INTERVJU Nebojša Bradić: Još uvek živimo u društvu u kojem je žena podređena

Izvođenje ovog mjuzikla stavlja u fokus sve veštine koje mora da poseduju kreativni timovi i izvođači, počevši od prepeva, dramaturgije, scenografije, kostimografije, plesnih i pevačkih tehnika, dakle sve što mora da bude obuhvaćeno u skladnu celinu rediteljskom mišlju, rediteljskim konceptom i rediteljevom rukom. Priče mjuzikla koji je prethodno ekranizovan poznate su, što omogućava lakši plasman kod široke publike. Ista ta publika, s jedne strane, ne želi da bude izneverena novom verzijom, ali s druge, po pravilu zahteva uvek više od onoga što je već viđeno – komentariše u razgovoru za Danas reditelj Nebojša Bradić početak scenskog života mjuzikla „Žene na ivici nervnog sloma“, koji je u njegovoj režiji premijerno izveden 20. oktobra u Pozorištu na Terazijama.

Osim izazova u „prevođenju“ kultnog Almodovarovog filma na pozorišnu scenu, Nebojša Bradić u Ateljeu 212 priprema komad „Mama“, čija se premijera očekuje 16. decembra.

U međuvremenu na 11. Festivalu prvoizvedenih predstava u Aleksincu biće u ulozi selektora.

Sve to povodi su za ovaj intervju.

Kako se mjuzikl „Žene na ivici nervnog sloma“ po istoimenom filmu Pedra Almodovara našao u Pozorištu na Terazijama i da li ima neke veze i sličnosti sa mjuziklima koji su premijerno izvedeni na Brodveju 2010. i u Londonu pet godina kasnije?

– Mjuzikl „Žene na ivici nervnog sloma“ doživeo je polovičan uspeh na brodvejskoj premijeri, pa su njegovi autori uneli izmene za predstavu na Vest Endu. Mi smo razmatrali obe verzije i opredelili smo se za londonsku koja je kamernija i dramaturški konzistentnija. Želeli smo da predstava vibrira energijom madridskih noći, ali i da ima intimnost i harmoniju. Imajući u vidu da songovi nisu potpuno integrisani u radnju mjuzikla, nastojao sam da rediteljskim rešenjima učvrstim njihovo mesto u narativu i napravim predstavu koja ima sopstveni integritet i poetiku.

Koliko je za pozorišnu adaptaciju opterećujuće raditi komad po kultnom filmu kakav je „Žene na ivici nervnog sloma“ isto tako kultnog reditelja Almodovara, gde gotovo pola grada zna napamet većinu kadrova. Pri tome, reč je o filmskom delu sa pet španskih nagrada „Goja“, kandidatu za „Oskara“, „Zlatni globus“, „BAFTU“, sa Karmen Maurom i Antoniom Banderasom u glavnim ulogama… Deluje obavezujuće i izazovno.

– Osim što je izazov za reditelja, još izazovnije je za glumce, jer oni „ukoračuju“ u već poznate uloge. Manje je bilo obavezujuće kada stvaraju uloge koje već nisu proslavljene, jer bi onda izostala i moguća poređenja. Ali ponekad je potvrda dometa i sama činjenica da ih poredimo sa uzorima. Za mene je bilo važno da na sceni imamo talentovane izvođače koji su u stanju da odgovore zahtevima almodovarovskog sveta: da budu emocionalni i duboko istiniti, duhoviti, zabavni, razigrani. Obaveza autorskog tima bila je da, uz poštovanje libreta i muzičke partiture, napravi predstavu koja će se razlikovati od prethodno viđenih. Rekao bih da smo u tome uspeli.

Almodovar je prisutan na sceni, tačnije u scenografiji. Zbog čega je on „kralj karo“?

– Igra karata je bila metafora od koje smo krenuli scenograf Miodrag Tabački i ja. A kralj karo je u toj igri „skupa“ karta.

