INTERVJU Nenad Pavlović: Država svesno podstiče neobrazovanje, bahatost, veličanje agresije i bezobrazluka

Kuriozitet ovog poduhvata (u našim prilikama pravljenje filmova ravno je borbi s političkim duhovima i vetrenjačama), u samom startu bila je i činjenica da je na njemu okupljena mala „porodična manufaktura“ – scenario, adaptaciju romana „Izlet“ uradio je Jovan Popović, sin Miće Popović, a jednu od uloga igra Milena Pavlović, ćerka Žike Pavlovića.

U razgovoru za Danas Nenad Pavlović govori zbog čega se i u svom drugom filmu vraća vremenu Crnog talasa, gde su danas glasovi pobunjenih umetnika protiv partijske države i doslednost u borbi za umetničku i građansku slobodu kakvu su imali ovi velikani, i posebno, spremnost da se za tu civilizacijsku ideju založi sve, i izdrže cenzorske i egzistencijalne torture vlasti.

Zbog čega vam je uzbudljiv roman objavljen 1957. godine, i kako ga vi čitate iz vizure vaše generacije?

– Teskobno vreme kad je roman pisan okarakterisano je periodom nagona za preživljavanjem u posleratnoj oskudici i bedi, te oporavkom od monstruoznosti Drugog svetskog rata. Upravo ta teskoba oseća se prilikom čitanja romana, pisanog u jeku filozofije egzistencijalizma. Nažalost, osećanja beznađa i konstantne neizvesnosti karakteristike su i današnjeg vremena. Iako je priča filma filma smeštena na početak 1960-ih godina, trudili smo se da bude univerzalna, tako da nema preciznih odrednica koje bi definisale ni državu, niti društveno-političko-verski sistem u kojem se radnja odvija.

„Trag Divljači“ bio je i vrsta vaše posvete Crnom talasu, a i o „Izletu“ ste tokom snimanja izjavljivali da odaje počast velikanima koji su stvorili najvažnija dela u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji, Mići Popoviću i Žiki Pavloviću. Šta je ono što vas prvocira da se opet bavite tom epohom?

– Crni talas je verovatno najznačajniji pokret u filmskoj umetnosti na ovim prostorima, uz svo dužno poštovanje takođe značajnoj praškoj školi. Pojavio se početkom 1960-ih, kao prva iskra nezavisnog filma, suprotstavljenog uobičajenim partijski-podobnim delima. Termin su skovali filmski kritičari bliski režimu, u pokušaju da ocrne dela kino-amatera, čiji je nepatvoreni izraz prikazivao sumornu realnost svakodnevice. Pokret nije nastao kao osmišljeni manifest filmadžija poniklih u Kino – klubu Beograd, već kao osuda od strane režimskih aparatčika. Možda je baš zato njegova vrednost neizmerna. U isti koš su strpavani autori različitih senzibiliteta i estetike, samo zato što su opozit državnim projektima. U Evropi i svetu to nije ostalo nezapaženo, što dokazuju učešća i osvajane nagrade na festivalima „A“ klase.

Dok se u filmovima i naših i regionalnih reditelja oseća tematska i žanrovska srodnost, i slična atmosfera – to su ili devedesete godine ili osećaj beznađa u našim politički zatrovanim, koruptivnim društvima, vi se novim filmom vraćate i Mediali u slikarstvu, Zenitizmu u književnosti… Koliko je važno da se podsetimo velikih epoha naše kulture upravo danas, kada su porušeni svi sistemi vrednosti, čak se ruše i zdanja zakonom zaštićena kao spomenici kulture?

– Živimo u društvu u kome kultura, umetnost, vaspitanje i obrazovanje sve više gube bilo kakav značaj. Počev od propagiranja nacionalizma 1990-ih godina, koje nas je uvelo u građanski rat, država je svesno išla ka negiranju i poništavanju kulturnih vrednosti, dovevši do toga da se danas najviše cene šund i kič. Sistemi vrednosti su srozani do besmisla, a zamenjeni su podsticanjem bahatosti, neobrazovanja i beskrupuloznog veličanja agresije i bezobrazluka. U takvom društvenom ambijentu mislim da je neophodno podsetiti se starih, u međuvremenu zaboravljenih ili izvitoperenih vrednosti.

