INTERVJU Nebojša Bradić: Ubistvo Zorana Đinđića otvorilo je Pandorinu kutiju

Beogradskom premijerom priče o poslednjim danima Sokrata, u antičko doba najobrazovanijieg, najslobodnijeg i najhrabrijeg čoveka, koji je kritikovao nametnute društvene i religijske norme, ograničenja demokratije kao društvenog sistema, demagoge i populiste, Bitef teatar u petak, 11. oktobra, počinje svoju novu sezonu.

U razgovoru za Danas Nebojša Bradić govori zbog čega je ovaj komad priča o našem ozbiljnom društvenom i moralnom propadanju, kako braniti demokratiju od populizma i korupcije, i kako se danas boriti za istinu, pravdu, čast i etičke principe kad su te vrednosti obezvređene, proterane, zabranjene…

Brentonovo „Ućutkivanje Sokrata“ stiže i pred našu publiku, zanimljivo je čuti kako ste došli do ovog teksta?

– Hauard Brenton, premda uspešan i nagrađivan u Britaniji, do sada nije izvođen kod nas. Posebno mi se dopao njegov raniji komad „Pol“ (o Svetom Pavlu), koji je u Nacionalnom teatru izazvao široku debatu o veri. Dramu „Ućutkivanje Sokrata“ („Cancelling Socrates“) poslali mi su moji londonski prijatelji kao preporuku za čitanje. Miloš Latinović, direktor Bitef teatra, prihvatio je predlog za produkciju i, uz podršku Centra za Kulturu Tivat, evo nas pred beogradskom premijerom.

Brenton svoj komad zasniva na delu Platona, Sokratovog učenika, koji kao drama “Odbrana Sokratova i smrt” decenijama živi na našim pozorišnim scenama. Šta je ono što ga čini novim, u kom kontekstu je, i koje teme pisac možda proširivao?

– Brentonova drama o poslednjim danima atinskog filozofa dolazi u trenutku kada se čini da pisci i pozorišta sve više traže paralele između antičkog sveta i savremenog društva. To smo, uostalom, mogli da svedočimo i na tek održanom 58. Bitefu. Sokrata osuđuje porota na smrt zbog svetogrđa i racionalizma. Narod, predvođen mladim populistom, iskazuje netoleranciju prema Sokratu koji dovodi u pitanje „određene“ vrednosti. To su veoma jasne i pametne paralele sa današnjicom. Brentonov tekst vešto kombinuje drevno i savremeno, pa se svakodnevne psovke stapaju sa pričama o robovima, veoma suptilno ironizovanim, i velikim filozofskim idejama, stvarajući duhovite trenutke. Na nama je bilo da nađemo ravnotežu između ovih činova, a na publici je da to prepozna.

„Ućutkivanje Sokrata“ vodi nas u antičku Grčku, 400 godina pre nove ere, kada je slavni filozof osuđen na smrt zbog svoje kritičke misli, izuzetnih etičkih i moralnih nazora i nepristajanja na kompromis. Koliko bi trebalo da nas uznemiri činjenica što ućutkivanje tih civilizacijskih vrednosti – istine, pravde, morala, empatije…, danas postaje dominantno, i da li je upravo to možda i razlog ove vaše predstave?

– Ućutkivanje Sokrata nije ista stvar kao ućutkivanje (cancelling) na društvenim mrežama. Ili je Isus takođe bio ućutkan, kao i ljudi poput Đordana Bruna i Galileja?. Ovde, naravno, možemo praviti i druge paralele između savremenosti i antičkog grada – države. Priča o Sokratu, kao elitnoj figuri koja priređuje intelektualne večere, i „neopranim masama“ koje ga zbog toga osuđuju, očigledna je aluzija na današnje populiste. U antička vremena, bogati Kleon se oblačio „na seljački“, pozirao kao „čovek iz naroda“ i suprotstavljao se aristokrati Periklu. On je nastojao da prigrabi pažnju upotrebom „nasilničkog jezika“, kojim je, kako je opisivao Aristotel, napadao druge na veoma ličnoj osnovi. Napadima je, tako, izdvajao pojedince koji su potom bivali fizički ugroženi, a ponekad i ubijani.

