INTERVJU Miodrag Majić, sudija koji je postao književnik: Rijaliti-turbo-folk opsena postala je naša osnovna odrednica

S obzirom na to da je u pripremi i njegov prodor u „virtuelni svet“ – sva tri romana („Deca zla“, „Ostrvo pelikana“ i „Rudnik“) u elektronskom formatu pojaviće se početkom oktobra, malo ranije, krajem septembra očekuje se audio izdanje knjiga „Deca zla“ i „Ostrvo Pelikana“, a gotovo istovremeno treba da se pojavi i novo, prošireno novim pričama, izdanje knjige „U ime naroda“, u izdanju Vulkana.

Miodrag Majić (Beograd, 17. novembar 1969), sudija je Apelacionog suda u Beogradu od januara 2010. Magistrirao je 2003. godine („Ratni zločin u međunarodnom krivičnom pravu“), a potom (2008) i doktorirao krivično pravo, specijalizujući se za međunarodno-krivičnopravnu oblast (Pravni fakultet BU).

Povremeni je predavač na fakultetu na kojem je stekao svoja profesionalna zvanja, izlagao je na mnogobrojnim domaćim i međunarodnim stručnim skupovima posvećenim krivičnom i međunarodnom krivičnom pravu, kao i pitanjima sudske organizacije, nezavisnosti i ljudskih prava…

Godine 2009. Vlada Republike Srbije odredila ga je za zastupnika RS pred Međunarodnim krivičnim sudom i predstavnika RS u Skupštini država članica ovog suda… Dugi niz godina Majić redovno objavljuje tekstove na svom blogu (www.misamajic.com), u kojima otvoreno govori o korupciji, nepotizmu i političkim pritiscima u pravosuđu, što je rezultovalo zbirkom priča „U ime naroda“, koju je 2019. objavio Lyceum Iuris.

Iste godine Vulkan izdavaštvo mu je objavilo prvi roman – Deca zla. Ostalo je legenda, koju, između ostalog čini i neverovatan broj od više desetina izdanja njegova tri dosad napisana romana.

* U melodramskom trileru „Dece zla“ otvorili ste, na margini, i „krug ratnih zločina“, zatim ste ušli u svet netrpeljivosti prema manjinskim grupama, otkrivši drugačiji svet Roma na „Ostrvu pelikana“, da bi ste kroz svojevrsnu antiutopiju smeštenu u „Rudniku“, čini se, zatvorili taj „krug ratnih zločina“, ovaj put izašavši iz margine, i stavljajući u prvi plan nasilništvo krimogeno-političke elite nad populusom. Kako je tekao taj put pisca, ako se slažemo sa prethodnom konstatacijom, tačnije koje ste alate koristili na tom putu?

– U prva dva romana kao predlošci su poslužili stvarni slučajevi za koje sam poverovao da mogu imati šire značenje. U slučaju „Rudnika“ pak nije bilo nikakvog putokaza. Postojala je samo zapitanost nad posledicama prećutkivanja i figurativnog i bukvalnog potkopavanja – koliko se može gurati pod tepih, koliko se može zakopavati pre nego što tlo koje zagađujemo takvim postupcima progovori? Ako postoje jasno definisani alati koje kao pisac koristim, onda su oni veoma slični alatima koje koristim i kao sudija i kao građanin. Na prvom mestu tu je sumnja u zvanične istine, onda dolazi zapitanost i radoznalost. Ja sam radoznao čovek i verujem da sam i kao pisac takav.

* Od sudije do pisca, očigledno, nije dugačak put. Koliko vam je to iskustvo pripomoglo u definisanju tematskih celina u vašim romanima, i jeste li koristili konkretne likove u kreiranju priča?

– Posao sudije bio je i pomoć i balast na tom putu. S jedne strane, u sudnici pisac jeste na izvoru slučajeva, od kojih neki mogu biti izuzetno zanimljivi. Kažem neki, zato što je pogrešna pretpostavka da je sve što se tamo dešava zanimljivo. Mahom su to monotone, birokratske stvari. No, kad se pravi slučaj dogodi, onda je to nešto što se uz dovoljno veštine može pretočiti u priču vrednu pričanja. No, postoji i naličje ove pogodnosti. Jezik pravnika je najčešće u toj meri izobličen stručnom terminologijom i birokratskim poštapalicama, da bi kod većine mojih kolega pre bilo kakvog pisanja trebalo sprovesti postupak svojevrsne lingvističke detoksikacije. Zato se pre svakog pisanja trudim da šešir pravnika odbacim što dalje mogu. Tek tada sam u stanju da napišem redove koji mogu biti čitljivi. Izbegavam da koristim konkretne likove. Likovi o kojima pišem su mahom amalgam različith tipova ljudi koje srećem u svakodnevnom životu. Oni su na neki način njihove unapređene ili unazađene verzije.