Upravo zato „Izlet“ aludira na značajne pokrete iz istorije naše kulture, poput Zenitizma u književnosti 1920-ih, Mediale u slikarstvu 1950-ih, Crnog talasa u kinematografiji 1960-ih, i Novog talasa u muzici 1980-ih godina, koji su predstavljali buđenje slobode misli i izražavanja. Poput anomalija vremenskih perioda u kojima su se (za)desili, svaki od ovih umetničkih pokreta bi se mogao nazvati tadašnjim „novim talasom“ na lokalnoj umetničkoj sceni, u smislu plime mladalački kreativne, nesputane energije bunta i talenta. Nadamo se da bi, na talasu pozitivne energije, „Izlet“ mogao poslužiti kao jedan od prvih koraka u formiranju nekog „novog talasa“ u srpskoj umetnosti.

Pored izuzetne umetnosti, ono što spaja živote i dela Miće Popovića i Žike Pavlovića je snažan aktivizam protiv režima, privilegovanih u partijskom društvu koje se deklarisalo kao socijalno pravedno i slobodno za sve građane, i u toj borbi su ostali do kraja. Kako vidite njihovu doslednost u buntu, uprkos izbacivanju sa akademije, cenzuri i mnogih drugih „disciplinskih mera“ koje su doživeli?

– Mišljenja sam da obojica predstavljaju primere iskonske, maltene opsesivne posvećenosti slobodi umetničkog izraza i nesputanoj prirodi ljudskog duha. Verovali su u sebe, svoj talenat, maštovitost, a ponajviše u doslednost sopstvenim principima i moralnim načelima. To ne znači da ih nisu mučile sumnje, dileme i preispitivanja, ali poput velikih autora iz istorije svetske umetnosti, znali su da za sobom ostavljaju neizbrisiv trag u kulturi. Hrabri i smeli, tvrdoglavi i uporni, disciplinovani i posvećeni, još za života su postali – besmrtni.

Da li su u svom druženju Mića Popović i Žika Pavlović bili bliski prijatelji, i šta je ono najupečatljivije što ste vi lično zapamtili o Mići?

– Nisu bili toliko bliski prijatelji na porodičnom nivou, tako da ne pamtim Miću iz detinjstva. S druge strane, Jovan Popović se seća nekih prilika kad je Žika bio u poseti u njihovom porodičnom stanu. Pored toga, znam da je moj otac povremeno svraćao u Mićin slikarski atelje, gde su se znali okupljati beogradski intelektualci, raspredajući naširoko na teme aktuelnih filmova, pozorišnih premijera, slikarskih izložbi, književnih nagrada… Stoga verujem da je njihovo međusobno razumevanje i poštovanje dosezalo daleko dublje. Nešto čime bismo i Jovan i ja mogli da se pohvalimo jeste da smo od saradnje na filmu, koja je od samog starta tekla glatko i uigrano, stigli do toga da smo postali porodični prijatelji.

„Izlet“ je eksperimentalni roman, glavni junak je mladi slikar koji napušta društvo i kreće u potragu za smislom života, za slobodom, umetničkim izrazom, ali i pronalaženjem svog mesta u svetu koji ga rastužuje… Šta scenario filma fokusira u ovoj prići?

– Putešestvije glavnog junaka koji se odmeće iz društva ploveći niz reku sa željom da se izoluje na pustom ostrvu, metafora su o traganju individue za smislom postojanja, kako u društvu, tako i sa samim sobom. Fokus je usmeren na osamostaljivanje u potrazi za slobodom, istinom, kao i čovekovom suštinskom prirodom, suočavanjem sa sopstvenim manama i vrlinama, sticanjem zrelosti i odgovornosti. Pored tog isključivo artističkog pristupa, film posvećuje pažnju značaju porodice, prijateljstva, i ljudskog kontakta uopšte. Dodatno se ističe tretiranje tema života i smrti, erosa i tanatosa, prepuštanja ništavilu ili odricanja u istrajnosti, kroz nizove simbola koji referišu na pojmove iz grčke, rimske i egipatske mitologije, kao i hrišćanske vere, a sa posebnim akcentom na zagrobnom životu.

Koliko mladi umetnici danas imaju potrebu da tragaju za slobodom, gde su njihovi glasovi pobune i nepristajanja, a sada su prilike još komplikovanije, živimo u apsolutnoj diktaturi koja je na neki način i strašnija i represivnija nego u vreme kada su Mića Popović i Žika Pavlović stvarali svoja pobunjenička dela?

