INTERVJU Milovan Destil Marković, pionir nove slike, tvorac kultnog kluba Akademija : Oni su pravili novi talas, a mi smo pravili novu sliku

Destil je jedan od ključnih umetnika osamdesetih godina prošlog veka.

U njegovoj uzbudljivoj biografiji, pored podatka da je diplomirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, stoji da je sa Vlastimirom Mikićem organizovao umetnički dvojac – „Žestoki“, da je učestvovao na brojnim najznačajnijim međunarodnim smotrama, između ostalog da je jedan od retkih koji je u toku jedne decenije dva puta izlagao na Venecijanskom bijenalu, da je vlasnik brojnih prestižnih nagrada i priznanja, da je učestvovao na grupnim i samostalnim izložbama širom sveta, družio se sa velikim umetnicima svog vremena.

Od kraja osamdesetih živi i radi u Berlinu, a rođen je u Požegi.

Ko se seća, zna da je 2018. godine, tokom turbulentnih zbivanja u vezi sa ukidanjem tamošnjeg Kulturnog centra, direktorka Skupštine opštine ovog grada ocenila niz savremenih umetnika nepodobnim, posebno apostrofirajući sliku „Šta de se radi? – Okupiraj“ Milovana Destila Markovića.

O tome nismo razgovarali dok je u Modernoj Galeriji Beograd odmotavao platna svojih slika koje su bile predstavljene na izložbi „Euharistija“ u Salonu MSUB pre četiri decenije a koje su sada bile zamotane u rolne kao tepisi.

Teške zbog materijala kojima su izvedene – bitumen, zlatni listići, bronza – Destil ih je odvijao po podu dok je iz njih ispravao miris nataloženog vremena.

Složili smo se da je najbolja i najprimerenija definicija te mirisne note koja se širila prostorom sa svakim novim okretom – „andergraund“, a pričali smo o mnogo čemu, između ostalog i o njegovom upečatljivom nadimku.

Zašto je izložba koja se desila pre 40 godina za vas važna i u kom smislu je ona bila prekretnica?

– Izložba je održana 1983, a dve godine kasnije sam za nju dobio Politikinu nagradu. Bio sam najmlađi laureat i prekretnica je bila u smislu priznavanja te nove slike i tog novog talasa u umetnosti. Jer osim u muzici on je postojao i u slikarstvu kao nova slika.

Kako biste nekome ko ne zna objasnili objasnili pojam nove slike i šta je vas podstaklo da se okrenete tom pristupu?

– Poznato je da su sedamdesete bile vreme nove umetničke prakse, odnosno konceptualne umetnosti, da je slikarstvo kao jedan klasičan medij bilo u drugom planu, u pozadini. Osamdesetih se desio prelom svuda u svetu, u Nemačkoj, u Americi gde je počelo oživljavanje slikarstva, a na to je uticalo i tržište ali i činjenica da je umetnička scena bila malo dosadna jer je sve bilo belo na belom, beli tekst na crnom tako da je vladao jedan „ikonoklastičan protivslikarski period“. Kako sam odrastao u SKC -u, u početku sam se i ja bavio konceptualnom, minimalnom ili reduciranom umetnošću, i radio sam dosta u ambijentalnom prostoru. Posle „Sopoćanskih viđenja“ počeli smo da radimo i na slici ali ne u klasičnom smislu, nego na slici u prostoru, slici koja je razbijana, rasturana, ponovo spajana u nekoj vrsti asmblaža i prvi rad koji je na takav način urađen, napravljen je za emisiju „Petkom u 22“ 1981. godine.

Ono na šta vas zapravo navodim da mi kažete je o tom božanskom svojstvu koje emituje ikona, freska, i novoj perspektivi slike koju ste otkrili opservirajući ih. Kako je do toga došlo?

– Ja sam često radio na restauraciji fresaka kao letnji posao da bih zaradio i imao tako prilike da pogledam te freske izbliza. Ne zaboravite, to je, što Danijela Purešević (istoričarka umetnosti, prim. A.Ć.) kaže, bilo vreme petokrake. To uopšte nije bilo svakidašnje, o tome se nije učilo na likovnim akademijama. Tada sam prvi put otkrio fresko slikarstvo, izbliza sam to posmatrao i pošto nisam ni tada bio religiozan zaintrigirao me je taj nastup, ta obrnuta perspektiva i fresko slikarstvo uopšte. Istraživao sam to polje u vreme kada se niko od umetnika nije time bavio na sceni jer nije bilo in. Istraživao sam tu obrnutu perspektivu sa iskustvima iz ruske avangarde, Iv Klajnovskog monohromnog slikarstva i slikarstva koje je početkom osamdesetih počelo da se razvija. Bio sam jedan od prvih koji je spojio savremeno slikarstvo sa vizantijskom likovnošću na minimalan način, i konceptualnu umetnost.

