INTERVJU Miro Vuksanović: Sad se vrednost knjiga meri po stranačkoj pripadnosti

Šta je najveći izazov u radu na ovakvim antologijskim edicijama i koji je bio kriterijum za izbor autora i njihovih dela u prvih 150 knjiga?

– Svaki čovek koji pažljivo obavlja svoje poslove ponekad zastane, okrene se, pogleda šta je uradio i odvoji ono što je najbolje kao oslonac za dalji put. Tako radi i svaki narod koji ume da čuva svoju tradiciju i koji istovremeno stvara novu tradiciju, kao nastavak prethodne, da se vidi celina. Ovakav postupak smo primenili u Izdavačkom centru Matice srpske kada smo pre petnaest godina pokrenuli Antologijsku ediciju „Deset vekova srpske književnosti“. Nismo hteli da stvaramo ono što se naziva kanon u srpskoj književnosti, što je antologijski izbor po strogim kriterijumima. Sagledali smo celinu, od usmene i žitijske književnosti do modernog iskaza, od dvanaestog veka i Svetog Save do danas, s namerom da iz svakog doba odaberemo pisce i knjige koji su na najbolji način ostavili tragove u svom vremenu. To je, dakle, skupljanje estetski kvalitetnih primera iz svih deset vekova, na svim oblicima srpskog jezika ali po savremenom pravopisu, sa svih prostora gde su Srbi pisali ili sada pišu antologijske knjige. Takav poduhvat je višestruko važan – za književnost, jezik, prosvećenost i ukupnu kulturu. Radi se jednom u veku, a osnovni kriterijum je literarna vrednost dela, bez ideoloških i sličnih nazora. Što je god podešeno da služi zameni ga verniji sluga. Ovde nije o tome reč. Istovremeno smo, na početku posla, utvrdili i model knjiga u ediciji. Dosledno se priređuju po naučnim pravilima, ali na način koji je dostupan svima. Zato imamo redovne pretplatnike i budžetsku podršku na konkursima, što je neophodno istaći jer smo u vremenu koje nije naklonjeno piscima i književnosti.

Da li u proteklih 10 stoleća srpskog književnog stvaralaštva postoji neka zajednička nit i osobenost srpske književnosti i u kojoj se meri može porediti sa razvojem evropskih književnih tokova?

– Svaka nacionalna književnost se može posmatrati kao jedinstvena pojava. To omogućuje jezik na kojem je nastajala isto koliko i neprekinuti niz sudbina u prikazanim likovima, miris podneblja, mentalitet i ono što nije jasno rečeno ali se naslućuje. Književnost na srpskom jeziku jedinstvenom čini njena reč, bez razlike da li je predvukovska, Vukova ili savremena. Sve to ima istu osnovu, svoj najmanji zajednički sadržalac, svoju boju i znak prepoznavanja. To ne znači da je srpska ili bilo čija literatura odvojena od literatura drugih naroda, da nije njima srodna i da nije pod raznim uticajima iz svetske književnosti, ali samo ono što je izvorno i originalno ima šansu da bude opšte ljudsko dobro. Svetska književnost i nastaje tako što svaki jezik u nju unosi ono što je autentično.

Koliko je rad na ediciji prilika za preispitivanje vrednovanja pojednih autora i dela, posebno onih koji su gotovo zaboravljeni ili su „ukloljeni“ iz književne javnosti, pogotovo u 20. veku iz ideoloških i drugih razloga?

– Svaka generacija ima svoja stanovišta i svoj pristup umetničkim i ostalim pojavama. Knjige za našu Ediciju priređuje šezdesetak školovanih ljudi, a među njima je najviše mladih. Pokazalo se da takve poslove najbolje obavlja ženska ruka. Svi ti ljudi pišu predgovore za knjige odabranih pisaca, biraju njihove tekstove i na kraju daju izbor iz ranijih kritika. Tako se vide nova tumačenja i porede se sa ranijim tumačenjima. Pokazuje se da ništa nije isto, da se u književnim pogledima sve menja, da su nalazi drukčiji. Osim toga, urednički izbor pisaca koji su skrajnuti bilo kad i iz bilo kojih razloga, a imaju dobre knjige, daje priređivačima priliku da ukažu na nepravdu koja im je učinjena. To se odnosi i na narodnu književnost i na književnost svakog doba. Mi smo objavili pesme, pripovetke i izreke iz Vukovih i drugih zbirki, objavili smo zaboravljene pisce iz osamnaestog i devetnaestog veka, ali i „partizane“ i „četnike“, i Dragišu Vasića i Milovana Đilasa, i Marka Ristića i njegove „mrtve pesnike“, i Kiša i Šćepanovića, a najmlađi su Basara i Goran Petrović. Jedina podobnost za izbor je dobra knjiga. Tako se postiže ravnopravnost.

