crkva Janja, gde se nalaze dvori Banović Strahinje, ili tvrđava Relje Krilatice? A da bih ušao u ova pitanja, morao sam da pročitam sve važnije putopise o raškim krajevima. Neke i u originalu. Svi su putopisci bili svesni da prolaze kroz zemlju bogate kulturne tradicije, o čemu su svedočili manastiri, više porušeni nego sačuvani, ali izrazitog siromaštva, sa starosedeocima u ropskom položaju, no svesnog svoje slavne prošloste.

Prolazili su i kroz predele divlje lepote. Ti predeli i danas tako izgledaju. Kao iz sna. Inače, svim trima knjigama se ponosim. Uradio sam posao koji obično rade, sa brojnom ekipom, odgovarajući instituti. O svom trošku. Neki lokaliteti će ostati samo u mojim knjigama, jer se o njima nadležene institucije ne brinu. Nedavno sam posetio crkvu u Baljevcu, jedva su se prepoznavale freske koje u vreme moje posete bile poprilično očuvane. A od tvrđave Brvenik ostala je samo gomila kamenja.

Putopisnu formu koristili ste i u vašem najnagrađivanijem romanu, „La sans pareille“, zanosno opisujući jedno prolećno putovanje Toskanom, gde ste inače živeli dve godine. Na tom putu, u pozadini ratova devedesetih, dešava se neobična ljubavna priča. Zašto „jedino izmišljeni svet poseduje neki smisao“?

– Odgovor je prost: zato što zbiljski ne poseduje nikakav. U zbiljskom piruje apsurd, pa i haos. Jedino u izmišljenom (čitaj u umetnosti) moguće je uspostaviti kakav-takav smisao. I opravdati naše postojanje pod kapom nebeskom. Namerno sam smestio priču u Toskanu, koja je, po Crnjanskom, raj na zemlji. Namerno, da bi jasnije istakao kontrast između te lepote i svega onog obrnutog što se devedesetih godina dešavalo u našoj nesrećnoj zemlji. Ljubav naspram mržnje, život nasrpram smrti, stvaranje naspram razaranja.

Bili ste predavač na Londonskom i Njujorškom univerzitetu, na univerzitetima u Firenci, Lođu, Novom Pazaru, bili ste savetnik ministra u Ambasadi Srbije i Crne Gore u Rimu…Danas kažete da ste razočarani šezdesetoosmaš i razočarani petooktobarski pobunjenik, i da ste završili svoju ličnu političku priču. „Prevedeno“, da li to znači da više nemate nadu da možemo da ostvarimo temeljnu promenu sistema?

– Taman posla! Ono što održava život je upravno nada. Nisam nešto preterano angažovan u političkom životu. Nedavno mi je neki japi-klinka na Kopoaniku, dok sam se gurao u redu za ski-žičaru, rekla: Šta se ovaj čič mota ovde? Slično bi mi, ako ne i gore, rekli dežurni botovi ukoliko bih se direktnije politički angažovao. Nada za promene mora da stanuje kod mladih. Ja ću se za promene boriti – koliko mogu – u literaturi.

Ne može se literatura svesti na ukrasno cveće, koje uglavnom štancuju dobro situirana deca ili oni kojima je lekar pripisao pisanje kao terapiju. Prava literatura neguje divlje, planinsko cveće, puno bodlji, sa mirisima od kojih vam se vrti glavi. Prava literatura mora da takne savest čitaocu koja je nestala u eri korumpiranih društava. Mora da ga navede na empatiju prema siromašnim, gladnim, poniženim, obespravljenim.

Družili ste se ključnim piscima ovog prostora, Klub knjižvnika i“Madera“, iako udbaške kafane, važile su za mitska mesta. Kako to danas izgleda u ovoj našoj prestoničkoj kasabi?

– Ne znam. Vlast je lako stavila pod šapu pisce: oduzela im je kultnu kafanu Klub književnika (tu je dobrim delom ispisana istorija srpske književnosti druge polovine prošlog veka), ukinula tribinu Francuska 7, a od dva buntovna Udruženja stvorila dva poslušna sindikalna. Pisci više nisu nikakva opasnost za vlast. Ali glumci i filmadžije jesu, pa je vlast upregla sve svoje snage, pa i klasičnu cenzuru, kako da ih dovede u red.

Da li ste već napisali svoju najbolju knjigu ili je možda još sanjate?

– Nikad nisam znao da li sam napisao bolju ili najbolju knjigu. Knjige oko kojih sam se više trudio, imale su lošiju recepciju od onih koje sam napisao preko noći. Naravno da čeznem za svojom sanjanom knjigom. Onom koju će bolji i pametniji od mene pročitati u cugu, od prve do poslednje stranice.