Kao slobodouman, obrazovan i čovek od integriteta, koji je svoje učenike podučavao da bez kritičke misli i ispitivanja društva i života ni sam život nije vredan življenja, Sokrat je plašio moćnike svog vremena, a svakidašnjica nam pokazuje da se ljudi koji se opiru sistemima moći i danas doživljavaju kao nepoželjni. O čemu nam svedoči ta činjenica – koliko je priča o civilizaciji i čoveku 21. veka tužna, ironična i opasna?

– Dubina i kompleksnost ove drame potiču iz diskusije o demokratskoj vlasti: Sokrat ispituje svoje verovanje u ispravnost sistema većinskog glasanja, a dok se pitanja o drevnom atinskom demokratskom procesu nadvijaju u vazduhu, pored njih je prisutna i treća decenija 21. veka, vreme kada su savesno vođenje dokaza i ispravljanje grešaka i neophodni i sudbonosni.

Mi smo simbolički i realno doživeli „ućutkivanje“ i ubistvo našeg „Sokrata“ – prvog demokratskog premijera Zorana Đinđića, u trenutku tek uspostavljene i krhke demokratije. On nije bio populista, nije laskao nacionalistima, nije izjavljivao da smo „nebeski narod“ koga mrzi ceo svet, bio je kritičan prema slabostima našeg mentaliteta, 90-tim godinama i svemu što je proisteklo iz njih, govorio je da moramo da se suočimo sa sopstvenom odgovornošću za potpuni krah države i kriminalizaciju zemlje koja se dogodila, kao i Sokrat, nije pravio kompromise. Gde smo mi i naše društvo danas, koliko je dubok sunovrat u kojem živimo?

– Naša predstava počinje videom na kome se, kao u vremeplovu, smenjuju izvesne godine. Početak je 2024, kraj -399. Među tim brojkama mogla bi da stoji i 2003. Okolnosti smrti Sokrata i Zorana Đinđića bitno se razlikuju i teško ih je porediti. Atinski zakon je osudio filozofa Sokrata na smrt, ali je mu je dozvolio da predloži alternativnu kaznu – progonstvo ili novčanu kaznu – što bi sud prihvatio. U tom slučaju, Sokrat bi otišao kući. Ali, umesto toga, predložio je da bude primljen u Pritaneum na doživotno izdržavanje, što je bila počast namenjena nacionalnim junacima. Pobesnele sudije su ponovo glasale i potvrdile smrtnu presudu.

Zatim je, u zatvoru, Sokrat odbio da pobegne, govoreći da mora da poštuje zakone demokratije, čak i kada su ih izopačili njeni neprijatelji. Da li je Sokrat sam sebe izopštio? Da li je na suđenju svojim preterano komičnim govorom namerno razjario porotu da bi osigurao da bude osuđen na smrt? Da li je uništavanjem sebe provocirao državu? Ili je sve to bio vrhunac temeljne istrage kojom je pokazao da duša nadživljuje smrt? Nikada nećemo znati. Filozof Zoran Đinđić nije imao nikakav izbor, a njegovo ubistvo otvorilo je Pandorinu kutiju.

Zar i u našoj javnosti nije bio stvoren čitav ambijent da se dogodi atentat na Đinđića, njegovo ubistvo je gotovo najavljivano, zar i on nije provocirao državu, institucije, čitavo društvo, svoj narod, jer nije želeo da spasi život tako što će napraviti kompromis i otići odavde, a imao je obrazovanje i ugled, i mogao je da ode sa porodicom u svaku evropsku zemlju?

