INTERVJU Mirjana Karanović: Trivijalne i banalne pojave me više ne iznenađuju

Pored režije Mirjana Karanović potpisuje i scenario, zajedno sa Majom Pelević i Ognjenom Sviličićem (saradnik je bio Srđan Koljević), a sa Vučićem Perovićem igra glavne junake „vrlo ženske drame“, kako je definisala ovaj film. U glumačkoj ekipi su i Boris Isaković, Jasna Žalica, Jelena Ćuruvija, Pavle Čemerkić…

– Izuzetno mi je drago da će sarajevska festivalska publika prva videti moj film, ne samo zbog Sarajeva, već i zbog brojnih kolega iz naše zemlje i drugih zemalja Evrope i sveta, koje će kao gosti prisustvovati festivalu. Sarajevo je najjači regionalni festival, skoro i u Evropi, ima zavidnu reputaciju, odličan program i odličnu atmosferu, i milslim da bolje nisam mogla da dobijem za svoj novi film – kaže Mirjana Karanović.

Jedna od naših najznačajnijih glumica u regionu, poslednjih godina i vrlo uspešna filmska i pozorišna rediteljka, u razgovoru za Danas govori o svojoj emotivnoj inspiraciji za ovaj film, glavnoj junakinji koja odstupa od stereotipa ženskog bića, ljudima koji imaju potrebu da se uklope u prosečnu sliku i u društveno prihvatljivo ponašanje… O pitanjima koja nisu usko vezana za „Majka Maru“, kao što je represija vlasti koja se svakodnevno pojačava i nad kulturom i našim kompletnim umetničkim životom, nije želela da govori.

Tekst scenarija za film „Majka Mara“ bazira se na elementima drame “Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali” Tanje Šljivar, šta je vama najuzbudljiije u toj priči i glavni motiv da je „preselite“ u film?

– U osnovi, scenario je bio inspirisan tom dramom Tanje Šljivar koju sam režirala i igrala u Zenici, ali to su samo neki elementi te drame, nekakvi osnovni odnosi. Sama priča nije nimalo slična, bavi se nekim drugim temama, ali, svakako je bila moja važna emotivna inspiracija, tako da ne bih mogla da kažem da je ovo pozorišni tekst pretvoren u film.

Ono što se tokom snimanja probijalo kao neki medijski kroki je da je Mara uspešna poslovna žena čiji se život potpuno raspada posle iznenadne smrti sina, koja kroz odnos sa mlađim muškarcem pokušava da se suoči sa tom tragedijom i da preživi… Koliko vaša glavna junakinja odstupa od stereotipa ženskog bića u ovim našim patrijarhalnim društvima, i ko je, zapravo, majka Mara?

– Sve moje junakinje odstupaju od stereotipa, za mene je to jednostavno zanimljivije, intrigantnije, ima više prostora za kreativno, autorsko. I kad igram neke likove, iako su oni nekako tipični, uvek tražim ono što je u svakom tom liku posebno, izuzetno. Zaista mislim da ljudi imaju mnogo zajedničkih tačaka, ali da, zapravo, postoji čitav jedan svet, taj unutrašnji, koji se teško otkriva, ljudi ga neki put kriju čak i od samih sebe, pogotovu od javnosti. Ova priča se bavi jednom ženom koja je zatvorila svoj svet za sve spoljašnje kontakte, i pretvorila to u jedan život prepun ambicije, nekakvog zarađivanja novca, traženje sigurnosti u materijalnom, u nekim statusnim stvarima, misleći da je to ono što njen život čini stabilnim i sigurnim.

Izjavili ste da ova filmska priča u ovom našem muškom svetu može biti neočekivana. Možete li da kažete nešto više o tome?

– Neočekivan je način na koji Mara prevazilazi i pokušava da se suoči sa smrću svoga sina. To je nešto što prosto nisam sigurna da bi većina ljudi odobravala, jer se očekuje određeni način tugovanja i ponašanja, a ja sam sve to jednostavno izmestila van očekivanog.

Zbog čega smatrate važnim da se danas pojavi jedan takav film kao što je „Majka Mara“?

– Ne znam da li je sada ovaj film jako važan da se pojavi, ja sam imala potrebu da ga snimim, ta priča me je zaintrigrala. A ne znate ni da li će neki film koji je veoma značajan u nekom trenutku biti važan posle nekog vremena – recimo, „Majstori majstori“ je bio potpuno neprimećen film u trenutku kad je nastao, ali tek kasnije je zauzeo svoje kultno mesto i tu ostao do dana današnjeg, iako je snimljen pre više od četrdeset godina. A neki filmovi koji su tada puno značili danas malo publke zna za to. Mislim da vreme najviše može da proceni da li neki film, i umetničko delo upšte, ima neki svoj dalekosežni uticaj na ljude, ili je on samo pitanje nekog trenutka i neke inspiracije.

Ovih dana objavili ste trejler „Majka Mare“ na vašem instagramu, a u brojnim medijima fokusirane su uglavnom scene seksa između vas i Vuka Perovića, koji igra glavnog junaka, 28- godišnjeg mladića. Imate li bojazan da će se ovaj film i posle prikazivanja možda komentarisati i kroz tu vizuru?

