INTERVJU Minja Bogavac: Moramo da se učimo otvorenosti i toleranciji

Spisateljica, dramaturškinja, pozorišna rediteljka za Danas govori o tome šta je inkluzija, zašto je važna, kako se ona (ne)sprovodi u našem društvu i domaćim institucijama, ali i tome zašto je baš pozorište idealan medij da se inkluzija razume i praktikuje.

Zanima me Vaše iskustvo umetnice koja je godinama prisutna na sceni, sa kojim ste se problemima susretali kada je inkluzija u kulturi u pitanju, koje je vaše viđenje scene u tom kontekstu?

– Inkluzija je suprotno od podela, a mi smo oštro podeljeno društvo. Inkluzije, dakle, nedostaje na svim nivoima, a najteže je ljudima koji pripadaju nekoj osetljivoj ili manjinskoj grupi. Koncept visoke kulture, utemeljen je na „ekskluzivnosti“: podstiče se kompeticija, neguje se kult „talenta“, pozorište se percipira kao hram u koji treba ući sa poštovanjem; umetničke veštine se mistifikuju, a neke umetnike prati i transcedentni imidž zvezde. Ovo je globalni fenomen, koji se u malim sredinama, poput naše, iskazuje na posebno apsurdan način: teško je glumiti zvezdu, na selu, u kom svako svakog poznaje. Dodatno, naše društvo je sklono nasilju prema drugom i drugačijem: u permanentnom stanju krize, afirmativne mere prema osetljivim grupama nikada ne dolaze na red. Problem koji ima mala grupa, tako se ne gleda kao mali i lako rešiv problem, već kao manjinski problem, dakle: manje važan problem. Na sve to, mi smo država u kojoj pripadnost jednoj partiji, određuje vaš klasni položaj u društvu. Ako ste član ili članica, otvaraju vam se vrata koja su drugima zatvorena. Igramo se zabrana zapošljavanja, koje institucionalizuju stranačko zapošljavanje. Nameštamo tendere, a funkcionere premeštamo sa jedne na drugu poziciju, ne vodeći računa o stručnosti. Hvalimo se apsolutnom vlašću jedne stranke, a to je samo dokaz da smo društvo bez pluralizma i bez demokratije. Inkluzije nema nigde, a oblast kulture, ne ostaje pošteđena. Ipak, u oblasti kulture, postoje mala vrata. Postoje male grupe, kolektivi i pojedinci, koji se bave inkluzijom…i njima, pre svega, treba da budemo zahvalni, što uopšte znamo šta su inkluzivni principi i prakse. Inkluzivna kultura jeste marginalizovana, ali je istovremeno možda i jedini prostor društva, u kome inkluzija i svest o inkluziji uopšte postoje.

LJudsko licemerje je nešto što je najteže iskoreniti, i činjenica je da će većina radije okrenuti glavu nego dati šansu i u svoj krug uključiti osobu koja ne ispunjava konvencionalne društvene standarde, kako fizički tako i psihički. Kako gledate na to, da li je moguće resetovati naš majndset na apsolutnu inkluziju?

– Nije moguće resetovati nas na konfiguraciju koju nikada nismo imali. Moguće je samo izgraditi potpuno novi vrednosni sistem, ali – iako nije nemoguće, nije ni lako. Takoreći: da ima volje, bilo bi načina…ali, sve ukazuje da naše društvo nema nimalo volje da se promeni. Pre nekoliko godina, na internetu se delila prepiska iz nečijeg inboksa. U toj prepiski, građanin postavlja pitanje Muzeju Nikole Tesle: može li se muzej obići, ako ste u invalidskim kolicima. Javna ustanova kulture odgovara da to nije moguće. I to je sve. Tu je kraj komunikacije. Neko je jednostavno, birokratski odgovorio na mejl, ni ne pomišljajući na opcije koje otvara ovo pitanje. A u pitanju se zapravo skrivala šansa. Jer, znamo mi da naše institucije nemaju rampe, niti toalete prilagođene osobama sa invaliditetom… ali, ako se jedna takva osoba javlja i želi da obiđe muzej, koliko je zaista teško pomoći joj i omogućiti da pogleda postavku? Recimo: vest o kolektivu Muzeja, koji se okupio da bi osobu u invalidskim kolicima podigao uz stepenište, bila bi prvi signal činjenice da je potrebna rampa. Muzej je ovu priliku mogao da iskoristi, kao šansu za prikupljanje sredstava za rampe i toalete… To nikom nije palo napamet.

Do kojih ste još bizarnih saznanja dolazili kada je inkluzija u kulturi u pitanju?