– Situaciju Sokrata i Zorana Đinđića teško je porediti, ali je moguće uspostaviti izvesne analogije. Dakle, sama činjenica da filozof staje na čelo države, odnosno predvodi vladu je na svoj način incident i dovodi u pitanje neke principe filozofije, suočavajući se sa nečim što je pragmatično, pragma, što je ste politika. U tom smislu, kapaciteti koje je Đinđić uložio svojom energijom, posvećenošću i znanjem su bili dovedeni u pitanje vrlo brzo, protivljenjem na koje je nailazio, a onda se to proširilo i postalo opšti ambijent u kojem se stvorila mogućnost da se dogodi to što se dogodilo, i da čak izvesni mediji prenose da će do toga doći.

Naravno da je Đinđić to morao znati, koliko je i Sokrat sa svoje strane znao šta mu se sprema, i pre nego što je došao na suđenje, i pre nego što je osuđen na smrt, i pre nego što je potom odbio da traži zamenu smrtne kazne i da pobegne iz zatvora. Znači, tu se može sigurno naći izvesna paralela, iako su okolnosti drugačije. Naravno, i Đinđić je mogao da ode u azil, kao što je i Sokrat govorio da je imao mogućnost da Atinu, koju je podizao zajedno sa svojim saborcima i učenicima, zameni sa baštama Tesalije i nastavi da živi. Ali, Sokrat je bio to što jeste, i u tom smislu, izbori koji su stajali pred političarem Zoranom Đinđićem liče na neki način, čak i na neka rešenja koja su bila u Sokratovo vreme, i koja su predstavljena i u drami „Ućutkivanje Sokrata“. A ono što im je svakako zajedničko jeste hrabrost.

U zemljama Zapada, u koje smo do pre nekoliko godina zadivljeno gledali kao u primere demokratskih vrednosti, u usponu su populizam, demagogija, korupcija, desnica…, ali i cancel – savremena forma ostrakizma, iliti zabranjivanje i marginaizovanje ljudi i sadržaja koje kontrolori moći ocene kao neprihvatljive za ideološki i neoliberalistički koncept sveta koji oni uspostavljaju. Koliko to dodatno komplikuje prilike u našem autoritarnom društvu (ali i drugim, sličnim), i daje „zeleno svetlo“ za još oštriju cenzuru, ucene, gušenje svake kritičke misli?

– Vratio bih se ponovo u Sokratovo doba. Smatrano je da demagozi poput Kleona uspevaju u ohlokratijama, karakterističnim za gradove i države zapaljene nestabilnošću koje se manifestuju amokom – spontanim divljanjem rulje po ulicama. Polibije je izmislio reč „ohlokratija“ da bi razlikovao ovakvo nasilje mase od tiranske vladavine, kada despot nameće svoju volju narodu koji se pokorno i tiho potčinjava. Uz svakog Kleona bilo je stotinu drugih koji su govorili narodu, ili u njihovo ime – svaki govoreći s autoritetom, sigurnošću, ubeđenjem; a nakon njih sledili bi drugi sa različitim stavovima, govoreći sa istim autoritetom, sigurnošču i ubeđenjem. Postepeno bi ljudi postajali iscrpljeni, ili bi im dojadilo, bivali su premoreni i iz ovakvih raspoloženja i stanja su glasali. Sve to liči na današnje vreme u kome mediji samo doprinose ovakvom ishodu.

Neki ljudi su pristali na strah, autocenzuru, zabrane, jer su ucenjeni egzistencijom, neki od borbe sa siromaštvom i ne razmišljaju o tome u kakvom društvu žive, neki su se iz ličnog komformizma i interesa odlučili na ćutanje. Kako kao ljudi i kao društvo možemo da dođemo do istine i pravde ako ne reagujemo na čizmu vlasti?