Jedan ste od osnivača „Akademije“ a ove slike koje vidimo, znaci na njima, podsećaju pomalo na taj pećinski ambijent kluba.

– Klub je otvoren 1982. godine. Pokrenuli smo ga pokojni Vlasta Mikić, isto umetnik, i ja. Ja sam bio prvi direktor kluba a osmislili smo ga tako da i on bude u savremenom kontekstu novog talasa. Tu su svirali bendovi kao što su Bezobrazno zeleno, Urbana gerila, Idoli, Električni orgazam, održavali su se performansi, akcije, izložbe neklasičnog slikarstva koje smo mi, mladi umetnici pravili. Bila je to jedna sprega savremene umetnosti i tog klubskog novotalasnog, muzičkog, bendovskog zvuka.

Ti izlasci na Akademiju i način na koji ste tada pravili svoju umetnost deluju kao specifična vrsta obreda. Slažete li se sa time ili ne?

– Jeste. Bilo je u tome dosta ritualnog. Tada sam intezivno radio performanse na svakom otvaranju izložbe koji su bili šamansko-ritualnog karaktera jer me je zaintrigirala alhemija i ove radove koje ovde vidite sam posmatrao kao alhemijski proces jer sam radio sa bitumenom i sa zlatnim listićima što su dva dijametralno suprotna materijala. Bitumen kao težak ulični materijal i zlatni listići kao nešto uzvišeno i sofisticirano. Koristio sam i sprejeve, bronzu koja služi za sulundare i peći.

Na koji se način vaš nadimak Destil naslanja na vaše stvaralaštvo? Ispričajte nam nešto o poreklu nadimka.

– Milovan je bilo uobičajeno ime, a kao mlad umetnik obično želite da budete nešto drugo, da imate neki nadimak. U tom traženju setio sam se svog dede iz Mokre gore koji je imao komičan nadimak Destilacija jer je pekao rakiju. Tako da sam uzeo taj nadimak ali sam ga stilzovao tako što sam ga razdvojio u De Stil. Ja umetnički rad i moj rad vidim kao destilaciju. Ja pročišćavam svoje misli, svoje ideje. Toliko ih čistim da na kraju ostaje nešto što je čisto, hajde da kažemo, kao „zlato“. Ne želim da preterujem i da potenciram svoju čistotu ali u umetnosti sam se uvek trudio da dođem do neke kristalizacije, do nekog savršenog elementa…

Na fotografijama koje prate najavu izložbe vidimo vas u društvu članova benda Idoli…

– To je bilo vreme početaka osamdesetih, svi su svirali neke instrumente. Ja nisam. Pokušavao sam. I mi smo imali isto neki bend, zvali smo se „Žestoki“, ali muzika, novi talas bilo je vreme kada su svi vežbali dole u podrumu SKC-a. I ja sam tamo radio ove svoje bitumenske radove pošto tada nisam imao svoj atelje. Na Akademiji sam mogao da radim, ali bilo je puno i nije bilo dovoljno prostora a i profesor me je izbacio sa Akademije, pa sam jednu godinu ponovio. Naravno da su Srđan i svi ostali, Čavke, do mlađih ljudi koji su imali bendove, ne mogu sad svih ni da se setim, da mo se svi mi družili u SKC-u u ono vreme. Bota i Tucko su dolazli i snimali spotove ili prilog o nekoj grupi, tako da sam tada i njih upoznao. Oni su pravili novi talas, a mi smo pravili novu sliku. I, prvi put možda u istoriji Jugoslavije, pa i Srbije, došlo je do sažimanja muzičke scene i likovne scene. Mi smo koristili tu situaciju kao PR jer su koncerti bili mnogo posećeniji nego likovne izložbe da bismo i mi prigrabili publiku…

Ko je oslikavao zidove „Akademije“?