Kažete da dve trećine edicije čini 20. vek. Zbog čega se ovo vreme smatra najvećim usponom srpske književnosti?

– I Srbi i srpski jezik dobili su punu slobodu i ulazak u znanje tek u dvadesetom veku. Poznat je slučaj da je savetnik knezu Obrenoviću predlagao da proteruje školovane ljude jer „samo dižu buntove“. Dakle, s rastom pismenosti raste i književnost. U dvadesetom veku su buknuli novi pravci u literaturi, novi žanrovi su se umnožili, roman se našao u središtu što traje i danas, poezija je prošla kroz nova iskušenja, Beograd je s Parizom bio centar nadrealizma. Sve to je uzdiglo srpski dvadeseti književni vek i prelilo se u sadašnje vreme. Zato najveći broj naslova u našoj Ediciji dolazi odatle. Ali, nisu raniji vekovi zapostavljeni. Samo srednjovekovna književnost ima pet knjiga i osamnaest pisaca. Pa tako redom, u pojedinačnim izborima i u antologijama.

Šta je krajnji cilj ove edicije Matice srpske i šta posle 15. kola?

– Objavili smo sve odabrane naslove iz osam vekova i dobar deo dvadesetog stoleća. Stigli smo u izboru do broja 186, računajući zajedničke i posebne knjige. Za naredno kolo koje izlazi u proleće 2025. već je pripremljeno šest naslova. Među njima je jedina celovita istorija srpske književnosti koju je napisao Jovan Deretić. Nismo odabrali sve pisce koji su mlađi od 1940. godine. To će nam biti naredni zadatak. Broj knjiga nije ograničen. Nije logično da tako bude. Prema tome, ni ovde izbori ne prestaju, a u Antologijskoj ediciji „Deset vekova srpske književnosti“ nalaze se najbolji.

Pojedini pisci, poput Bore Ćosića, tvrde da kod nas više nema književne kritike. Šta Vi mislite o tome?

– To će reći svaki Ćosić koji je u Srbiji i Beogradu koji nema niti jedan jedini književni časopis koji izlazi bez prekida i koji ima uticaj na pisce i čitaoce. Letopis Matice srpske ove godine obeležava puna dva veka izlaženja, ali nisam primetio da se to naročito ističe u javnosti. A časopisi nisu samo „radionice“ za pisce, časopisi su mesta za vrednovanje literature. Kad nema časopisa nema ni književne kritike. Ni naši listovi čiji su tiraži mali više nemaju stalne rubrike posvećene novim knjigama niti stalne književne kritičare. Pa i to nije najgore već nemamo autoriteta koji će reći šta je jaje a šta je mućak. Sad svaki početnik „vuče za uši“ Skerlića i Bogdana Popovića, a oni su usmerili ceo književni vek. Sad se vrednost knjiga meri po stranačkoj pripadnosti. Niže od toga ne možemo.

U kojoj meri se srpska književnost može smatrati čuvarem srpskog jezika?

– Dok se čitalo tako je bilo. Pismenost se stvara čitanjem dobrih pisaca. Dobri pisci imaju i dobar književni jezik. To je sistem spojenih sudova. Ali, ako knjige ćute na policama, ako đaci mrze lektiru jer im je dosadna, ako svi zurimo u male ekrane i pišemo kratke poruke, ako i to skraćujemo izostavljajući samoglasnike, ako ne možemo sastaviti rečenicu bez psovke ili neke slične uzrečice, ako ne čitamo dobre knjige, književnost nije čuvar jezika. A jedan od njenih glavnih ciljeva jeste baš to – čuvanje lepog načina kazivanja i otmenosti u rečenici. Ne verujem da smo ikad previše čitali, ali verujem da ćemo sve manje to raditi i da ćemo sve češće slušati šta nam kažu ljudi koji su osvojili mandate.

