INTERVJU Nemanja Oliverić: "Dete koje ima ljubav - širi je, ono drugo - traži je" 1

foto Snežana Miletić

Glumac Nemanja Oliverić deda je u predstavi “Hajdi” koja je ovih dana izvedena na Novosadskim pozorišnim igrama, festivalu evropskog pozorišta za decu i mlade koji je održan u senci tragičnog događaja od 3. maja, sa svešću da se deci i mladima mora osigurati siguran prostor za odrastanje, a pozorište sa svojim pričama to svakako može da bude.

“Hajdi”, priču koja miluje svako detinjstvo, izvelo je Pozorište “Boško Buha”, a dirljivim aplauzom ispratile su je ručice brojnih mališana.

Dok se rasklapala scenografija u kojoj su deca pratila dogodovštine slavne devojčice, sve dok se nije skrasila u okrilje dedine ljubavi, sa glumcem Nemanjom Oliverićem upriličen je ovaj razgovor, o tome kakve priče deci moramo početi ponovo da pričamo i zašto je ljubav jedini zajednički imenitelj koji nas može okupiti i spasiti…

Kad su roditelji prestali da pričaju priče svojoj deci? Kad se desio taj kratki spoj?

– Nisu prestali, evo i ja sam roditelj, nisu prestali. Priče su nešto najbolje što možete preneti deci, nešto najbolje što možete da radite s decom. A još je bolje ako smišljate svoje priče i dopustite njima da budu kreativni, da nauče šta je priča, kako ide njen početak, to da ima razradu, zaplet i rasplet u vidu kraja, a ako još izvuku neke pouke iz toga, onda je to prava stvar. Tvrdim da pravi roditelji nisu prestali da pričaju priče.

Šta pričati deci posle svega što se 3. maja desilo u Beogradu? Šta im reći?

– Najiskrenije im treba pričati i objasniti, šta je bilo, šta se desilo, govoriti istinu i biti tu za svako njihovo pitanje i problem. I tako im dozvoliti da procesuiraju sve to, kao što to činimo i mi odrasli.

Koje su teme važne kada su u pitanju deca koja dolaze u vaše pozorište?

– Imali smo jedan period kada smo jurili da zabavimo decu, a čini mi se da to nije pravi put. Mislim da deca vole emocije, vole da osete nešto i “Hajdi” je predstava koja je to vratila u naše pozorište. To je prava priča za njih, a prava priča je ona koja ih dira, s kojom se poistovećuju i uče iz nje, bez obzira je li srećna ili tužna – jer nekada je tuga lekovita. Tuge treba da bude i u pozorištu da bi je deca doživela, razmišljala o njoj, bila pripremljena za nju u životu. Važno je i da znaju da naprave razliku između tuge i sreće, i da se bore za svoju sreću.

Na ovogodišnjem festivalu dosta se razgovara o tome kako decu tretiramo, da li ih doživljavamo dovoljno ozbiljno i ravnopravno, što jedni smatraju važnim, dok drugi tvrde da ne dopuštamo deci da budu deca, da ih preterano i prebrzo guramo da odrastu. Istina je verovatno negde na sredini, a šta vi kažete?

– Mnogo stvari danas određuje našu decu. Fokusirani su na mnogo strana i mnogo stvari koje mi nismo imali. Mi smo imali dve solucije: da budemo napolju i da budemo unutra, ali to se uvek svodilo na jedno: da smisliš igru, da uživaš u njoj i da se zabaviš. A danas imamo sve i svašta za njih, imamo i velike ambicije roditelja koje decu bacaju na hiljade i hiljade aktivnosti, na kojima oni treba ne samo da se snađu, nego da budu jako uspešni, najbolji, briljantni. A nisu svi genijalni. I šta se desilo s prosečnom decom? Kad se tome doda internet koji ih lansira u svaki kutak zemljine kugle, na kojem im je sve dostupno, njihov mozak se ne zadržava, samo preleće, lista… Oni samo preleću preko svega tražeči jače senzacije. Sećam se da su i nama roditleji govorili da je nešto što je tada bilo novo – bez veze, a sećamo se istovremeno i kako je nekada bilo lepo igrati se napolju: pekli smo kukuruz, pravili loptu, ali ovo je drugo vreme, vreme naše dece. Moramo im biti oslonac i moramo ih podržavati u svemu.

Skloni smo često da se krijemo iza nemanja vremena, sistema, ovog vremena, pravdamo se tako zašto ne provodimo više smislenijeg vremena sa njima… Postoji li neki zajednički imenitelj oko kojeg bismo se morali okupiti i ujediniti?

– Postoji, naravno. Uvek je postojao. To je ljubav. To je početna tačka svega, i života, a znamo kako život počinje. Mora da postoji ljubav koja prerasta u jednu vrstu odgovornosti prema drugoj osobi, deci, partneru… Dete koje oseća ljubav, koje ima ljubav i prima ljubav, rado je daje i deli, jer zna šta je ljubav. Dete koje nema ljubav, traži je. E sad, različiti su načini da je pronađe. To može biti i agresija, potreba da budeš u centru pažnje, ali tu mi moramo da radimo, delamo i nema izgovora. Mi moramo da stvorimo jezgro ljubavi u porodicama i van njih i, bez obzira jesmo li mi u nekoj zajednici složni ili nismo, deca ne smeju da trpe. Sve je stvar priče i dogovora, razumevanja i tolerancije.

„Ronja, kći razbojnika“ najbolja predstava
Druge Novosadske pozorišne igre bile su od 8. do 15. maja sigurno utočište za decu, mlade i njihove roditelje.
Najbolja predstava je makedonska „Ronja, kći razbojnika“, u režiji Jakuba Maksimova, Pozorišta za decu i mlade Skopje, koja je dobila Grand Prix.
O nagradama je odlučivao žiri: kostimografkinja Milica Grbić Komazec, novinarka i teatrološkinja Olivera Milošević i glumica Maja Lučič.
Nagradu za najbolju režiju pripala je Tamari Kučinović za predstavu “Zamrznute pjesme” Gradskog kazališta lutaka Rijeka; za glumačku bravuru nagrađena je Jelena Trkulja za više uloga u predstavi “Hajdi”, u režiji Đurđe Tešić, Pozorišta “Boško Buha”; nagradu za majstorstvo animacije žiri dobila je Matea Jankovoska za ulogu Ronje u predstavi “Ronja – kćerka razbojnika”; specijalna nagrada za autentičnost i originalnost dodeljena je “Klovnovskim kućama”, pozorišta “Merlin“ iz Berlina, autora Dimitrisa Stamua i Demetrie Papade; specijalna nagrada za celokupni utisak dodeljena je Aleku Ćurčiću, za izvođenje predstave “Geometrija duše”, u režiji Olge Zečeve, pozorišta “Plus” iz Španije; specijalnu nagradu za kolektivnu igru i animaciju dobio je ansambl predstave “Zamrznute pjesme”.