Ako su Almodovarov urnebes i apsurd posledica „karata“ koje deli život, zbog čega su na njima filmske zvezde poput Marlona Branda, Šona Konerija, Belmonda…, a na videu, u drugom planu, čuvene ljubavne filmske scene iz Zlatnog doba Holivuda?

– Almodovar je u svojim filmovima referisao na melodrame kakve su, na primer, „Sve što nebo dopušta“ i „Imitacija života“ Daglasa Sirka. Priča mjuzikla se uglavnom dešava u apartmanu filmskih glumaca i tonskom studiju u kojem oni „nahuju“ strane filmove. Želeli smo da uz naznaku ambijenta i atmosfere, damo i komentar na radnju.

Da li se slažete sa Almodovarovom izjavom da su „žene spektakularnije kao dramski subjekti“?

– Almodovar je razumeo kompleksni identitet žene, o njemu je govorio i štitio ga. I ima pravo – mi još uvek živimo u društvu u kojem je žena podređena. Zato je važno da to postavimo na scenu.

„Mjuzikl ‘Žene na ivici nervnog sloma’“ je posveta sposobnosti njegovih junakinja da opstanu u svetu koji nije naklonjen ženama“, to su Vaše reči. Da li je slučajnost što se „ženskom temom“ bavi i komad britanske književnice, scenariste i glumice Morgan Lojd Malkom „Mama“, premijerno izveden u Londonu 2021, a koji pripremate u Ateljeu 212. U njemu je reč o majčinstvu koje je u „Ženama na ivici nervnog sloma“, na kraju urnebesne ljubavne priče, tek nagovešteno?

– Zajedničko za oba komada je nedostatak adekvatne društvene podrške sadašnjim i budućim majkama. „Mama“ je za sve naše majke. To je intenzivan emocionalni rolerkoster za svakog ko je roditelj, ili ima roditelje, ili će postati roditelj. Ova prividno naturalistička drama permanentno menja ton – od melanholičnog do maničnog – pretvarajući se u uzbudljivi psihološki triler o povređivanju i krivici. Jedna potsticajna dramaturška partitura za tri dobre glumice kakve su: Tamara Dragićević, Jelena Stupljanin i Jasmina Avramović.

Između ove dve beogradske premijere, u Aleksincu će se od 22. do 27. novembra održati 11. Festival prvoizvedenih predstava. Kako, kao selektor Festivala, objašnjavate vesti da je već prvog dana prodaje karata pola sale rasprodato?

– Aleksinac voli pozorište, ima razvijen amaterizam, a ovaj festival je kruna napora entuzijasta da ga učine značajnim u sopstvenoj sredini i prepoznatljivim na kulturnoj mapi Srbije. Zato ne čudi veliko interesovanje koje publika iskazuje prema ovom festivalu. Takva je slika u većem delu Srbije. Verujem da mogućnost da građani u svojim sredinama mogu da gledaju vrhunska umetnička ostvarenja bitno utiče na kvalitet života, a samim tim odluku da ostanu u svojim sredinama.

Zašto se kao kriterijum za selekciju odabrali predstave nastale na osnovu dokumenata ili njima inspirisanim?

– Razmišljajući o onome što povezuje odabrane predstave na ovogodišnjem festivalu, došao sam do reči dokument. Dokument nije samo potencijalno atraktivno polazište za nastanak drame a potom i predstave; on u rukama veštih dramaturga i reditelja postaje i završni oblik koji se pojavljuje u imerzivnom teatru. Pozorišna i narativna struktura drame bazirane na dokumentu zahteva isto toliko talenta koliko je neophodno i za pisanje trilera ili komedije. Potrebni su, naime, sati i dani pregledanja materijala, selekcije, odbacivanja i doterivanja da bi činjenica ili dnevnička zabeleška dobili pozorišni glas. Ponekad je oblikovanje pozorišnih priča na osnovu dokumenata bolnije iskustvo u odnosu na ono kada nastaje fikcija.

U selektorskom tekstu za Festival ukazujete na problem nedostataka novih komada i novih autora u pozorištu. Šta je lek za ovakvu „oseku“ i kako komentarišete da aleksinački festival, posvećen dramskim piscima i tekstovima, nema podršku Ministarstva kulture?