Kako ocenjujete srpsko jezičko „stanje“ na kraju prve četvrtine 21.veka?

– Povukla me je reč da budem grub. Izvinjavam se zbog toga, ali ću reći. Savremeni srpski jezik je u „drugom stanju“. Već sam rekao da su najbolje knjige ostavljene. Nema više podmeta, priroka i priloških odredbi. Lingvisti su u svoju nauku uveli jezik koji samo oni razumeju. Tako je u svim naučnim oblastima. Na predavanjima su prezentacije s ponekom rečenicom gde je malo slovo zamenilo veliko. Na fakultetima su kursevi iz književnosti. Studenti čitaju tekstove svojih profesora o knjigama koje ne uzimaju u ruke. Masteri i doktori pišu kao da jedan od drugog prepisuju. Sve im je, zbog jurenja bodova, hronotopično i topografično. Malo preterujem, ali hoću da kažem: naš jezik je zatrovan preteranom učenošću, utučen istim rečima istih ljudi s televizijskih ekrana i uprošćen do nepodnošljivosti. A ja kao pisac svoju poetiku temeljim na istini da su čovek i reč jedno.

Šta je najveći izazov u radu na ovakvim antologijskim edicijama i koji je bio kriterijum za izbor autora i njihovih dela u prvih 150 knjiga?

– Svaki čovek koji pažljivo obavlja svoje poslove ponekad zastane, okrene se, pogleda šta je uradio i odvoji ono što je najbolje kao oslonac za dalji put. Tako radi i svaki narod koji ume da čuva svoju tradiciju i koji istovremeno stvara novu tradiciju, kao nastavak prethodne, da se vidi celina. Ovakav postupak smo primenili u Izdavačkom centru Matice srpske kada smo pre petnaest godina pokrenuli Antologijsku ediciju „Deset vekova srpske književnosti“. Nismo hteli da stvaramo ono što se naziva kanon u srpskoj književnosti, što je antologijski izbor po strogim kriterijumima. Sagledali smo celinu, od usmene i žitijske književnosti do modernog iskaza, od dvanaestog veka i Svetog Save do danas, s namerom da iz svakog doba odaberemo pisce i knjige koji su na najbolji način ostavili tragove u svom vremenu. To je, dakle, skupljanje estetski kvalitetnih primera iz svih deset vekova, na svim oblicima srpskog jezika ali po savremenom pravopisu, sa svih prostora gde su Srbi pisali ili sada pišu antologijske knjige. Takav poduhvat je višestruko važan – za književnost, jezik, prosvećenost i ukupnu kulturu. Radi se jednom u veku, a osnovni kriterijum je literarna vrednost dela, bez ideoloških i sličnih nazora. Što je god podešeno da služi zameni ga verniji sluga. Ovde nije o tome reč. Istovremeno smo, na početku posla, utvrdili i model knjiga u ediciji. Dosledno se priređuju po naučnim pravilima, ali na način koji je dostupan svima. Zato imamo redovne pretplatnike i budžetsku podršku na konkursima, što je neophodno istaći jer smo u vremenu koje nije naklonjeno piscima i književnosti.

Da li u proteklih 10 stoleća srpskog književnog stvaralaštva postoji neka zajednička nit i osobenost srpske književnosti i u kojoj se meri može porediti sa razvojem evropskih književnih tokova?

– Svaka nacionalna književnost se može posmatrati kao jedinstvena pojava. To omogućuje jezik na kojem je nastajala isto koliko i neprekinuti niz sudbina u prikazanim likovima, miris podneblja, mentalitet i ono što nije jasno rečeno ali se naslućuje. Književnost na srpskom jeziku jedinstvenom čini njena reč, bez razlike da li je predvukovska, Vukova ili savremena. Sve to ima istu osnovu, svoj najmanji zajednički sadržalac, svoju boju i znak prepoznavanja. To ne znači da je srpska ili bilo čija literatura odvojena od literatura drugih naroda, da nije njima srodna i da nije pod raznim uticajima iz svetske književnosti, ali samo ono što je izvorno i originalno ima šansu da bude opšte ljudsko dobro. Svetska književnost i nastaje tako što svaki jezik u nju unosi ono što je autentično.

