INTERVJU Mladen Đorđević: Vladavina naših estradnih nacionalista i patriota neprekidno je orgijanje do današnjeg dana

Njegova sociopolitička triler drama sa elementima horora, na festivalu koji se uz Berlin, Kan, Veneciju i Sandens svrstava u „zlatnu petorku“ i smatra najavom za predstojeću dodelu Oskara, doživeće svetsku premijeru u okviru jedne od najuzbudljivijih selekcija, “Ponoćno ludilo“ (“Midnight madness”), koja predstavlja ‘’divlje’’ filmove.

– Festival u Torontu je veoma ozbiljna lansirna rampa za filmejkere. Posebno mi je drago što je moj film deo kultne selekcije Midnight Madness, pošto sam sličan program Granice uredjivao kao selektor Festa. Midnight Madnes je majka tih tih selekcija, koje su se na raznim festivalima pojavile krajem osamdesetih godina prošlog veka, kao replike – kaže Đorđević u razgovoru za Danas, dok se sa delom ekipe svog filma pakuje za put u Toronto.

„Radnička klasa ide u pakao“ snimana je tokom pandemije, radnja se događa u malom, odumrlom gradu u Srbiji i prati grupu bivših radnika fabrike, nedavno zatvorene u sumnjivoj privatizaciji…

Tematski, jedan od najradikalnijih i najprovokativnijih autora ovdašnjeg filma nadovezuje se na svoja prethodna ostvarenja, nagrađivana na domaćim i svetskim festivalima.

„Made in Serbia“, „Život i smrt porno-bande“ (na oko trideset festivala osvojio je više od 15 nagrada, uključujući i nagradu za najbolji scenario na Festivalu Fantasia u Montrealu, najznačajnijem u polju naučne fantastike, i kod internacionalne baze žanrovskog filma stekao je kultni status), „Sumrak u bečkom haustoru“ (Politikina Nagrada „Milutin Čolić” na 48. Festu, nagrada publike za najbolji evropski film…).

Šta najviše karakteriše selekciju Midnight madness,i kako biste vi definisali „divlji film“?

– Reč je o filmovima koji ispituju granice, provociraju, spajaju arthouse i žanr. Ljudi koji dolaze da vide te filmove nisu klasična, izveštačena, pozerska festivalska publika. Njih je teško prevariti kvaziintelektualnim koncepcijama i imitiranjem umetnosti. Oni osećaju da se savremena festivalska scena birokratizovala i željni su nečeg novog, uzbudljivog.

Prvobitni naslov vašeg filma bio je „Prvi maj“, metaforična asocijacija na međunarodni praznik rada i dan kada je radnička klasa 1886. krvavo osvojila svoja socijalna prava. Zašto ste promenili taj naslov, i da li to ima ikakve veze sa kultnim italijanskim filmom „Radnička klasa ide u raj“ Elija Petrija, koji je 1971. osvojio kansku Zlatnu palmu?

– Naslov sam promenio jer se prošle godine u Bosni pojavio film sličnog naziva, a ideju za novi naslov mi je dala glumica Boba Stojnić, koja glumi u filmu. U pitanju je igra sa naslovom ovog italijanskog filmskog klasika. Grupa bivših radnika jedne fabrike se u mom filmu kreće ka paklu, kako to i naslov kaže, a da li će tamo i završiti, za taj odgovor će morati da se pogleda film.

Kako ste izjavili, vaš film je sociopolitički horor sa elementima trilera. Da li priča o radničkoj klasi koja je kod nas danas apsolutno uništena, ne čuje se, ne vidi, i postoji samo u nekoj „ilegali“ na margini društva, najbolje može da se ispriča upravo kroz taj žanr?

– Tema tranzicije iz socijalističko u kapitalistčko društvo, kao što znamo, nije neuobičajena za istočnoevropsku kinematografiju. Ja sam je, međutim ,spojio sa žanrom: hororom, trilerom, komedijom, uz kemp pristup, zato što ne volim salonsko, lažno, tipično festivalsko bavljenje takvom tematikom.

Po meni, umetnost je najbolja kada je spoj trivijalnog i uzvišenog. Uzvišeno, da bi bilo moguće, mora da prinese žrtvu trivijalnom. I obrnuto. Volim kad potisnute traume društva nađu svoj filmski izraz u žanru horora. Na neki način, u mom filmu se međusobo bore, s jedne strane, sociopolitički angažovani film, i s druge, horor.

Bori se međusobno nešto osvešćeno i neosvešćeo. Ali, tom borbom se stvara ravnoteža. Radnička klasa je, na neki način, antihoror ali je istovremeno i antiangažovani film. Svi koji znaju šta je takozvani antivestern, razumeće o čemu pričam.

