INTERVJU Mladen Kovačević: Najgori je osećaj beznađa, jer samo je na nama da skupimo snagu i da izađemo iz ovog kolektivnog pakla

Novi film našeg dokumentariste koji je uz rediteljku Milu Turajlić najnagrađivaniji na velikim festivalima širom sveta, doživeo je svetsku premijeru na ovogodišnjem festivalu u Veneciji, u okviru selekcije Dani autora, a premijerno će biti pred našom publikom 25. novembra, u 20.30 h, u sali 6 mts Dvorane.

U razgovoru za naš list Kovačević govori zašto mu je inspiracija za „Mogućnost raja“ bilo „Čistilište“ iz Danteove „Božanstvene komedije“ a ne „Pakao“, kako nam deluje globalna svakidašnjica, tenziji između naših očekivanja da ostvarimo ličnu sreću i realnosti koju živimo, osećaju beznadežnosti…

Imali ste petnaest godina kada je održan prvi Festival autorskog filma. Šta je on značio i šta danas znači za vašu generaciju filmskih stvaralaca?

– FAF je prisutan od početka mog interesovanja za film, redovno sam počeo da idem posle srednje škole. Onda sam nekoliko godina živeo van Srbije, i imao sam utisak da mnogo propuštam, jer neke od tih filmova koje je prikazivao, znao sam da mogu da vidim samo na tom festivalu. FAF je za sve nas uvek bio, i ostaće, najbitniji festival. Tu smo otkrivali savremene filmove sa autentičnim autorskim izrazima, koji istražuju filmski jezik, pomeraju granice, što je mene privuklo bavljenju filmom. Ti filmovi su definisali naš odnos prema filmskoj umetnosti. Još nisam detaljno pregledao program ovogodišnjeg festivala, ali se radujem filmovima Džia Džang-kea, Hong San Sua, Migela Gomeša, oni su meni neki omiljenih savremenih autora.

FAF je ustanovljen i kao vrsta umetničkog i građanskog bunta protiv mračnih devedesetih godina, kao pogled u svet, i svih ovih decenija pokazao je snagu i uticaj na deo našeg društva. Koliko je važno da umetnik i njegovo delo provociraju vreme i budu u pobuni – vizionarskoj, estetskoj, društvenoj, moralnoj… ?

– Izuzetno je važno. Realnost je nekad previše kompleksna, i umetnost, posebno film koji je uvek između života i umetnosti, tu je da realnosti da formu gde stvari postaju očiglednije, i bar da na nivou doživljaja utiče na svest publike. Tu ne mislim nužno da je funkcija filma da vaspitava i drži lekcije, ali ideološka i etička pozicija, odnos prema prošlosti, prema aktuelnom trenutku, ne može da se izbegne, čak i kada delo nije direktni politički komentar. Nekada je i filmski postupak koji se opire konvenciji, deo otpora. Sve to je evidentno među filmovima koji se nađu u selekciji FAF.

Dokumentarac „Mogućnost raja“ snimali ste u Indoneziji, u srpsko-švedskoj koprodukcij. Zašto ste za mesto radnje izabrali baš tu lokaciju, i možete li malo bliže da objasnite njenu metaforičku ili simboličku vezu sa filmskom pričom koju ste želeli da ispričate?

– Postoji labava veza ovog filma sa Danteovom „Božanstvenom komedijom“, konkretno „Čistilištem“. Ovo delo je je za mene uvek bila priča o
životnoj krizi, o putu ka samoostvarenju, a Dante je napisao u izgnanstvu iz rodne Firence. Ta inicijalna inspiracija Danteom je, naravno, vrlo suptilna, dala je donekle formalni okvir. On je „Čistilište“ smestio na ostvo u sred okeana na drugoj strani sveta, pa se i radnja ovog filma događa na jednom takvom neimenovanom ostrvu. Nigde se eksplicitno ne kaže da je u pitanju Indonezija.

„Čistilište“ ima sedam krugova i zemaljski raj na vrhu, a ovaj film ima sedam priča, i prolog koji se događa na vrhu tog neimenovanog rajskog ostrva, gde lokalna deca žive jedan sasvim običan, svakodnevni život, okruženi palmama, ali oni u tome ne vide ideju raja na način na koji je mi vidimo. To se reflektuje na ostatak filma, ta ideja da raj nije stvar okruženja, već način na koji neko percipira svoje okruženje.

Ima li možda i neke doze ironije u naslovu filma i ironičnog poigravanja, s obzirom na globalnu realnost?