Koliko je rad na ediciji prilika za preispitivanje vrednovanja pojednih autora i dela, posebno onih koji su gotovo zaboravljeni ili su „ukloljeni“ iz književne javnosti, pogotovo u 20. veku iz ideoloških i drugih razloga?

– Svaka generacija ima svoja stanovišta i svoj pristup umetničkim i ostalim pojavama. Knjige za našu Ediciju priređuje šezdesetak školovanih ljudi, a među njima je najviše mladih. Pokazalo se da takve poslove najbolje obavlja ženska ruka. Svi ti ljudi pišu predgovore za knjige odabranih pisaca, biraju njihove tekstove i na kraju daju izbor iz ranijih kritika. Tako se vide nova tumačenja i porede se sa ranijim tumačenjima. Pokazuje se da ništa nije isto, da se u književnim pogledima sve menja, da su nalazi drukčiji. Osim toga, urednički izbor pisaca koji su skrajnuti bilo kad i iz bilo kojih razloga, a imaju dobre knjige, daje priređivačima priliku da ukažu na nepravdu koja im je učinjena. To se odnosi i na narodnu književnost i na književnost svakog doba. Mi smo objavili pesme, pripovetke i izreke iz Vukovih i drugih zbirki, objavili smo zaboravljene pisce iz osamnaestog i devetnaestog veka, ali i „partizane“ i „četnike“, i Dragišu Vasića i Milovana Đilasa, i Marka Ristića i njegove „mrtve pesnike“, i Kiša i Šćepanovića, a najmlađi su Basara i Goran Petrović. Jedina podobnost za izbor je dobra knjiga. Tako se postiže ravnopravnost.

Kažete da dve trećine edicije čini 20. vek. Zbog čega se ovo vreme smatra najvećim usponom srpske književnosti?

– I Srbi i srpski jezik dobili su punu slobodu i ulazak u znanje tek u dvadesetom veku. Poznat je slučaj da je savetnik knezu Obrenoviću predlagao da proteruje školovane ljude jer „samo dižu buntove“. Dakle, s rastom pismenosti raste i književnost. U dvadesetom veku su buknuli novi pravci u literaturi, novi žanrovi su se umnožili, roman se našao u središtu što traje i danas, poezija je prošla kroz nova iskušenja, Beograd je s Parizom bio centar nadrealizma. Sve to je uzdiglo srpski dvadeseti književni vek i prelilo se u sadašnje vreme. Zato najveći broj naslova u našoj Ediciji dolazi odatle. Ali, nisu raniji vekovi zapostavljeni. Samo srednjovekovna književnost ima pet knjiga i osamnaest pisaca. Pa tako redom, u pojedinačnim izborima i u antologijama.

Šta je krajnji cilj ove edicije Matice srpske i šta posle 15. kola?

– Objavili smo sve odabrane naslove iz osam vekova i dobar deo dvadesetog stoleća. Stigli smo u izboru do broja 186, računajući zajedničke i posebne knjige. Za naredno kolo koje izlazi u proleće 2025. već je pripremljeno šest naslova. Među njima je jedina celovita istorija srpske književnosti koju je napisao Jovan Deretić. Nismo odabrali sve pisce koji su mlađi od 1940. godine. To će nam biti naredni zadatak. Broj knjiga nije ograničen. Nije logično da tako bude. Prema tome, ni ovde izbori ne prestaju, a u Antologijskoj ediciji „Deset vekova srpske književnosti“ nalaze se najbolji.

Pojedini pisci, poput Bore Ćosića, tvrde da kod nas više nema književne kritike. Šta Vi mislite o tome?