– To je očekivano, vrlo trivijalno i banalno, i nisam iznenađena. Sve je u redu, neka svako gleda ono što mu je najzanimljivije. Ali, nemam straha da li će se film komentarisati isključivo kroz tu vizuru odnosa starije žene i mlađeg muškarca, zato što će svako tu priču tumačiti iz svoje životne vizure, i to je nešto na šta ja kao autor ne mogu da utičem. Mogu samo da se nadam da će videti i neke druge stvari.

Kako naše društvo uopšte tretira odnos između mlađeg muškarca i žene u zrelijim godinama, koliko je to i danas na brdovitom Balkanu nedopustivo?

– Ne znam to – naše društvo ili nečije drugo društvo, ali mislim da se generalno danas previše i po medijima i svuda analiziraju razlike u godinama, i da li je to dopustivo i nedopustivo, da li neko pravi budalu od sebe ili ne. Ali, dok god ne ugrožavate ni na koji način tuđi život mislim da imate pravo da živite svoj, kako god vam to odgovara, i da se ne treba obazirati na tuđa mišljenja. Naravno, u ljudskoj je prirodi da je to teško izdržati, i onda se ljudi često vrate na ono što je društveno prihvatljivo, da ne bi toliko bili na „vidiku“ drugima, i da bi se uklopili u neku prosečnu sliku koja podrazumeva da niste previše uznemiravani zbog svojih odluka.

Ali, ja ni u životu nisam bila takva, tako da i ova priča od koje sam napravila film „Majka Mara“ jeste nešto što je drugačije, upravo zato što sam želela da u toj ekstremnoj situaciji otvorim neke karakteristike te žene. Mislim da kad je sve u redu i kad nema iskušenja, da onda ljudi vrlo dobro i vrlo vešto prikrivaju svoje pravo lice, a da neke krizne situacije otkrivaju kakav je ko. Zato je uvek zanimljivo neki lik staviti u ekstremnu stuaciju i onda posmatrati kako reaguje.

Vaš prvi rediteljski film „Dobra žena“ tematski pripada angažovanim, političkim pričama, govori o suočavanju sa ratnim zločinom, a i filmovi u kojima ste igrali poslednjih godina pripadaju tom krugu. Sada ste sa „Majka Marom“ otišli u „druge vode“, intimne, kao i sa novim filmom „Narodna drama“, koji je još u projektu – to je priča o ličnoj slobodi i gej ljubavi dve žene u našem konzervativnom društvu. Zašto ste promenili tematski „kolosek“, da li ste se možda malo umorili od političkih drama?

– Moji filmovi su uvek o ličnoj slobodi, sloboda je za mene nešto najvažnije u celom mom životu. Toga dugo nisam bila svesna, ali sam se tako ponašala, tako da mi je jako važno da budem slobodna u svojim odlukama, da nikome ne polažem račune i da radim onako kako ja mislim da treba. Moji filmovi jesu o junakinjam koje otkrivaju svoju slobodu, otkrivaju je na jedan teži način, i to je već pitanje dramaturgije.

Takav je događaj i u novom filmu – govori o tome kako žena koja je ceo svoj život živela po nekim društvenim pravilima i poštovala ih, a u trenutku kad joj se desi nešto tragično i izgubi svaki oslonac, mora nekako da se okrene sama sebi i tome šta je njoj važno, a ne šta drugi očekuju od nje. U životu je vrlo prisutno to kako društvo gleda na takve osobe, što mislim da je isto jedan od razloga zašto se ta žena oseća kao da je i ona umrla. To je jako teško prihvatiti, i u njoj su proradili instinkti koji žele da povrate život u njenom biću, koje je potpuno uništeno smrću deteta.

Prirodna saradnja

Poslednjih dvadesetak godina Sarajevo je uz Beograd možda ključno mesto vaše karijere – igrali ste u „Grbavici“ Jasmile Žbanić koja je osvojila Zlatnog medveda u Berlinu, u „Go West“ Ahmeda Imamovića.., u predstavama „Noževi u kokoškama“, „Helverova noć“ Dina Mustafića koje su doživele međunarodni uspeh, a za naslovnu ulogu u „Marlen Ditrih – Pet tačaka optužnice“ Harisa Pašovića, predstavu sarajevskog NP koja je nedavno gostovala, dobiii ste ovacije u Beogradskom dramskom. Šta je ovaj grad, čija ste i počasna građanka, za vas danas, privatno i profesionalno?

– Ne bih mogla reći da je Sarajevo ključno za moju karijeru poslednje dve decenije, radila sam nekoliko projekata u Bosni, što filmskih, što pozorišnih, i nekako je to došlo prirodno – ima dosta koprodukcija, dosta filmskih stvaraoca i radnika koji sarađuju i sa bosanskim i sa srpskim rediteljima, i nekako to danas nije neki veliki izuzetak. Nadam se da ću i u budućnosti imati prilike da radim u Bosni, ima odličnih reditelja, dobrih projekata, jedina prepreka jeste udaljenost, to stalno putovanje. Ali, dobro, biće bolje.