– Ne bih voleo da se to razume kao ironija, jer bi to implicitno značilo da imam ironičan stav prema protagonistima mog filma. Ali, svakako da naslov „Mogućnost raja“ nagoveštava dozu skepticizma prema čovekovoj neumornoj potrazi za srećom, iako je razumem. A pošto smo navikli da je na svim tim stereotipnim, kolonijalističkim predstavama raj ukrašen palmama i tropskom vegetacijom, sada su tropska ostrva najbliža našoj ideji zemaljskog raja, kao simbolu sreće. Ali, čak i u rajskom okruženju ostaje pitanje da li je baš to život koji bi trebalo da živimo, a tenzija između ljudskih očekivanja i realnosti sveta u kome žive uvek je prisutna.

Zašto, recimo, inspiraciju niste pronašlii u Danteovom „Paklu“, koji je makar naslovom mnogo sličniji našoj svakidašnjici?

– Za razliku od mog prethodnog filma, ovaj nema agendu inspirisanu aktuelnom situacijom, već se bavi univerzalnom egzistencijalističkom tenzijom. Proizašao je iz ličnih kriza, više nego kriza u društvu, iako ih je nekad teško razdvojiti. Lakše ćemo pričati kada pogledate film. I onda me povuče i da na ovakvo pitanje odgovorim u kontekstu univerzalnog ljudskog stanja. U Danteovom Paklu nema pomeranja, u paklu su svi statični, pasivni, predali su se svojim patnjama. U paklu se ništa nikada neće promeniti. Ali ne smemo da pristanemo na takvu košmarnu egzistenciju. S druge strane, u „Čistilištu“ se svi kreću. Trpeći muke, penju se uz planinu ka vrhu ostrva gde se nalazi zemaljski raj kao simbol spasenja. Ne zaustavljaju, ne odustaju. Čistilište je, uprkos strašnim mukama, prepuno nade. A bez nade smo izgubljeni.

Junaci vašeg dokumentarcu su veterinar koji čisti dvorišta stranaca od zmija. Otac i sin koji se spremaju da zauvek odu, ne znajući gde, plesačica koja uzima novi identitet, bežeći od svega što je ikada poznavala…, i svi su oni u potrazi za srećom. Kakve su, zapravo, mogućnosti da se čovek danas „izmesti“ izvan realnosti u kojoj živi – ratova, totalitarizma, emigrantske tragedije, dehumanizacije celokupnog života, marginaizovanja ljudi…?

– Potreba za samoostvarenjem je osnovna potreba svih nas. Neki u toj potrazi odlaze daleko, beže od društva i ideologija koje su im bliske. Tako su svi centralni likovi u ovom filmu stranci, i lokalci koji su u službi stranaca, što podcrtava tu tenziju suživota sa stranim okruženjem. I svi ti stranci su privilegovani. Ne mislim da svi pripadaju bogatoj klasi, ali su privilegovani čim mogu da se kreću, da putuju. Većina čovečanstva to ne može, većina lokalnog stanovništva na takvim rajskim ostrvima uopšte ne mogu da budu turisti. A moje iskustvo je takvo, da čovek može da pobegne od jedne nepravde, ali će se neminovno suočiti sa nekakvom drugom nepravdom. Možda neke tuđa nepravda manje boli, ili je lična odgovornost za to što se događa manja. Pa je nekima lakše da negde daleko ignorišu realnost sveta u kojem žive, u kome surovo vlada profit, odnosno korupcija i kriminal, i sve nepravde koje iz toga proizilaze.

Zbog korupcije i neodgovornosti vlasti, u Novom Sadu je poginulo petnaestoro ljudi, uglavnom mladih, a uhapšeni su studenti, umetnici i građani koji su protestovali protiv tog zločina, i još jedne u nizu tragedija koje su izazvali oni koji nas svake sekunde putem svojih medija obmanjuju da živimo „bolje nego ikada“, uz preporuku da je jeftina salama idealna za doručak. Kako čovek da se odbrani od tog šizofrenog ambijenta?

– Kad se pomene ovako strašna tragedija, smrt ljudi kao posledica korupcije, u društvu u kome kao da smo odustali od pravde, nameće se odgovor da nema nade. Pre tri dana preminula je mlada žena, petnaesta žrtva tragedije u Novom Sadu. To nas stavlja u stanje kolektivnog beznađa, opšte nesigurnosti koja parališe. Međutim, ne smemo da zaboravimo da se čovek etičkim pitanjima, šta je dobar, pravilan život, i kako ga živeti, kako se za njega boriti, najviše bavi u periodima kriza. Ideja potrage za ličnom srećom neodvojiva je od borbe za boljim društvom, i ta borba je neprekidna, u njoj mora da se istraje.

Kakve su uopšte naše životne šanse u društvu u kojem su zakoni i institucije poraženi i zarobljeni, a korupcija, laž, prostaštvo, kriminal, primitivizam…, stavljeni na pijedestal kao ulaznice za uspeh?