* Da se vratimo „Rudniku“. Je li Crni majdan, zapravo, neetično društvo koje je kilometrima daleko od zrelosti? I, ima li šanse za takvo društvo?

– Etika i njeno odsustvo su svakako u korenu onoga čime se roman bavi. Društva pohlepe, nasilja i vulgarno makijavelističke paradigme nužno se suočavaju sa posledicama sopstvenih izbora. Ratovi, bolesti, život u laži i stalnom nezadovoljstvu pojedinaca, kao i sklonost samouništenju samo su neke od njih. Šansa uvek postoji, ali prvi korak predstavlja prepoznavanje stranputice. Ništa što je pogrešno ne može se ispraviti terapijom koja se sastoji u uveravanju u to da je greška zapravo pravi put.

* „Rudnički“ junak ne skriva svoju nemoć u hvatanju u koštac sa očiglednim problemima, ali i pored ličnih „preispitivanja“, ne predaje se potpuno. Postoji li neka šansa, makar minimalna, za njega i društvo, da izađu iz straha od istine?

– Istina čeka na kraju svih puteva na koje nas namame opsenari. Važno je samo da, jednom kada nastupi otrežnjenje, ostane dovoljno energije za povratak i isceljenje. To je slično kao kod hroničnih bolesnika. Mnogo je onih koji, iscrpljeni bolešću, i kada saznaju za lek izgube snagu i radije biraju predaju na koju su navikli.

* Ako Bogdana Banjca postavimo u ulogu svedoka, a ne heroja ili izgubljenog slučaja, kakav se svet „otkriva“ pred nama?

– Svet laži i surovih zločina učinjenih u ime ideje. Čovek je najopasniji kad veruje da čini dobro, da je ovlašćen, da je nadležan i da koristi sistemu. Kaže se da ruke dželata ne drhte samo kad postupa u ime Boga. Zato treba biti uvek oprezan sa „spasiteljima“ i „mesijama“. Oni su redovna preteča zla.

* Je li toliko teško, naročito u današnjoj Srbiji, priznati očigledne stvari?

– Teško je, zato što je ovde učinjena gotovo savršena inverzija. Mediji pod kontrolom vlasti su u toj meri izobličili stvarnost, da ona u potpunosti gubi bitku s virtuelnom pozornicom. Građani žive u stalnoj obmani i takvi se upućuju da donose najznačajnije odluke za svoj život – o izborima, lečenju, školovanju, životnim planovima… To je slično situaciji u kojoj biste čoveku vezali oči, uvukli ga u kabinu autobusa i davali mu lažne orijentire. I detetu bi bilo jasno da bi bilo nemoguće očekivati od njega da doveze putnike do odrednice. A ovde se upravo živi takav život. Igra „ćorave bake“ u kojoj postoje neistinita sufliranja. Naše društvo je obolelo od laži.

* Hteli vi to ili ne, metafora rudnika u vašem romanu pojavila se u vreme ekoloških pobuna. Je li to bio samo „marketing za čitaoce“, ili ste, ipak, vodili računa o sindromu „Rio Tinto“?

– Prva asocijacija kad je o rudniku reč, svakako je čitava ta ujdurma sa Rio Tintom. Nesumnjivo je da sam bio svestan da će jedan broj čitalaca poverovati da je priča o tome. Međutim, poželeo sam da ih na tom talasu povedem dalje kroz pitanja: „Šta ako su koreni nesreće još dublji? Šta ako su i Rio Tinto i drugi simboli pohlepe samo manifestacija dubljeg prokletstva?“ U tom smislu, poslužilo je i to ekološko osvešćivanje, jer mi je predstavljalo dobar šlagvort za tezu da je, kad god dođe, otvaranje očiju blagotvorno.

* Šta ako naši rudnici nisu nužno mesta odakle smo vadili rudu, već smo u njih zakopavali neke druge stvari, bio je, kako kažete, polazni motiv za pisanje „Rudnika“? Jeste li „otkrili“ o čemu je tu reč?

– Ne verujem da sam u punoj merio otkrio. Traganje za korenima zla u ljudima je jedna od mojih preokupacija. Ali to je izuzetno kompleksan zadatak. Čitavu karijeru sudije posvetio sam suočavanju sa zlom, pokušavam da pišem o tome a još uvek nisam siguran da sam na pravom putu kad je o spoznaji reč. Međutim, ono u šta sam uveren je da se prećutano zlo uvek vraća u drugom obliku. Ti ciklični krugovi zla zapravo su proizvod prećutanih, nepriznatih zverstava. Sve sam uvereniji da je jedini način da se takvi krugovi prekinu nešto što je najdalje od zla, a to je oprost. Naša civilizacija gradila je sasvim drugačiji sistem koji je ostao bazično zasnovan na osveti, na talionu. A ja sam sada sve uvereniji da je jedini način lečenja zla ono protiv čega ono jedino nema nikakve šanse – oprost.