– To će reći svaki Ćosić koji je u Srbiji i Beogradu koji nema niti jedan jedini književni časopis koji izlazi bez prekida i koji ima uticaj na pisce i čitaoce. Letopis Matice srpske ove godine obeležava puna dva veka izlaženja, ali nisam primetio da se to naročito ističe u javnosti. A časopisi nisu samo „radionice“ za pisce, časopisi su mesta za vrednovanje literature. Kad nema časopisa nema ni književne kritike. Ni naši listovi čiji su tiraži mali više nemaju stalne rubrike posvećene novim knjigama niti stalne književne kritičare. Pa i to nije najgore već nemamo autoriteta koji će reći šta je jaje a šta je mućak. Sad svaki početnik „vuče za uši“ Skerlića i Bogdana Popovića, a oni su usmerili ceo književni vek. Sad se vrednost knjiga meri po stranačkoj pripadnosti. Niže od toga ne možemo.

U kojoj meri se srpska književnost može smatrati čuvarem srpskog jezika?

– Dok se čitalo tako je bilo. Pismenost se stvara čitanjem dobrih pisaca. Dobri pisci imaju i dobar književni jezik. To je sistem spojenih sudova. Ali, ako knjige ćute na policama, ako đaci mrze lektiru jer im je dosadna, ako svi zurimo u male ekrane i pišemo kratke poruke, ako i to skraćujemo izostavljajući samoglasnike, ako ne možemo sastaviti rečenicu bez psovke ili neke slične uzrečice, ako ne čitamo dobre knjige, književnost nije čuvar jezika. A jedan od njenih glavnih ciljeva jeste baš to – čuvanje lepog načina kazivanja i otmenosti u rečenici. Ne verujem da smo ikad previše čitali, ali verujem da ćemo sve manje to raditi i da ćemo sve češće slušati šta nam kažu ljudi koji su osvojili mandate.

Kako ocenjujete srpsko jezičko „stanje“ na kraju prve četvrtine 21.veka?

– Povukla me je reč da budem grub. Izvinjavam se zbog toga, ali ću reći. Savremeni srpski jezik je u „drugom stanju“. Već sam rekao da su najbolje knjige ostavljene. Nema više podmeta, priroka i priloških odredbi. Lingvisti su u svoju nauku uveli jezik koji samo oni razumeju. Tako je u svim naučnim oblastima. Na predavanjima su prezentacije s ponekom rečenicom gde je malo slovo zamenilo veliko. Na fakultetima su kursevi iz književnosti. Studenti čitaju tekstove svojih profesora o knjigama koje ne uzimaju u ruke. Masteri i doktori pišu kao da jedan od drugog prepisuju. Sve im je, zbog jurenja bodova, hronotopično i topografično. Malo preterujem, ali hoću da kažem: naš jezik je zatrovan preteranom učenošću, utučen istim rečima istih ljudi s televizijskih ekrana i uprošćen do nepodnošljivosti. A ja kao pisac svoju poetiku temeljim na istini da su čovek i reč jedno.

Zbog čega se SANU, za razliku od Matice srpske i SPC, nije zvanično odredila prema delu Zakona o rodnoj ravnopravnosti koji se tiče rodno senzitivnog jezika? Oglasio se samo Institut za srpski jezik SANU.

– Iz Odeljenja jezika i književnosti SANU mislim da smo svi javno rekli, više puta i na više mesta, šta mislimo o zakonskom uvođenju reči. To nije prirodan postupak. Kad sam rekao da je imenica učiteljica došla u jezik sama, kao i svaka reč koja se primi u govoru, dobio sam odgovor da je to žensko zanimanje, pa otud i reč. A nije tako. Najpre su u školu za učitelje išli muškarci, dugo, pa tek onda devojčice koje su postale učiteljice bez ikakvog propisa ili bilo kakve novčane kazne. Imamo veliki broj ženskih imenica i imaćemo ih još više, ali će one doći kada one hoće a ne kada im neko naredi. Lepi ženski nazivi koji se sada smišljaju ostaće u jeziku, a loši će loše proći. Uzgred ću reći da su žene u Švajcarskoj dobile pravo glasa 1971. i da samo poneko zna ko je predsednik te zemlje, ali im to nije smetalo da stvore životno blagostanje.- Iz Odeljenja jezika i književnosti SANU mislim da smo svi javno rekli, više puta i na više mesta, šta mislimo o zakonskom uvođenju reči. To nije prirodan postupak. Kad sam rekao da je imenica učiteljica došla u jezik sama, kao i svaka reč koja se primi u govoru, dobio sam odgovor da je to žensko zanimanje, pa otud i reč. A nije tako. Najpre su u školu za učitelje išli muškarci, dugo, pa tek onda devojčice koje su postale učiteljice bez ikakvog propisa ili bilo kakve novčane kazne. Imamo veliki broj ženskih imenica i imaćemo ih još više, ali će one doći kada one hoće a ne kada im neko naredi. Lepi ženski nazivi koji se sada smišljaju ostaće u jeziku, a loši će loše proći. Uzgred ću reći da su žene u Švajcarskoj dobile pravo glasa 1971. i da samo poneko zna ko je predsednik te zemlje, ali im to nije smetalo da stvore životno blagostanje.