– Prošle godine Reflektor teatar je sarađivao sa BOSI festom: filmskim festivalom osoba sa invaliditetom. Od organizatora ovog festivala, saznali smo da čak i hoteli i ugostiteljski objekti koji tvrde da su prilagođeni osobama sa invaliditetom, u praksi to nisu, jer se prilikom izgradnje rampi i druge infrastrukture, radilo mehanički, bez razmišljanja o detaljima. Na primer, imate toalet sa osobama u kolicima, ali su vrata suviše mala da kolica prođu kroz njih. Očigledno, ni jedna osoba sa invaliditetom, nije pozvana da isproba ili da svoje mišljenje, o prilagođenosti prostora potrebama ljudi u kolicima. Tu se, dakle, pokazuje da čak i kad se zadovolji forma, nema suštine, jer ti si napravio rampu, a da se nisi potrudio da saznaš da li je ona funkcionalna. U tom smislu, mi smo predaleko od inkluzivnog društva, pa mi se čini da inkluzije ima više u medijima, nego u stvarnosti. Jer, svaki inkluzivni čin promovišemo u herojsko delo. Vest o inkluzivnom činu je eksluzivna vest, pa mada ovo zvuči kao igra rečima, zapravo sve objašnjava.

Šta naša država čini i gde posustaje u svom delovanju da jednako uključi sve članove društva u kulturne sadržaje?

– Mislim da jedino država ima moć da, u ovom smislu, promeni svest svojih građana. Primera radi: ako bi svaka ustanova kulture, imala obavezu da svoje programe učini dostupnim svima, jasno sprovedene mere i akcije, imale bi uticaja na društvo i svest. Ali, u kontekstu naše države, kakva je danas, iluzorno je govoriti o takvoj promeni. Društvo je polarizovano, nasilje sveprisutno, govor mržnje dolazi sa vrha, a odgovornost za javnu reč – ne postoji. Da bi ova i ovakva država, istinski ušla u projekat izgradnje inkluzivnih društava, potrebno je da da se promeni sve, na svim instancama i svim nivoima.

Od najkonkretnijih stvari – da li sva pozorišta imaju prohodnost za invalidska kolica, biblioteke knjige na Brajevom pismu i audio knjige za slepe i tako dalje… ?

– Sva prostorna prilagođenja, koja postoje u pojedinim institucijama, izuzeci su koji ne menjaju pravilo. Kultura nije dostupna osobama sa invaliditetom. Takođe, u kulturi se ove osobe, kao i sve ostale osobe iz manjinskih grupa, predstavljaju na pogrešan, površan način. U TV serijama koje se prikazuju na nacionalnoj frekvenciji, prolaze skečevi i vicevi, kojima se direktno vređaju manjinske grupe. Sa druge strane, svakodnevno svedočimo zabranama i cenzuri. Ne može Europrajd. Ne može „Miredita, dobar dan“. Ne može Kikinda short. Ne mogu svi umetnici iz okruženja, ni da uđu u Srbiju. Čak i kada je masovna kultura u pitanju: od Pesme za Evroviziju pravimo mali građanski rat, a koncert Dina Merlina u Areni, povod je za preispitivanje Dejtonskog sporazuma. Da bismo postali inkluzivni, mi prvo moramo da se učimo otvorenosti i toleranciji. Inkluzija je viši nivo, do koga treba još mnogo da hodamo. Nažalost, čini mi se da hodamo, ali u suprotnom smeru.

S lepše strane, da li biste nam izdvojili pozitivne primere inkluzije u kulturi?

– Moj najdraži primer je grupa Per.Art iz Novog Sada. Zajednica koju su oni izradili, ali i kulturni sadržaji koje zajedno prave, tako su visokog kvaliteta da svaka priča o inkluziji postaje irelevantna. O njihovim predstavama, ne razmišljam kao o inkluzivnim, već kao o dobrim, snažnim, modernim, etičnim, preciznim i kritičkim. U svakom drugom uređenju, Per.Art bi imao priliku da svoj rad predstavlja na najvećim i najvažnijim scenama, ali ovde je njihov rad prepušten entuzijazmu njihove zajednice. U neko bolje vreme, Per.Art ekipa je pravila festival, na kom smo mogli da gledamo vrhunske primere inkluzivne umetnosti, ali… taj Festival više ne postoji. Inkluziju u umetnosti, u našem društvu, sjajno primenjuje Škart Kolektiv; promoviše Bitef polifonija i niz malih umetničkih grupa i kolektiva sa nezavisne scene. Ovo su ljudi koji rade sjajne i važne stvari, ali mejnstrim kultura ih isključuje. Tako su oni koji rade sa marginalizovanim grupama i sami na margini. Svaki korak koji naprave je težak, ipak – beskrajno važan, jer da nam nema malog broja umetnika, koji veruju u načela inkluzije, mislim da ova tema ne bi ni postojala, u javnom prostoru.

Projekat (Ne)vidljivi se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS i Ambasade SAD već isključivo autora.