– Vaše pitanje je u stvari, kakvu moć imamo da promenimo bilo šta? Kakvu nadu imamo da preokrenemo sistem koji vlada čitavim svetom? „Društvo“ je postalo apstrakcija. Nevidljive veze između nas su odsečene. Podeljeni smo u sve manje grupe, pretvoreni u usamljene figure koje se izražavaju kroz porudžbine na koje odgovaramo i „sadržaj“ koji nudimo, primorani smo da živimo na načine koji kompromituju naš moral. Tako uvećavamo nejednakost, usmeravamo novac u ogromne korporacije, pretvaramo čitav svet u jedno trgovinsko skladište. Svi mi, hteli to ili ne, deo smo te toksične močvare. Mnogi od nas po čitav dan „botuju“ na društvenim mrežama, negirajući potrebu da se daju veće plate nastavnicima, vozačima, doktorima, sestrama, pravim radnicima…

Onda kada „činjenice“ postanu subjektivne, kako braniti istinu? Ja ne govorim sa pozicije moralnog ili bilo kog drugog autoriteta. Ne izuzimam sebe od blama. Henrik Ibzen je, pre sto pedeset godina, u svojoj drami „Narodni neprijatelj“ za najvećeg neprijatelja istine proglasio liberalnu većinu. To su oni koji otimaju vašu slobodu, uništavaju veru u eksperte, u očigledne dokaze, u istinu. Moje pitanje za vas je: ko čini većinu u društvu? Promišljeni, informisani ljudi ili…?

Na otvaranju 58. Bitefa zadivio nas je švajcarski reditelj i aktivista svetskog ugleda Milo Rau, koji je u svom govoru pozvao umetnike i građane Srbije da odbrane svoju zemlju od prodaje kompaniji Rio Tinto, dokazujući da pravi umetnik ne sme da se plaši ni jedne vlasti, moći, kenselovanja, cenzura… Nažalost, mi u našem pozorištu nismo svedoci ovakvih i sličnih gestova, kako to komentarišete?

– Uspon umetnika kao interpretatora istorije i društva odslikava eru „post-istine“ i post-političkog razvoja u poslednjoj deceniji, posebno od 2016. do danas. Za većinu publike, njegov govor je predstavljao iznenađenje, ali ne i za mene, budući da sam znao njegov dosadašnji rad i program na osnovu kojeg nastaju njegove predstave. Jer, govor reditelja Milo Raua na otvaranju Bitefa ozbiljno je podržan predstavom „Antigona u Amazonu“, koja je izvedena u zvaničnom programu.

Bila je to uzbudljiva i potresna predstava koja je uspostavila teatarski dijalog između različitih kulturnih tradicija, različitih društvenih grupa i unutar svakog gledaoca koji pristaje na amazonsku avanturu na koju poziva Milo Rau sa svojim glumcima. Žiri Politike, u kojem sam bio član, dodelio je nagradu za najbolju režiju „Antigoni u Amazonu“.

Da li bi, primera radi, neko pozorište i glumački ansambl doživeli reperkusije vlasti kad bi sa scene, kao Milo Rau, pred svaku predstavu pozvali publiku na pobunu protiv Rio Tinta, ili rušenja Beograda, ili na solidarnost sa protestima prosvetnih radnika, poljoprivrednika…?

– Umetnici u našim pozorištima nisu adekvatno vrednovani, kao što naša pozorišta nisu dovoljno finansirana. Na taj način pozorišni sektor je već kažnjen. Da li bi se neko opredelio da, zbog društvenog angažmana, ovu umetničku oblast dodatno kažnjava, već je poznato. Ono što bi, umesto toga, trebalo da se radi, jeste da snažnije vrednujemo umetnike zbog njihovog širokog i dubokog doprinosa koji svojim delima čine za društvo i da obezbedimo pravičan društveni i ekonomski sistem koji će ih podržavati.