Briga o delu akademika

SANU je ustala protiv rušenja Beogradskog sajma, da li ima potebe da svojim autoriteom štiti i zakonom zaštićene objekte poput Generalštaba, Šećerane.., ali i gradskog nasleđa koje se ruši u recimo Prizrenu?

– Sajamsku kupolu, u građevinarstvu i arhitekturi poznatoj u svetu, izuzetnu i podvižničku, dok je podizana nazivali su ružnim imenima i imali otpor prema prenapregnutom betonu akademika Branka Žeželja, uglednog člana SANU. NJegov novosadski most na Dunavu u bombardovanju 1999. pogađan je 24 dana, tek onda srušen i potom obnovljen. Generalštabna beogradska zgrada srušena je u istom bombardovanju i do danas ostala kao velika rana u centru grada. NJenom projektantu akademiku Nikoli Dobroviću SANU je nedavno posvetila celu jubilarnu godinu. Normalno je da SANU brine šta će biti sa građevinama koje su projektovali njeni članovi i koje su kulturno dobro.

Izbori i „žensko pitanje“

U novembru se očekuje radovni izbor novih akademika. Kao komentarišete to što je do sad medijski „procurela“ baš kandidatura Marine Abramović?

– Od osnivanja SANU samostalno bira svoje članove, osim prvih šesnaest koje je na osnovu zakona iz 1886. godine imenovao kralj Milan Obrenović. Ima nasleđenog iskustva i u svojim prethodnicama, Društvu srpske slovesnosti i Srpskom učenom društvu. Trebalo bi verovati da su članovi SANU u 183 godine naučili kako će sprovesti izborni postupak koji traje godinu dana. U tom postupku se pominju desetine imena u osam odeljenja SANU. Ne znam zašto bi izgovaranje bilo čijeg imena iz sveta nauke i umetnosti bilo rizično, ali znam da niko neće na Skupštini glasati za sve kandidate. Treba sačekati i videti ko će biti izabran.

Kako ste razumeli predizborne preporuke povernika za ravnopravnost u vezi sa zastupljenošću žena među budućim akademicima? Pretporuka je bilo i uoči prošlih izbora u SANU, imali to bilo kakvog uticaja?

– Vrlo često se na skupovima u SANU govori o tome. Upravo je izašao treći tom raskošno opremljene knjige o ženama koje su dosad birane u SANU. Sad je predloženo trinaest koleginica za nove dopisne članove. Iz Odeljenja jezika i književnosti prošle su tri žene, a nijedan muškarac. Tako je ispalo i niko se ne buni, ali bi se bunila svaka žena ako bi joj rekli da je izabrana u SANU zato što je žena. To su vrlo osetljive stvari.

Kamen o vratu

Da li bi SANU, bez obzira na iskustvo iz 1986. sa tadašnjm Memorandumom, trebalo da se jasnije odredi prema sadašnjem stanju u srpskom narodu, društvu i državi?

– Jedan pokušaj grupe akademika od kojih je samo jedan živ i jedan tekst koji je nedovršen, nerazmotren i neusvojen izašao u javnost stoji kao kamen o vratu celoj SANU više od trideset godina. Bilo bi pravično da se uvek kaže istina o tome. A SANU dovoljno radi kroz svoju ukupnu delatnost, svakodnevno, i za nauku i umetnost, i za društvo u celini, da zaista nije potrebno da donosi bilo kakav poseban program uz program koji ima.