* Rekli ste da iz osećaja nemoći da pomognete u pozitivnim promenama u društvu koristite pisanje kao svojevrsnu terapiju. I… dokle ste stigli?

– Ne znam dokle sam stigao. Kad je reč o ličnom planu, pisanje mi prija. Uživam u pomeranju sopstvenih granica i koračanju po nepreglednom polju književnosti. Ali ono što me još više od toga raduje je činjenica da veliki broj ljudi želi da učestvuje u tom mom putešestviju. Moje priče dopiru do njih, oni o njima razgovaraju, dorađuju ih i čine ih boljim. Teško je da pisac može da se nada nečem iznad toga.

* Nedefinisani entitet koji sebe naziva Srbijom, i snažno je stegnut kandžama koruptivnih odnosa, povremeno prasne, izlije svoje nezadovoljstvo na ulice, i ponekad dobije satisfakciju na kašičicu. Gde vi vidite krivca za takav stav „prilagođavanja i prihvatanja sudbine“?

– U nedovoljnom cenjenju slobode. I dalje mi je teško da razumem šta se to dogodilo sa ovdašnjim ljudima. Naši preci su preskupo platili našu slobodu. Čitave generacije izgorele su u tom ognju da bismo mi danas živeli slobodno i ponosito. A čini se da se baš slobode najlakše odričemo i da pristajemo da budemo robovi u zamenu za vaučere za letovanje i posao na određeno vreme. Mislim da je značajan deo krivice na potpuno uništenom obrazovanju i sistematskom porobljavanju stanovništa ovom rijaliti-turbo-folk opsenom koja je postala jedna od naših osnovnih odrednica.

* Može li najnoviji izazov – nasilje nad minimiziranim grupama (deca, žene, manjine…) – koji je ponovo aktivirao „uličnu borbu“, biti tematski zalogaj za pisca?

– Može svakako. Pre nego što su se zbili tragični događaji u Ribnikaru nameravao sam da jednu priču posvetim sličnoj temi. Međutim, sad mi je drago što sam na vreme odustao od te ideje jer sam uveren da bi posle svega što se dogodilo, pisanje koje bi na bilo koji način bilo dovedenu u vezu sa onakvom tragedijom bilo neprilično i kontraproduktivno. Slično je i sa ostalim gorućim temama. Ponekad je potrebno načiniti otklon, sačekati određenu vremensku distancu i pustiti da se stvari slegnu. Mnoštvo je tema koje ovde čekaju da budu obrađene. Ipak, čini se, nažalost, da većina naših pisaca izbegava ove nemirne vode.

* Osim životne profesije – sudija, koju, moguće, nasleđuje odrednica – pisac, oprobali ste se u pozorištu (u „Hamletu“ na Šekspir festu igrali ste sebe – sudiju), a nedavno je potpisan i ugovor za snimanje TV serije po romanu „Deca zla“… Sve to vam očigledno prija, ali pitanje je postoji li neka granica („crvena linija“ popularnim rečnikom) do koje nameravate da idete?

– Jedna od stvari koje nam odmah po rođenju nametnu je to da moramo na vreme zauzeti sopstveno mesto i ostati tu po mogućstvu do kraja života. To je dominantna kultura koja pogoduje stvaranju armija fah-idiota. Ako ste novinar, onda društvo od vas zahteva da budete samo novinar. „Nemaš ti šta da tražiš u muzici ili dizajnu“. Isto je i sa drugim profesijama. Zanimanja postaju naše etikete – nalepnica arhitekte, sudije, lekara… I mi i društvo se osećamo nelagodno kad, umesto one koju smo zadužili, pokušamo da probamo neku drugu, da probamo nešto drugo. A to je samo još jedna podvala sistema koji žele da lakše kontrolišu svoje podanike. Vezivanje za jedan posao, za jednu misao, za jedno polje delovanja doprinosi lakšoj kontroli. Meni to nikada nije ležalo. Ipak, uvek valja imati na umu crvenu liniju. U mom slučaju ona je postavljena na mestu na kom bi sve ovo što radim počelo da šteti, bilo meni, bilo ljudima koji konzumiraju proizvode mog uma. Pisaću dogod meni i čitaocima bude prijalo i dogod ne budem imao osećaj da činim nešto čega bih se kasnije, makar i najudaljenije, postideo. Zasad se to nije dogodilo, između ostalog i zbog toga što pažljivo planiram svoja angažovanja. Nadam se da taj trenutak neće nastupiti ni u budućnosti.