INTERVJU Milo Rau: Građani Srbije ne bi smeli da dozvole da njihova zemlja postane evropska kolonija za sirovine

Rad ovog izuzetnog pozorišnog i filmskog reditelja, pisca, rezidencijalnog umetnika u belgijskom NTGentu, umetničkog direktora Bečkog festivala (Wiener Festwochen) i građanskog aktiviste, iza koga je više od 50 predstava, filmova, knjiga i akcija, prvi put smo imali priliku da upoznamo na jubilarnom, 50. Bitefu 2016, kada je mandat umetničkog direktora festivala dobio Ivan Medenica.

Rau se tada predstavio projektom „Saosećanje. Istorija mitraljeza“ berlinskog Šaubine teatra koji je oduševio i „pomerio“ publiku, a to se ponovilo i 2019, kada je njegovim ostvarenjem “Orest u Mosulu” otvoren 53. Bitef.

Ove godine Milo Rau stiže sa predstavom „Antigona u Amazonu“ (produkcija NTGent), savremenom reinterpretacijom Sofoklove tragedije koju ćemo u Glavnom programu Bitefa gledati 2. i 3. oktobra na Velikoj sceni „Mira Trailović“ Ateljea 212. Za potrebe rada na ovom projektu Rau je sa svojim timom boravio u Brazilu, gde šume i prirodu proždiru kapitalizam i vatra, i gde jedan odsto stanovništva poseduje 45 odsto zemlje.

„Antigonu“ naših dana realizovao je sa MST (Movimento dos Trabalhadores Sem Terra), najvećim (zemljo)radničkim pokretom bez vlasništva nad zemljom.

Intervju za Danas sa jednim od najangažovanijih i najuglednijih umetnika, čije umetničko – političke kampanje imaju evropsku i svetsku važnost, organizovan je onlajn u MTS Dvorani, a zbog nepredviđenih teških okolnosti ovo je prilika da zahvalimo Mladenu Savkoviću, članu PR tima Bitefa, koji je pomogao da ovaj razgovor s Milom Rauom ipak realizujemo.

S kakvim osećanjem dolazite na Bitef, a ovo nije Vaš prvi živi susret s Beogradom i našim festivalom?

– Da, zapravo, već sam bio u Beogradu i na Bitefu, juče sam razmišljao o tome. Ali samo kao publika, mislim da je to bilo 2014. godine, sećam se da sam gledao predstavu belgijskog reditelja Luka Persevala, kao i jednu srpsku. Dopao mi se vaš grad, zavoleo sam ga, i zaista se radujem ponovnom dolasku. Verujem da evropski i svetski festivali moraju da sarađuju, da moramo da se povezujemo i da se zajedno borimo. Biće mi čast da budem gost Bitefa i Beograda.

Bitefovska publika pamti Vaše predstave „Saosećanje. Istorija mitraljeza“ i “Orest u Mosulu”, ali Vas naša šira kulturna javnost poznaje iz vremena pandemije i lokdauna, kada ste sa filozofom Srećkom Horvatom bili gost onlajn Filozofskog teatra koji je organizovao Bitef teatar, a govorili ste o tome kakva će biti globalna društvena stvarnost u post-kovid eri. Da li je iko očekivao da će ovo doba pokrenuti toliko ratova, kriza, jačanje desnice i divljajući kapitalizam koji sve otima?

– Istina je da smo na početku, kada je krenula pandemija, svi uvideli da je sistem slab i da tu očigledno nešto ne funkcioniše. Ali u tom prvom trenutku sve se zamrzlo, možda i naše reakcije. Međutim, već tokom narednih meseci pandemije počeli smo polako da gubimo nadu, shvatili smo da sve ono što nam se već duže vreme dešava jeste vrsta velike krize, neki oblik kraja civilizacije. Ubrzo su počeli da se dešavaju ratovi, brojne migrantske krize, videli smo i da raste nacionalizam na sve strane. Sve se to prelilo i na sukob između Ukrajine i Rusije, Izraela i Palestine, a u osnovi i tog, kao i svih sukoba, zapravo je borba za zemlju.

