INTERVJU Nenad Hadži Maričić: Politički analitičari treba da prepuste psiholozima da pomognu da shvatimo sebe i šta živimo 30 godina

Muzička verzija crne komedije jednog od najavangardnijih filmskih autora današnjice, koja je na svetskim scenama već godinama jedna od najpopularnijih, biće i prva premijera na našim prostorima, i očekuje se kao svojevrsni spektakl.

U ovoj dirljivoj i urnebesnoj priči o ženama i muškarcima, koja je Almodovaru 1988. donela prvu nominaciju za Oskar, nagrade BAFTA, Zlatni Globus, dva priznanja Evropske filmske akademije i pet „Goja“ nagrada, jednu od glavnih uoga igra Nenad Hadži Maričić.

Prvaka Narodnog pozorišta u Beogradu koji publiku više od dve decenije oduševljava i ulogama koje igra na drugim beogradskim scenama, u „Ženama na ivici nervnog sloma“ gledaćemo u liku Ivana, a zanimljivo je da u dvostrukoj glumačkoj podeli u ovom velikom projektu, jedino Maričić nema alternaciju.

U centru zbivanja Almodovarove priče je Pepa, TV glumica, koja u očajanju pokušava da spasi ljubavnu vezu sa Ivanom tako što provodi noći sanjareći o njemu, čekajući da je on pozove, i po svaku cenu želi da sazna zašto je ostavio. Tragajući za njim, nailazi na njegovu bivšu suprugu Luciju…

Na pitanje Danasa šta je njemu najuzbudljivije u haotičnim odnosima i strastima junaka koji nam otkrivaju i duh Madrida osamdesetih godina, Maričić kaže da je, pre svega, oduševljen što ima priliku da bude deo ovog mjuzikla.

– „Žene na ivici nervnog sloma“ nam, zapravo, otvaraju jako ozbiljna pitanja. Čitavu jednu filozofiju života, pogled na svet i rušenje konvencija, što Almodovar nosi svojom ličnošću, iz svog detinjstva pod Frankovom vladavinom, u čijoj diktaturi čak nije mogao ni da upiše studije režije, pa je morao da ruši i te barijere. To je ono što je meni najuzbudlljivije.

U ovom delu vidimo kako ruši barijere iz osamdesetih godina, a koje su još uvek aktuelne, apostrofirajući da žena ima pravo na sve ono što imaju i muškarci – pravo na slobodu, na ljubavne veze, na sopstveni izbor. Pa i na pravo da na samom kraju kaže muškarcu, kao što Pepa kaže Ivanu, da neće biti sa njim, ali će zadržati njegovo dete koje nosi – ističe u razgovoru za naš list jedan od naših najznačajnijih glumaca, koga najšira javnost poznaje i kao učesnika protesta „Srbija protiv nasilja“.

Da li se uopšte bavimo temom ravnopravnosti žena u muško-ženskim odnosima, u kojima muškarci i danas, u 21. veku, nadmoćno drže sve privilegije patrijarhata i sva prava koja proizilaze iz tih stereotipa?

– Ja sam kao porodičan čovek nekako uvek naklonjen porodici, ali i tome da ne prestane skretanje pažnje na ženski emotivni svet. Često govorimo o pravima žena u društvu, o profesionalnoj i rodnoj ravnopravnosti, a vrlo retko o tome da moramo da razumemo njihov emotivni svet i da žene imaju jednako pravo na ljubav.

Čini mi se da Almodovar, koji suštinski razume žene, jer je odrastao sa ženama, to radi na najbolji mogući način. On to radi bez pamfleta, kroz iskrenu empatiju, suptilnost i sa srcem, koji su zaštitni znak njegovog dela.

Koliko smo mi u nekim suštinskim pitanjima odmakli od diktatura, represija i cenzura koje je ustoličio španski general „gvozdene pesnice“, a koja je u Evropi okončana sredinom sedamdesetih godina?

– Kad sve analiziramo, u mnogim stvarima, na razne načine, posebno kada je reč o pravima i o slobodi, nismo mnogo daleko od te diktatorske epohe, i potorošli bismo mnogo vremena govoreći o tome. Mislim da Almodovarova tema i mjuzikl „Žene na ivici nervnog sloma“ sada zaslužuju posebnu vrstu pažnje, i na neki način ja ovu urnebesnu priču, iako ima tužni podtekst, vidim kao bekstvo od surove realnosti koju živimo.