– Ja, Vlasta i dosta mladih ljudi koji su dobili čak i honorar za to. Zaradili smo dosta novca od ulaznica i članskih karata kluba jer je bio toliko popularan da smo imali sredstva da platimo čak i ekskurziju na petoj godini Likovne akademije. U početku „Akademija“ je bila samo za studente, a onda i ceo umetnički svet i bila je na nivou najboljeg njujorškog kluba u to vreme, jedan od poznatih evropskih klubova. Ali tih osamdestih godina mi se nismo ugledali na nešto, nego smo radili stvari koje su bile vrlo specifične i posebne za taj trenutak. I, naravno, moglo se u ono vreme u Jugoslaviji tako nešto i raditi. Čak i onoj i takvoj zemlji, u jednopartijskom sistemu, mogle su takve stvari da fumkcionišu što je čudno jer neke druge zemlje iza Zida to nisu mogle. Tu je bila diktatura. U Jugoslaviji nije. U Jugoslaviji je bio jednopartijski sistem.

Kako vam sada izgleda kada dođete ovde?

– Pa, ovo nije više Jugoslavija nego Srbija ali ima jugoslovenski ukus možda najviše u odnosu na nekadašnje republike koje su sada nacionalnije. Komplikovano mi je da odgovorim kako sada izgleda pošto nisam tu stalno ali mislim da postoje manji problemi – možda vraćanje devedesetim godinama? Osećam malo to i plašim se da se ne skrene u dogmu koja je bila na snazi devedesetih godina što bi bilo tragično. Mada, dopada mi se oslanjanje na nesvrstanu situaciju koja je bila pre 90-ih godina. To je sada dosta važno, i komplikovano je naravno, ali je sada ključno ostati u Evropi.

Kakav ste imali osećaj kad ste razvili na pod galerije ove slike?

– Pričali smo na početku o tome. Bile su u podrumu 40 godina tako da imaju malo miris memle. Prvi put ih i ja sad vidim posle 40 godina i zahvaljujući Modernoj galeriji Beograd one će biti viđene ponovo. Drago mi je što će i nove generacije moći da ih vide.

Kako su se kasnije razvijali ovi radovi?

– „Od Euharistije do Inkvizicije“. Nastavio sam da radim u sličnom kontekstu i non-stop sam crpeo likovnost vizantijske umetnosti ali bez tog nacionalno-konzervativnog aspekta. To su i Idoli radili sa onim LP-jem „Odbrana i poslednji dani“. To je bilo neko viđenje sveta na samosopstveni način. To se razvijalo, pa se došlo i do bar-kodova. Do jedne apstraktne a čitljive slike. Jer skeniranjem može da se dođe do njenog sadržaja. Skeniranjem obične apstraktne slike je nemoguće znati šta je unutra ali skeniranjem mojih radova je moguće saznati šta je unutra kao kad se skenira neki proizvod. Svaki rad ima svoju priču. I to razlikuje moj rad od ostalih apstraktnih slika. Čitljiv je u bukvalnom smislu te reči.

 

Dvominutni naslikani fragment intervjua

A tekst portreti. Podsetite nas na te svoje radove.

– Intervjuisao sam ljude po sat vremena, počev od Berlina, Beograda, Šangaja i sad radim u NJujorku, a onda sam iz tih intervjua vadio jedan fragment koji sam prenosio na platno. Slikam taj dvominutni fragment na originalnom jeziku i na originalnom pismu. U Šangaju su urađeni tekst portreti na kineskom, u Nemačkoj je rađeno na latinici, u Srbiji na ćirilici. Taj rad je bio postavljen na palati „Albanija“, na fasadi na kojoj je obično stajala slika Tita ili neka parola. Umesto toga, na fasadi bi bio postavljen tekst portret osobe koja je niko i ništa. Fasada je reč latinskog porekla koja znači izgled, lice građevine. Reakcije ljudi na te portrete su uglavnom bile takve da bi pomislili da je to neki politički manifest, da neka politička partija nešto poručuje, a kada shvate da dole nema nikakvog potpisa bivali bi šokirani jer je tekst čudan, U principu to je mesto za reklamu. U susretu s ovim radom ljudi bi se zadržavali, ostajali dole i čitali jer je za to ipak potrebno vreme i strpjenje više nego za reklamu koja vam zaokupi pažnju na desest sekundi. Tako da sam svoju priču o tome kako potretisati ljude ili osobu doveo do toga da tekst isto može da funkcioniše. Jer čitati intervju sa osobom koja je poznata nije isto kao sa nepoznatom osobom jer ne postoje pitanja koja se unapred pretpostavljaju.