Ako se vratimo malo unazad, 2007. osnovali ste pozorišni Međunarodni institut političkog ubistva (International Institute of Political Murder), koji stoji iza svih Vaših produkcija, i koji već svojim nazivom upućuje na političnost i provokaciju u otvaranju gorućih društvenih pitanja i represije svih vrsta. Može li pozorište danas da bude pravo i istinito bez aktivizma?

– Smatram da loš aktivizam treba da ostane izvan umetnosti, ali istovremeno ne mogu da vidim razliku između pozorišta i aktivizma. Jer, ako pozorište ne pokušava i ne želi da ostvari ono o čemu govori, a to su uvek civilizacijske moralne, društvene i kulturne vrednosti, onda ono nije istinito i predstavlja loš aktivizam, i to je laž koju ne mogu da prihvatim. Kod starih Grka u antičkoj tragediji ta vrsta raskoraka nije postojala – politika i predstavljanje života politike i celog društva, bilo je ujedinjeno na sceni, i istinito. Razdvajanje pozorišta od angažmana i istine je buržoaski trik kako se u društvima ništa ne bi promenilo.

Da li se u Vašim predstavama poslednjih godina upravo zbog aktivizma bavite reinterpretiranjem antičkih tragedija?

– Uvek me je zanimala tragedija, i kako da te antičke tragedije prenesemo u naše današnje vreme i okruženje. Na polici pored mene možete da vidite i knjige koje čitam. Tu je i Džordž Štajner, autor koji je napisao “Smrt tragedije”. Ono što mi je zanimljivo i što je važno, jeste, da sve te teme kojima se bave grčke tragedije, postoje i danas. Mi i dalje o njima možemo da govorimo kao o aktuelnima. Uzmite za primer ratove, ekološke katastrofe, tlačenje ljudi, društvene i socijalne nepravde, prava žena… Sve to je i danas u centru pažnje. Kako dati jedno radikalno NE ovom sistemu, i šta bi to trebalo da bude naš odgovor, sve je tu.

Mene zanima, eventualno, kako možemo ponovo da ispišemo sve te tragedije. Antičke tragedije nastale su veoma rano u usponu naše civilizacije, svega onog što je kasnije postalo poznato kao kolonijalizam, kapitalizam, i sve ovo što mi sada živimo. A onda shvatimo da su Grci već na početku počeli da postavljaju neka pitanja koja su nam i danas bliska, a pre svega, pitanje da li je ovaj put kojim idemo pravi put.

„Orest u Mosulu“ koga smo gledali 2016. dešava se u Iraku, što je tih godina bila jedna od gorućih tema, „Antigona u Amazonu“ oslanja se na strašan masakr zemljoradnika u Brazilu koji se dogodio 1996. godine. Da li mi u našem neoliberalnom kapitalističkom vremenu svedočimo krahu svega onog što je moralno, etičko, ljudski, o čemu je grčka tragedija pokušavala da upozori?

– Na tragu ovog pitanja mislim da je i slogan ovogodišnjeg Bitefa, „Lepota (ne)će spasiti svet“, koji se naslanja na sve ono što je Dostojevski pisao u „Idiotu“. Ali, u pravu ste, kapitalistički sistem nikada nije bio sistem koji je podrazumevao neku vrstu pristanka, zapravo je bio sistem bez pristanka, jer mi možda na sve ovo ne bismo ni pristali, ali živimo u tome. Ono što je važno jeste da uvek postavljamo sebi pitanje – šta je to što mi radimo, kako smo zapravo počeli da radimo sve ovo što radimo?