– Pozorišta se sve ređe opredeljuju za prva izvođenja novih tekstova. Uprave idu na sigurno i zato autori i autorke novih drama ne dobijaju šansu. Ova pojava nije od skora. Ideja festivala koji bi trebalo da afirmiše i stimuliše nastanak novih tekstove seže u devedesete godine prošlog veka, kada su među njegovim osnivačima bili Slobodan Selenić, Dušan Jovanović i Nebojša Romčević. Zbog njih, a i do sada uspostavljene tradicije, ovaj festival bi trebalo razvijati i negovati. Šteta što nadležno ministarstvo ove godine nije prepoznalo i podržalo koncept ovog festivala, jer bi njegov program mogao da bude još atraktivniji. U prvom redu mislim na radionice i javna čitanja drama mladih autora.

Bez poređenja sa postfrankovom Španijom

Postoje li bilo kakve dodirne tačke između Almodovarove postfrankove Španije u njegovoj crnoj komediji „Žene na ivici nervnog sloma“ i Srbija danas?

– Nisam uveren da bismo dobro prošli u takvim poređenjima. Pamtim 1987. godinu iz koje je i Almodovarov film, jer sam tog leta bio na pozorišnom festivalu u Madridu. Tamo se osećala energija novog doba, otvorenost i dinamičnost, ali i strahovi od AIDS-a i terorističkih pretnji. Sećam se da su u Madridu i dalje postojale zgrade napravljene u doba Frankove vladavine te da su Španci brinuli o kulturnom nasleđu ranijih vremena. U postfrankovskoj Španiji tog vremena ne bi bilo moguće da se pojavi nešto nalik spomeniku koji danas stoji na Savskom trgu, niti da se obesmišljava i ugrožava kulturno nasleđe Beograda. Možda, ipak, Eros na neki samo njemu znan način povezuje Madrid sa Beogradom, posebno kada padne noć i sve se razigra, oboji emocijama i u svakom smislu oživi.

Trasiranje strategije

Da li je ozbiljna pozorišna strategija u Srbiji uopšte moguća u situaciji kad se zbog nerazumevanja nadležnih institucija iz Beograda u inostranstvo sele već najavljeni baletski festivali, kad nije uvažen glas kulturne javnosti protiv rušenja Beogradskog sajma zbog širenja u arapskom svetu kupljenih urbanističkih projekata, kada se rijaliti programi „švercuju“ manipulisanjem zakona, ništa ništa nije preduzeto povodom sve manjeg broja učenika u umetničkim školama i nedoličnog ponašanja roditelja na predstavama za decu…?

– Danas u našem pozorištu imamo složeniju i težu situaciju nego što je to bilo proteklih decenija. Problem finansiranja je na prvom mestu. Potom, ograničavanje zapošljavanja u javnom sektoru uticalo je na redukciju pozorišnih umetničkih i tehničkih sektora. Tako su ugašene teatarske radionice i nestali su pozorišni zanati. Umesto uigranih timova posvećenika, predstave često opslužuju nedovoljno obučeni i nemotivisani tehničari. S druge strane, mogućnosti angažmana na filmu i televiziji direktno utiču na procese rada na novim predstavama i održavanje stalnih repertoara. Zbog toga su programi pozorišta često lišeni većih ambicija. No, ne bi bilo fer kada bih rekao da je vođenje pozorišta danas nemoguća misija, jer ima spretnih i ambicioznih upravnika koji, zajedno sa svojim timovima, uspevaju da predstave nove tekstove i preispituju klasiku. Dakle, na donosiocima odluka spremnim za dalju borbu je i glavni zadatak trasiranja strategije za pozorište i kulturu u celini.

Javni interes

Šta je danas javni interes u kulturi?

– Sačuvati ukus koji nepovratno nestaje pod pritiskom slave, popularnosti, interesa po svaku cenu, pa i nasilja na svakom koraku.