Oduvek je elita pisala za elitu

Šta biste vi rekli, kakva će biti književnost budućnosti, koji će pisci opstati kod čitalaca?

– Paradoksalno je da se u ovakvoj situaciji književnost sve više piše. Ali tu ima malo prave književnosti. U pitanju je vašarska, ona koja jeftinim i senzacionalnim sadržajima donosi neke profite, najviše izdavačima. Vrlo brzo doći će do situacije da će broj pisaca, ili bolje reći nazovi pisaca, prevazići broj čitalaca. Ozbiljno izučavanje književnosti zamenjeno je površnim odrednicama sa interneta. Treba dodati da je književnost pred ekspanzijom filma i drugih video i digitalnih formi nemoćna.

Prava književnost opstajava u školskim i univerzitetskim programima, koji se na žalost stalno sužavaju i osiromašuju. No, kad se bolje razmisli, možda su moje sumorne misli o kraju prave književnosti neosnovane i preterane. Jer književnost je oduvek bila i ostala stvar manjine. Pisala je elita za elitu. Elita duha. I uvek će se naći neki ključar da piscu ponudi čašicu vina. Ali, da parafraziram Borhesa: recite mi kako će izgledati taj čitalac, pa ću vam kazati kako će izgledati književnost. Jedno je sigurno: taj budući čitalac u rukama će više držati neki pametni aparat nego knjigu.

Veliki pisac velikog gesta

Odluku da sedmi laureat prestižne Nagrade „Podrum Radovanović“ bude Milisav Savić, pisac čija su dela prevođena na engleski, grčki, italijanski, rumunski i druge brojne jezike, koji je od čuvene 1968. do danas ostao veliki i po svom građanskom gestu, uvek opredeljen da pisac treba da bude „savest svog naroda“, jednoglasno je doneo žiri – Dušan Kovačević, Vida Ognjenović i Živorad Đorđević.

Milisav Savić (1945), pisac, prevodilac i književni istoričar, doktorirao je na odseku jugoslovenske i svetske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, bio je predavač srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti na Londonskom univerzitetu, Njujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju, Univerzitetu u Firenci i Univerzitetu u Lođu.

Njegova najvažnija dela su zbirka priča „Bugarska baraka“ (1969); antologijska knjiga „crnog talasa“ u srpskoj prozi, ponovo objavljena posle pedeset godina, obogaćena komentarima i esejističkim prilozima, knjige pripovedaka „Mladići iz Raške“ (1977), „Ujak naše varoši“ (1977)…
Savić je objavio romane „Ljubavi Andrije Kurandića“ (1972), „Topola na terasi (1985), „Ćup komitskog vojvode“ (1990), „Hleb i strah“ (1991),“Ožiljci tišine“ (1996), „Princ i serbski spisatelj“, „Čvarčić“ (2010), .„La sans pareille“ (2015), „Doktora Valentina Trubara i sestre mu Valentine povest čudnovatih događaja u Srbiji“ (2018), „Pepeo, pena, šapat“ (2020).

Veliki uspeh doživela su i njegova druga dela, književno-istorijska studija „Ustanička proza“ (1985), „Sećanje i rat“ (2009), putopisi „Dolina srpskih kraljeva“, dvojezično izdanje (2014), „Epska Srbija“ (2017), Terra Rascia („Raška zemlja“ 2022), kao i multižanrovske knjige – „Fusnota“ (1994), „30 plus 18“ (2005), „Rimski dnevnik, priče i jedan roman“ (2008), „Ljubavna pisma i druge lekcije“ (2013), „Mali glosar kreativnog pisanja“ (2015), „Od Čampar bara do kasine Valadije“ (2018)…

Savić je autor leksikona „Ko je ko – pisci iz Jugoslavije“ (1994), a objavio je i više knjiga prevoda sa engleskog i italijanskog. Priredio je antologije savremene američke pripovetke Psihopolis (1988), savremene australijske pripovetke „Komuna te ne želi“ (1990), Savremena italijanska pripovetka (1992), te Modernu svetsku mini priču (sa Snežanom Brajović, 1993), a sastavljač je i antologije Najlepše srpske priče (izbor, predgovor, komentari, 1996).

Među najvažnijim priznanjima koje je dobio su tri nagrade lista Mladost, Andrićeva nagrada, „Miroslavljevo jevanđelje“, Nagrada Prosvetinog Antiratnog sajma knjiga, nagrada „Laza Kostić“, „Milovan Vidaković“, „Meša Selimović“, „Borisav Stanković“, „Stefan Mitrov Ljubiša“, „Dejan Medaković“, Kočićeva nagrada, nagrada Vukove zadužbine…