U kapitalizmu nema nekog objektivnog posmatranja sa strane, to je sistem koji je, u suštini, borba svih protiv svih. Nebitno je ko je na vrhu, ko je pobednik u jednom takvom sistemu. Tako nam zapravo samo preostaju neki idealisti, neki levičari kao mi, koji razmišljaju o tome šta bismo mogli drugačije da uradimo. Ključno pitanje koje mi sami sebi u kapitalizmu treba da postavimo je kako zajedno možemo da radimo na tome da proizvedemo tu “lepotu” koja bi mogla da spasi svet.

Za Vašu „Antigonu u Amazonu“ koja se bavi otimanjem zemlje zemljiradnicima, u delu naše javnosti vlada ogromno interesovanje, jer se trenutno širom Srbije dešavaju veliki protesti građana protiv iskopavanja litijuma i kompanije Rio Tinto, koje podržava veliki broj naših umetnika. Koliko ste obavešteni o tome?

– Rekao bih da nema mnogo informacija o protestima u Srbiji u mejnstrim medijima. Ne očekujem da se izveštava o tome kako Nemačka na neki način transformiše Srbiju u neku vrstu unutrašnje evropske kolonije zarad sirovina. Mislim da ovo nije vrsta „zelene promene“ koju žele da promovišu u javnosti. Inače, cela ta priča o održivosti jeste pozitivna, ali kada sam bio u Amazonu čuo sam za jednu izreku – „Ako vam neko pomene reč održivost, bežite glavom bez obzira“.

Mi smo tokom rada na ovoj predstavi, nakon što smo shvatili šta se sve dešava u Amazonu, objavili otvoreno pismo protiv greenwashing-a, koje je dostupno i na internetu, tako da znam šta se dešava u Srbiji. Ali, isto tako znam da većina ovde za to ne zna.
Mislim da je veoma važno da mi, posebno u zapadnom delu Evrope, a posebno u Nemačkoj, pokažemo tamnu stranu toga. Na kraju dana, sva ta iskopavanja litijuma su zbog toga što automobilska industrija želi da preživi, a ta industrija čini osnovu nemačke industrije.

Mi smo usamljeni u toj priči o našem otimanju i uništavanju zemlje koja hrani celu Srbiju, a naša vlast na sve načine kažnjava i ucenjuje učesnike protesta, javno napada i omalovažava naučnu i kulturnu elitu koja je na strani zemljoradnika, cenzuriše nezavisne medije, zabranjuje da se čuje istina i obmanjuje građane. Kako da se borimo u takvoj situaciji, kad je i moćni Zapad tako ciničan i manipulativan, i našoj autoritarnoj vlasti daje „zeleno svetlo“ za sve što ona radi?

– Ideja da Srbija treba da se žrtvuje zarad Evropske unije je u najmanju ruku čudna. Jer, to nije nekakva žrtva zarad velikog projekta koji se zove Evropa, a za koji inače verujem da je dobar, već isključivo zarad nemačke automobilske industrije. Čini mi se da je Ailton Krenak rekao tu divnu rečenicu: „Ne želim električne automobile. Ne želim automobile uopšte“.

Ako ne želimo da se ovakve borbe za zemlju, vodu ili vazduh dešavaju u budućnosti, možda bi trebalo da se vratimo Krenakovim mudrim rečima. Trebalo bi da preispitamo i to šta mi kao potrošači želimo, šta konzumiramo, kao i šta je proizvedeno za nas. Zabavno je to kako je u ovoj neoliberalnoj demokratiji u kojoj živimo na kraju dana ipak potrošač – kralj. Opet ljudi imaju neku moć. Mislim da bismo čak mogli i da glasamo u supermarketima!