Za razliku od drugih istočnoevropskih zemalja, tranzicija se na ovom našem prostoru odvijala kroz ratove devedesetih, politički lideri su nas uveli u kapitalizam kroz ratno profiterstvo i nezapamćenu pljačku društvene svojine koju su sproveli. i sve „legalno“, u ime „patriotizma“, boreći se za „svoju naciju“, ali se o toj pljački, nažalost, gotovo uopšte ne govori. Zašto ljudi to ne vide, odakle dolazi to odsustvo svesti ko ih je zatrovao mržnjom i ostavio bez ičega?

– Vladajuće strukture bivše Jugoslavije, a pri tom pre svega mislim na one iz kruga državne bezbednosti, pronašle su rešenje da održe svoju moć tako što će, iza zavese rata koji su proizveli, prisvojiti društveno vlasništvo i obezbediti sebi kontinuitet vlasti.

Shvatili su će bez rata i proglašavanja stanja konstantne napetosti, ugroženosti i straha, teško moći dugo da održe svoje pozicije u novoj višestranačkoj utakmici. Oni su ujedno i tvorci estradnog nacionalizma i patriotizma, droge koja omamljuje narod koji propada, dok oni profitiraju.

Njihova vladavina do današnjih dana je neprekidno orgijanje, spoj orjentalnog i američkog primitivizma. Ne treba zaboraviti ni interes stranaca u razbijanju Jugoslavije.

To je po meni simbioza domaćeg i stranog interesa. Kapitalisti se uvek dobro međusobno razumeju i na kraju dogovore. Sukob nacija je igra, fikcija za plebs. U suštini je uvek odnos svetskih elita, koje su shvatile da je isplativije da međusobno sarađuju u sisanju krvi podanicima. Njihov međusobni sukob je samo igra, predstava.

Da li u vašem filmu na neki način asocirate na ovu prvobitnu akumulaciju kapitala, sprovedenu s nacionalizmom, ljudskim žrtvama i stradanjima?

– Prvobitna akumulacija kapitala je uvek krvava. Sam kapitalizam je uvek nekako vezan za krv, za razaranje. Iza kapitalizma stoji, po meni, jedan psihički poremećaj, potreba za gomilanjem dobara. Ta potreba je možda posledica nedostatka ljubavi u detinjstvu, ne nalaženja zajedničkog jezika sa prirodom, ljubavi prema prirodi, tj esenciji univerzuma.

Zbog te ozlojadjenost, koja je posledice nedostatka ljubavi, ali I svesti o smrtnosti, koja je takodje vezana za nju, nosioci kapitala imaju potrebu da gomilaju blaga, da stvore jedan drugi, veštački svet u kome se nadaju da će pronaći ljubav, da će se osećati bolje. Prisvajanjem nečeg što nije njihovo i deo njih, oni upadaju u krizu ličnosti, krizu identiteta.

Tako se ponašaju ne samo biznismeni već I intelektulaci. I oni prisvajaju I gomilaju razne ideje koje nisu njihove I na kraju prestaju da znaju I osećaju šta su zapravo oni. Razne ideologije i filozofije služe za zamajavanje ljudi, koriste da se napravi brana spram prirode, da se ljudi ograde, i da im se skrene pogled od unutra ka spolja. A upravo je unutra, u nama, suštinska snaga.

Radnička klasa je u nekadašnjoj Jugoslaviji, koja je bila socijalna država, zaista imala moć i glas. Gde je nestala ta njena snaga, spremnost za borbu, pravdu, dostojanstveniji život?

– Snaga radničke klase je nestala onda kada su ljudi prihvatili da se povezuju po nacionalnom, a ne radničkom ključu. Međutim, uvek iza nacionalne homogenizacije stoji interes određenih grupa koje time obezbeđuju vlast, skupljajući oko sebe armiju vojnika i poreskih obveznika.

Korporativni sistem je globalno zastrašujući, uspostavljene su gladijatorske utakmice za egzistenciju, nikakve solidarnosti više nema, ali radnička klasa na zapadu i u razvijenijim zemljama ipak ostvaruje svoja prava kroz pobunu i masovne štrajkove. Zašto su se naši radnici odrekli te borbe, čak se čini da su se dobrovoljno povukli na marginu i učinili nevidljivim?

– Mislim da se i na takozvanom zapadu radnička prava sve više ograničavaju. Radnici su i na zapadu prinuđeni sve više da rade, i više poslova istovremeno da bi preživeli, iako imaju jake sindikate. Krupni kapital ima sve manje obzira, jer nakon pada Berlinskog zida i propasti Sovjetskog Saveza više ne postoji pretnja širenja komunizma.

Naravno, i dalje Zapad ima kakvu takvu socijalnu državu. Ali ja ta dostignuća, vezana za kuturu i uređenje, ne cenim previše, jer sam svestan da veliki deo čovečanstva krvari kako bi zapad uživao privilegije lagodnog života. Problem je što je levica na zapadu proglasila problem radničke klase rešenim, zatvorenim, a znamo da nije tako.