– Neki naši sugrađani su se našli ispod nadstrešnice, planirali sledeći sat, dan, ostatak života, i u jednom trenutku za sve njih je to prestalo da postoji. Sledeći trenutak njima se nije dogodio. I sada je trenutak da svi budemo besni, i teško je pričati o nadi, ali jedina stvar gora od tuge, besa, ogorčenosti, jeste očaj i osećaj beznađa. Ja ne mogu da prihvatim da ne postoji mogućnost za promenom, da nema izlaza iz kolektivnog pakla, da nema nade. To bi onda značilo da je svaka borba za boljim životom uzaludna. Tako Dante zamišlja Pakao, na čijem ulazu piše „Vi što ulazite, ostavite svaku nadu“.

U Danteovom „Čistilištu“ je sedam terasa koje simbolizuju sedam smrtnih grehova: ponos, zavist, bes, lenjost, škrtost, proždrljivost i pohlepa. Koliko vaša inspiracija okreće ogledalo prema nama samima, da se suočimo sa sopstvenim „terasama“ i slabostima?

– Grešnici se u „Čistilištu“ nekad kreću sami, nekad u grupama, čisteći se od greha kroz patnje koje dele. Čistilište jeste put pojedinca, ali postoji zajednički cilj. Mi smo društvena bića, lično kao i da ne postoji van odnosa prema najbližima, i prema celokupnom društvu, što u sopstvenoj sebičnosti svi lako zaboravimo. Sloboda je u tom smislu breme, jer ona podrazumeva odgovornost. Zbir naših ljudskih slobodnih volja stvorio je situaciju u kojoj živimo, i naše slobodne volje to stanje podnose, i samo one mogu da ga promene.

Gotovo svi vaši filmovi imaju kritički fokus na našu svakidašnjicu, da li u smislu aktivizma dokumentarci možda sugestivnije deluju na publiku nego igrani filmovi, i da li je to možda i razlog veće važnosti i popularnosti koju dokumentarna ostvarenja dobijaju širom sveta, ili nam se makar tako čini?

– Postoje izrazito angažovani dokumentarni filmovi koji se na najdirektniji način bave aktuelnim temama, takozvani diskurzivni filmovi, često u formi nekakvih mini serija na kojima striming platforme poput Netfliksa insistiraju, što ostavlja utisak popularnosti dokumentarnog filma. Ali, mnogi od tih tematskih dokumentaraca nisu mnogo drugačiji od onoga što bi nekada nazvali reportažom, ili obrazovnom emisijom. Poneki autorski dokumentarni film se pojavi u selekcijama velikih festivala, bukvalno jedan ili dva, i uglavnom ostanu nezapaženi, sem ako se zahvaljujući aktuelnosti agende ne nagrade, često bez obzira na umetničku vrednost.

Autorski dokumentarni film nije prisutan u bioskopima, gde mu je mesto, i jedino na filmskim festivalima takvi filmovi mogu da dođu do publike na bioskopskom platnu. Ali, slična stvar je i sa autorskim, umetničkim igranim filmom. Nema dileme da takav film više nije bitan kao što je nekada bio, jer ni sama umetnost nije bitna u savremenom društvu. Pažnja publike je raštrkana na sve strane. I to ne mora da se podkrepljuje suvoparnim podacima gledanosti, dovoljno je da razgovarate sa ljudima.

Pre nekoliko decenija svako je znao ko je Antonioni, pa i ako ni u ludilu neki ne bi uživali u njegovim filmovima. Danas niko ne zna ko je, na primer, veliki Hou Hsiao-hsien, čak ni ljudi koji vole film. Ali da se vratim na pitanje – na kraju je stvar ličnog senzibiliteta gledaoca šta na njega deluje sugestivnije. Za neke su to formalno jednostavni filmovi koji bukvalno informišu i edukuju, za druge oni koji se opiru i traže da ih gledamo bliže, da sami nalazimo odgovore. Svaka ta forma može da pokrene na razmišljanje o bitnim temama.

Novi film „Korio“ u Severnoj Koreji

Proslavili ste se kao dokumentarista, kada možemo da očekujemo vaš prvi igrani film?

– Film na kome sada radim, „Korio“, je igrano-dokumentarni, i u fazi nastajanja postaje sve više igrani. Inspirisan je dnevnikom koji je 1987. godine pisala četrnaestogodišnja Karmen, kada je sa mlađom sestrom Dijanom i majkom, iz Jugoslavije otišla u poseti ocu koji je radio u Severnoj Koreji. A naredni film baviće se istorijskom temom, i biće igrani, možda čak i u najkonvencionalnijem smislu, mada je ta linija koja deli igrano i dokumentarno u savremenom filmu prilično labava.