U intervjuu za Danas, ovaj slavni reditelj je izjavio da „on ne može da vidi razliku između pozorišta i aktivizma, jer ako pozorište ne pokušava i ne želi da ostvari ono o čemu priča, a to su uvek civilizacijske moralne, društvene i kulturne vrednosti, onda ono nije istinito i nije pozorište“. Postoji li na ovaj način aktivizam u našem pozorištu, da li je dovoljno to što se rade neke predstave koje „otvaraju akutne teme i važna pitanja današnjice“, kako se već stereotipno najavljuju, ili bi umetnici ipak trebalo da ponude publici nešto direktnije i snažnije?

– Vlast instiktivno zna da, za razliku od pisane reči i slike, živi događaj može da proizvede opasan elektricitet, čak i ako se to retko dogodi. Pozorišna sezona u Beogradu je počela snažnom najavom na 58.Bitefu. Pozorište je tokom dve septembarske nedelje bilo arena utemeljena u sadašnjosti. Nijedan danak skrivenoj snazi pozorišta nije, međutim, toliko rečit kao onaj što ga plaća cenzura. Reditelj Brentonovog komada „Rimljani u Britaniji“ bio je sudski gonjen zbog „slučaja koji je tražio odgovor“. Pozorišni umetnik mora biti spreman i na takav rasplet, jer je na pozorištu da postavlja neposredna, ponekad i gruba pitanja.

Tragične i mračne, 90-te godine ostale su upamćene i po najmasovnijoj pobuni upravo umetnika, koji su pokazivali sokratovsku hrabrost i na građanskim protestima i na sceni. Neki od najmarkantnijih predstavnika tog ratnog režima su i dalje na vlasti, potpuno smo potonuli od našeg Kleona nasilničkog jezika i njegovih kriminalnih manipulacija, ali sada, osim nekoliko časnih izuzetaka, šire pobune nema. Zašto su se ućutali naši umetnici i šta ih je ućutkalo?

– U stotinama laži koje populistički političari izgovaraju, jedina autentična stvar u vezi sa njima je duboka nesigurnost i ozlojeđenost koju gaje prema umetnicima. U ovoj tački postaje aktuelna izjava Henrija Fuselija, britanskog akademika s početka 19. veka: „Dobar mehaničar, odani radnik, čestiti trgovac, su mnogo važniji, od veće koristi za zajednicu i veća podrška za državu, nego što je to mediokritetski pesnik ili slikar“. Fuselijevo mačo držanje prema kreativnom geniju bilo je pogrešno.

Ali, njegovo upozorenje da umetničko obrazovanje može biti mašina za rušenje društvenih zabluda i dalje zadržava svoju oštrinu. Umetnici donose značajne teme i ideje u fokus, dokumentuju događaje i svedoče o njima. Ukoliko mislite da je glas umetnika danas utišan, ne znači i da su umetnici ućutkani.

U „uvodu“ za predstavu „Ućutkivanje Sokrata“, pod naslovom „O hrabrosti“, citirate Ničea: „Jer, verujte mi! – požnjeti tajnu najveće plodnosti i najvećeg uživanja glasi: živeti opasno. Gradite svoje gradove na Vezuvu! Pošaljite svoje brodove u neispitana mora! Živite u ratu sa sebi ravnima i vama samima!“. Zbog čega je važno vraćati se Sokratu, Ničeu, i koliko ste vi danas i sami spremni da „živite opasno“?

– Priče svojim značajem daleko premašuju trenutak u kojem su nastale. Zbog toga ih mi ponovo pričamo u našem vremenu.

Autorska ekipa

Predstava „Ućutkivanje Sokrata“, po tekstu koji je preveo Đorđe Krivokapić, nastala je u koprodukciji Bitef teatra i Centra za kulturu Tivat, naslovnu ulogu igra Bojan Dimitrijević, a u glumačkoj ekipi su i Jugoslav Krajnov, Jelena Stupljanin i Sanja Ristić Krajnov.
Kostimografkinja je Marina Vukasović Medenica, kompozitorka i autorka crteža Aleksandra Vrebalov, lektorka Dijana Marojević, dizajner svetla je Radomir Stamenković, a dizajner zvuka Zoran Jerković.