– Sećam se da sam u našem razgovoru o filmu „Trag divljači“ citirao poznatu Žikinu izjavu da će period umetničkog stvaralaštva u posleratnoj Jugoslaviji ostati zapamćen kao Periklovo doba, uprkos svim zabranama, cenzorskim komisijama i bunkerisanjima autorskih dela. U državi po imenu SFRJ, koliko god represivnoj i totalitarnoj, shvatala se važnost ulaganja u kulturu i umetnost. Od početka 1990-ih godina na ovamo, kultura u Srbiji je devastirana i predstavlja ugroženu vrstu. A svaki čovek ima nagon ka traganju za slobodom. Taj nagon je posebno izražen kod umetnika, pogotovu mlađih generacija. Nemam ni najmanju sumnju da i danas mladi ljudi imaju taj unutrašnji nemir koji ih tera u potragu. Primera radi, pogledajmo film Marka Đorđevića „Moj jutarnji smeh“ – reč je o vanserijskom remek delu, koje odiše upravo potragom za slobodom.

Šta umetnik uopšte dobija ako samo napusti društvo kojim je nezadovoljan i odluči se na neku vrstu sopstvenog izgnanstva, a ne pokušava da ličnim angažmanom menja okolnosti u kojima živi?

– U prvi mah, stiče se utisak dostizanja osećaja apsolutne slobode. Međutim, u većini slučajeva, vremenom se ispostavlja da se umetnost stvara zbog drugih ljudi, a ne samo za sebe samog (lepota je u oku posmatrača). Zbog toga se umetnik, po pravilu, vraća među svet i nadalje njegovo stvaralaštvo postaje u manjoj ili većoj meri društveno angažovano.

Glavni junak priče je Toma, i samo on u filmu ima ime, drugi akteri su bezimeni. Ko su oni?

– Likovi su imenovani po nazivima svojih društveno-socijalnih, političkih, porodičnih i/ili poslovnih funkcija. Oni predstavljaju ljudske arhetipove u kosmosu našeg glavnog junaka, Tome. Uprkos tipizaciji, izvanredni glumci sa kojima sam sarađivao, uspeli su da svoje junake oboje ljudskošću ili neljudskošću, kreiravši paletu sudbina ljudi sa margine društva, tako da nijedan akter u filmu nije ostao „crno-beo“.

„Izlet“ ste snimili kao crno-belu poemu. Šta time ističete, da li je u pitanju isključivo artistički pristup ili iza toga stoji još nešto?

– Svakako da u mojoj svesti postoji opčinjenost estetikom crno-bele fotografije i filma. No, iza stilizovanog, artističko-arteficijelnog pristupa mogli bi se pronaći drugi, skriveni motivi u vidu simbola i metafora. Ne želeći da gledaocima namećem smisaono-idejne poruke po kom ključu treba tumačiti značenje ovog filma, sklon sam stavu da autor ne treba da objašnjava svoje delo i „šta je hteo da kaže“, već da prepusti svakome ponaosob da donosi svoje zaključke. Utisci koji nakon projekcije filma ostaju u (pod)svesti gledaoca, terajući ih na dublje promišljanje i analizu bez obzira da li su njihovi utisci pozitivni ili negativni, svedočanstvo su uspeha kojem teži svako ko se usudi da kreira umetničko delo. Sama činjenica da je delo izazvalo reakciju kod publike – najveće je priznanje koje autor može da dobije.

Uzbudljiv „Čovek iz hrastove šume“

Radeći “Izlet” koji su vam Mićini filmovi bili uzor i zbog čega ste se odlučili za ta dela?

– Najviše sam se oslanjao na Mićin film „Čovek iz hrastove šume“. Iako tematski različit, estetika filmske slike i crno-bela fotografija bili su inspirativni u periodu priprema za snimanje „Izleta“. Od Žikinih dela, najviše su uticali „Povratak“ i „Kad budem mrtav i beo“. Takođe, brojni su uticaji iz istorije svetskog filma, počev od „Atalante“ Žana Vigoa, preko nemačkog ekspresionizma, italijanskog neorealizma do francuskog novog talasa. Od modernijih uzora, izdvajaju se filmovi Džima Džarmuša „Odavno mrtav“ i „Pod udarom zakona“.