Ali, ako već poredimo taj ambijent Frankove vladavine sa ovim u kojem smo sada, odmah dolazimo do pitanja da li čovečanstvo napreduje. Nije u pitanju samo naš problematični režim za koji znamo kakav je, nego i šire, režimi u Evropi, u susedstvu, da ne nabrajam sada imena i da se ne bavim „tuđim dvorištima“.

Nalazimo se u trenutku kada se pitamo da li nam demokratija zaista omogućava društveni napredak, jer smo od zemlje koja je bila pridružni kandidat za članicu Evropske unije došli do toga da gledamo da li ćemo da dobijemo sankcije. To su vrlo ozbiljne stvari.

Mogu li ozbiljne političke i društvene teme da se povežu na neki način sa Almodovarovom crnom komedijom o ženama i muškarcima koju ćemo uskoro gledati i kao mjuzikl?

– Mogu, i rekao bih da je jako važno da razmislimo o našem emotivnom stanju. Pričamo o nekim važnim problemima žena kroz njihov osećajni život, kroz njihove ljubavne odnose sa muškarcima, ali mislim da je trenutak da politički analitičari prepuste mesto sociolozima, psiholozima, neuropsihijatrima.

Verujem da su nam oni sada jako potrebni. Važnije je da, recimo, u „Utisku nedelje“ slušamo ovu struku, ljude koji će nam pomoći da razumemo sebe i da shvatimo šta mi to živimo već trudeset godina, i kako i zbog čega pristajemo na takav život.

Kako doživljavate Ivana koga igrate, zavodnika i ljubavnika na „hiljadu strana“?

– U tekstu piše da je on čovek koji se stalno zaljubljuje, i u tome možemo da prepoznamo muškarca, osobu koja se kao ličnost nije zaokružila, nije našla svoje utemeljenje i nije emotivno sazrela. Ivan ide iz avanture u avanturu, iz lepog u lepo, a sve ružno briše i ne osvrće se za onim što se dogodilo.

Za razliku od Kazanove on ima emociju, iskreno voli žene sa kojima je, što tim ženama i otežava rastanak sa njim. Zbunjuje ih,  i njegov dlazak iz njihovog života čini bolnim.

Koliko naše žene, na razne načine, od fizičkog maltretiranja, seksualnog zlostavljanja, mnogih drugih trauma, pa do samog ubistva, žive na toj ivici nervnog sloma?

– Ne moramo da idemo u ekstremne slučajeve, dovoljno je da zamislimo ženu koja mora da bude dobra majka, dobra supruga, vredna radnica na svom poslu, ili samohranu majku koja svojoj deci treba sve da obezbedi. Jako je teško ženama u ovom muškom svetu, često je i tragično, i svakodnevica nam to stalno pokazuje.

Možda će predstava „Žene na ivici nervnog sloma“ i ono o čemu nam govori pomoći da malo više obratimo pažnju na žene, njihove emotivne trenutke, potrebu da i one malo odahnu od problema s kojima se stalno suočavaju samim tim što su žene.

Velika glumačka i autorska ekipa

U ulozi Pepe videćemo Jelenu Stupljanin i Ivanu Popović, Lusiju igraju Ivana Knežević i Nataša Marković, Karlosa Slaven Došlo i i Arsenije Tubić, Marisu Tatjana Dimitrijević i Teodora Tomašev, Kandelu Jelena Jovičić i Olivera Bacić Dragičević.

U glumačkoj ekipi koja će na sceni oživeti Almodovarove junake su i Tanja Živković, Marta Bogosavljević, Žarko Stepanov, Nikola Bulatović, Valentina Pavličić, Milena Moravčević, Maja Noveljić, Aleksandar Dunić, Milan Tubić, Ana Zdravković, Petar Đorđević, Milica Pavlović, Barbara Milovanov, Stefan Ćaldović.

U autorskom timu mjuzikla koji je i 291. premijera u Pozorištu na Terazijama su i Slobodan Obradović (prevod i prepev songova), Ivan Ilić  (dirigent, aranžer, kompozitor), Igor Barberić (koreograf), Miodrag Tabački (scenografija), Staša Jamušakov (kostimi), Svetlana Volić (video radovi).

Muziku obojenu hispano zvukom, flamenkom, bosa novom, mambom.., koju ćemo čuti u mjuziklu „Žene na ivici nervnog sloma“ izvodi orkestar čiji su članovi Vojin Nenadović, Dejan Stojadinović, Mladen Lukić, Nikola Đokić, Miloš Branisavljević, Uroš Ranković, Ivan Pavlović, Hrvoje Ivović i Petar Pitarević.

Tu je i i baletska ekipa, Lidija Novaković, Branko Mitrović, Milica Todorović, Danilo Fatić.