– Kada sam radio na filmu „Novo jevanđelje“ proizvodili smo paradajz uzgajan u uslovima pravedne trgovine (fair trade). Sada u više od 150 supermarketa možete da birate da li hoćete da kupujete mafijaški paradajz, odnosno onaj koji su proizveli ljudi u robovlasničkim uslovima, ili hoćete ovaj naš. Cela ta priča o eliti koja ide da kupuje po prodavnicama zdrave hrane i bio šopovima, o tome kako to mora da bude toliko skupo, bla bla bla, sve je to netačno. Uopšte nije skuplje proizvoditi paradajz na način na koji smo mi to radili, ali nam je potreban novi način proizvodnje i distribucije.

Vratiću se na staru marksističku priču, ali mi zaista moramo ponovo da preuzmemo sredstva proizvodnje u naše ruke. I to rade mnogi manji pokreti širom sveta. To radi i MST, samo što oni nisu mali. Oni to rade na nivou jedne prosečne evropske nacije. Ali. oni su uspeli da prevaziđu razlike među sobom. Tako i mi moramo da prevaziđemo te razlike, na primer, između levičara koji se bave pitanjem identiteta i marksističkih levičara.

Pitanje za sve je kako da se izborimo sa nacionalizmom, jer se danas nacionalna država predstavlja kao alternativa ujedinjenoj Evropi. Svi zajedno treba da radimo na tome s jedne strane, dok s druge strane moramo da razvijamo postkapitalističke prakse u kojima ćemo kupovati kvalitetne proizvode, insistiraćemo na dobrim stvarima, proizvodićemo kvalitet.

Jedna, uslovno rečeno dobra stvar kod svetskog tržišta i globalnog kapitalizma, jeste u tome što je sve to potpuno operisano od vrednosti, kao da radi bez mozga. Ali to znači da bismo mogli da zamislimo eksperiment u kojem milion ljudi u Srbiji kaže da će ovog trenutka prestati da kupuje nemačke proizvode ako se ne odustane od iskopavanja litijuma. Mislim da bi se odmah odustalo od tih rudnika. To je, dakle, moja sugestija građanima Srbije – ujedinjena pobuna.

Levica je nemoćna, ali postoje alternative

Angažovani ste u kampanji protiv narastajuće desnice u Austrji, a pomenuli ste levičare – koliko ima istine u tvrdnjama da je levičarska ideja potrošena, ili da je suviše tiha u odnosu na onu koja je sedamdesetih godina mogla da uzurpira svet i napravi pobunu, i jesu li današnji levičari samo komforni komentatori svetskih prilika?

– Postoje pokreti koji nam pokazuju šta je budućnost levice. Verujem da je MST (Movimento dos Trabalhadores Sem Terra) sa kojima sam radio na ovoj predstavi, najveći pokret zemljoradnika bez vlasništva nad zemljom, jedan od takvih pokreta, jer je integrisao sve te male, različite pokrete i borbe svih nas malih, nemoćnih i obespravljenih. To je pokret koji ima dugu istoriju, a koji je ujedinio mnoge. Vidim dobar primer i u načinu na koji se okupio Novi narodni front u Francuskoj. Ujedinili su se i prevazišli neke manje razlike, uključujući tu i sopstvenu nemoć, i za nedelju dana postali veliki pokret koji je uspeo da se organizuje i odgovori desničarima.

– Ako govorim o levici u Nemačkoj, o „zelenim partijama“, tu vidim brojne probleme, ne uspevaju da se izbore ni za neke male stvari koje već postoje u drugim zemljama. Takođe, sa jedne strane lobiraju za automobilsku indsutriju, s druge za lignit, pa na kraju izgube poverenje svih. I dalje ima ljudi koji glasaju za njih, jer ne postoji bolja alternativa, ali naravno da bi trebalo da se borimo za bolje alternative, za pokrete koji će da nas ujedine i pomognu da se izborimo protiv ovog sistema. Tako da kada ljudi kažu da je levica nemoćna, mislim da su u pravu. Ali postoje alternative sa levim idejama. MST je jedna takva alternativa. Mislim da je taj pokret lice neke bolje budućnosti.