To se vidi i u filmu. Jedna od glavnih preokupacija savremenog arthouse filma su razne manjinske grupe. Forsiranjem tih tema skreće se pogled sa suštine, a to je sve veća obespravljenost pojedinca. Festvalski film je tako postao sredstvo birokratije, koja sprovodi interes krupnog kapitala, tj servisira ga.

Da li kod nas uopšte postoji potencijal za masovniju pobunu protiv korporacija, a takve proteste još uvek nismo videli, iako većina ljudi radi u jako teškim uslovima, i u okolnostima u kojima se krši Zakon o radu?

– Taj potencijal kod nas ne postoji zbog tradicionalnog nepoverenja prema državi. Postoji osećaj da je država, parlamentarna demokratija, nešto što je uvezeno, što nam ne pripada. Primili smo ih kako bi mogli da trgujemo sa strancima, kako se ne bi ugušili i urušili u izolaciji.

Postoje mikro strukture koje su važnije od države. Više se odlučuje na slavama kao proslavama u čast starih starešina i bogova iz paganskog perioda, i u kafanama, nego u skupštini. Ima dosta otežavajućeg u toj koncepciji života, ali i nečeg simpatičnog, odmetničkog, vezanog za slobodu.

Ja lično ne precenjujem važnost države. Iako sam svestan da patimo zbog nedostatka te vrste sistema i uređenosti, prepoznajem i prednost takvog načina življenja. Država i parlamentarna demokratija će proći, ali će te mirkostrukture ostati.

Šta nam govore junaci vašeg filma – gde je naša budućnost, kako ćemo da preživimo sav ovaj mrak beskrupuloznog kapitala i naše vlasti?

– Možda je baš u mraku spas. Moj novi film je donekle i futuristički, vizija bliske budućnosti. Mislim da će jedan veliki deo čovečanstva, skrajnut od strane krupnog kapitala, biti prepušten sam sebi. Gurnuti u mrak, zaboravljeni, ljudi će tamo pronaći svetlo na kraju tunela, svoju izgubljenu snagu.

Autorska ekipa

Glavnu ulogu u filmu „Radnička klasa ide u pakao“ igra Tamara Krcunović, a tu su i Leon Lučev, Momo Pićurić, Ivan Đorđević, Lidija Kordić, Mirsad Tuka, Szilvia Krizsan, Olivera Viktorović, Tomislav Trifunović i Dobrila Stojnić.

Pored Đorđevića, u autorskoj ekipi su direktor fotografije Dušan Grubin, montažer Lazar Predojev, kompozitor Kalin Nikolov, scenografkinja Zorana Petrov, kostimografkinja Jelena Đorđević, maskekar Evi Zafir i snimatelji zvuka Momčil Božkov i Nenad Šćiban.

Producenti su Milan Stojanović (Sense Production), Mladen Đorđević (Banda), Martička Božilova (Agitprop), Maria Drandaki (Homemade Films), Ivan Marinović (Adriatic Western), Ankica Jurić Tilić (Kinorama), Anamaria Antoci (Tangaj Production) i Ivica Vidanović i Nevena Savić (Cinnamon Film).

Projekat za film ‘’Radnička klasa ide u pakao’’ podržali su Filmski centar Srbije, Bugarski nacionalni filmski centar, Grčki filmski centar, Filmski centar Crne Gore, Hrvatski audio-vizuelni centar i pan-evropski fond Eurimaž, a domaća bioskopska premijera planirana je u prvoj polovini sledeće godine.

Retrospektiva filmova Mladena Đorđevića u Muzeju Kinoteke

U okviru 4. Merlinka klasik festivala u Muzeju Kinoteke (Kosovska 11), organizuje se retrospektiva filmova Mladena Đorđevića. Večeras u 18 h pred publikom će biti dokumentarac „Sumrak u bečkom haustoru“ (2020), a u 20.30 h njegov drugi dokumentarac „Made in Serbia“ (2005).

U nedelju, 10. septembra u 18h, biće prikazani Đorđevićevi kratki filmovi, „Živi mrtvaci“ i „Pena za brijanje“ (2000), i „Saša“ (2014), segment iz omnibusa „Jednaki“.

Iste večeri u 20.30 h zakazana je projekcija njegovog igranog filma „Život i smrt porno bande“, koji je postigao veliki uspeh na međunarodnim festivalima, uključujući i specijalnu nagradu na Boston Underground Film Festivalu, i nagradu publike na Montevideo Fantastico…

Razgovor sa Đorđevićem zakazan je u nedelju, 10. septembra u 20.30h, pre početka filma „Život i smrt porno bande“, a na posebnoj ceremoniji on će svoje filmove predati na čuvanje Kinoteci. .