INTERVJU Nikola Kojo za Danas: Hajde da budemo telohranitelji našoj deci kad već mi sami nismo završili ono što oni sigurno hoće

Svih ovih turobnih decenija jedan od najpopularnijih glumaca ostao je naš dobri duh, onaj retki, preostali građanski svetionik koji svedoči da Beograd nije izumrla metropola, da ovde još ima morala, hrabosti, dostojanstva i gospodstva.

A ni popularnost Nikole Koja nije obična – on je voljen na onaj poseban način na koji su „od Triglava do Đevđelije“ bili voljeni Dragan Nikolić, Bora Todorović ili Bata Stojković, koji prevazilazi i samu umetnost glume i uloga koje je odigrao, što može da doživi retko koji glumac.

U novogodišnjem razgovoru za naš list Nikola Kojo govori o godini koja je za nama i studentskoj pobuni, moralnoj obavezi svih građana da pomognu mladim ljudima da se izbore za bolju zemlju i bolji život, da ne žive u društvu u kojem sve vredno „pojedu skakavci“, kako smo mi dozvolili…

Šta je neko Vaše dominatno osećanje vezano za 2024. godinu?

– Moje lično osećanje je tuga. Ovo je jedna od najtužnijih godina u mom, i u životima mnogih od nas. Na žalost, okolnosti u kojima smo i dešavanja iz ove, imaće svoj rep i u dolazećim godinama. Ovo je godina u kojoj smo se svi borili za vazduh i još uvek stidljivo pokušavamo da ga udahnemo. Tek toliko da održimo vitalne funkcije. Ovo je godina velikog šoka. U dubini duše smo želeli da nam se ne desi, ali znajući šta živimo i s kim živimo, i prateći cikluse nesreća- zločina, znali smo da su i tragedije neminovne.

Može li čovek da bude zaista srećan i spokojan u ovakvoj zemlji, čak i ako u privatnom životu doživljava neke svoje lične uspehe i radosti?

– Može, ukoliko je rođen bez trunke emocija i empatije. Nekako sam siguran da su ljudi rasterećeni dobrotom, rasterećeni i inteligencijom. Veliki uticaj lajf koučeva sa društvenih mreža u sadejstvu sa agendom kapitalističkog porobljavanja, doveli su da je „ćuti i brini za svoje dupe“ postao moto naše ere. Globalno. Brzinom svetlosti zatvorio nam se pogled za najbliže, za komšije, za vrisak iz susednog stana, za starca na pločniku…Postali smo zveri kakve ne postoje u životinjskom svetu. Ipak, mislećem čoveku lična sreća ne znači ništa u ovakvom okruženju.

Šta je ono što je Vama najteže i najneprihvatljivije u ovoj našoj dvanaestogodišnjoj „zlatno – krimanalnoj“ epohi?

– Deca. Ne ova koja su sada na ulici, već ona koja su preuzela „kulturno“ nasleđe ove razularene bande i njihovog vođe. Sve češće čujemo i vidimo način i stil komunikacije, na žalost i način mišljenja kojim su čipovani. Umesto školskim programom, kulturnim sadržajem, bili su prinuđeni da slušaju svakodnevne tirade čoveka sumnjive uračunljivosti.

Mladi mozgovi i hard diskovi na kojima ima puno mesta, upijali su zaglušujuće pretnje, laži, ucene i govore huligana i njegovih sledbenika. Učeni su da izgovorena reč nema težinu. Da je nevažna. Da je laž legitimna, da se ne zna šta je pristojnost, krivica, izvinjenje. Biće potrebno vreme da se to neutrališe.

Mnoge tragične naprednjačke afere ovih godina pojela je paučina, koliko je vlast sada zatečena što su se studentska pobuna, blokade fakulteta i akcija „Zastani Srbijo“ oteli kontroli i ne može da ih zaustavi?

– Zatečena je. Zaigrali su se. Dugo su jahali na talasu diktature kojoj je pružan neznatan otpor. Osladilo im se. Uljuljkali se. Mislili su da će kidnapovanjem medija, pravosuđa, poluga vlasti, pravljenjem lažnih opozicionara i ostalih okupatorskih poteza zauvek vladati. To je opet danak kupovine diploma, neučenja istorije i narodnih poslovica („Ničija do zore“ i sl.), kao i nesagledavanja ubrzanja planetarnih događanja. Nisu grejali klupu, i sad im kvare planove ovi što jesu.

Tokom ova dva meseca videli smo poznate SNS manevre – od silnih uvrede, laži, batinjanja i hapšenja studenata…, do pretnje „Kobrama“, kontramitinga sa navodnim „studentima“, obožavaocima predsednika… Da li će poglavar možda primeniti neku novu strategiju za gušenje protesta?

– Sve se može očekivati. Veliki se novac tu brani. Sreća u nesreći je što posle toliko godina divljanja ovom zemljom, nemaju više inspiracije. Ponavljaju se. Nedostaje im kreative. Naravno, ostalo im je još agresivnih poteza. Ali, kao što rekoh, koliko im je dugo trajala tortura, proporcionalno istoj, broj ljudi se treznio. Njegovi vide da je „omerta“ stavljena van snage. Da se mnogo lakše pušta niz vodu. Da se ne ori više „ne dam ovoga, ne dam onoga“.

Sve je više pravih policajaca koji znaju da nisu slučajno oterani da čuvaju nadvožnjake, dok vlast oblači neke huligane u njihove uniforme i kači im činove koji njima pripadaju. Sve je više sudija kojima se pred očima bistre reči zakletve koju su položili. Pogledajte koliko mojih kolega se ohrabrilo? Koliko lekara? Prosvetnih radnika, poljoprivrednika. I svih ostalih.

Čuli smo od predsednika i da su profesori srednjih škola „politički pedofili koji zlostavljaju decu i prislijavaju ih na proteste“, ili, „da su deca vlasništvo države do svog punoletstva“… Kakve su posledice nasilja koje stiže iz govora vlasti, komunikacije, njenih medija, iz parlamenta…?

– Čuli smo mi što planeta nije čula. I upravo ta salva izgovorenih gluposti i pretnji, pomogla je da se dešava što se dešava. I samo neka nastave tako. Hvala im na tome. Zaista su majstori povećanja izlaznosti.

Kako komentarišete duhovitu himnu „Izađi mala“, koju studenti pevaju Vučiću, njegovim ministrima, javnoj tužiteljki Zagorki Dolovac…?

– Mladi ljudi znaju da se precizno zabave. Oni imaju svoj ritam.Oni imaju i svoj tajming, njima znan. Njihova nezavisnost obećava.

Šta Vi vidite kao najvažnije u ovoj pobuni mladih ljudi, po čemu se, recimo, ona razlikuje od studentskih protesta neke naše generacije 1996/97?

– Neustrašivost. Rešenost. Istrajnost. Oni ne pamte ratove. Oni ne mrze. Njih ne možete da nahuškate da broje krvna zrnca. Više veruju u Deda Mraza nego da Hrvatske tajne službe ruše predsednika. Oni se druže i komuniciraju sa celim svetom. Oni su generacija otvorenog uma. Njihova lepota je opet bumerang vremena. Koliko je ovima išlo na ruku da dugo divljaju, toliko im ne ide što je stasala generacija koja bira, kojoj se ne servira.

Ni preko otetih medija (ne gledaju), ni preko pokušaja korupcije jeftinim kvadratima. I ono najgenijalnije i najtužnije: Oni samo traže da institucije rade svoj posao! Ništa više! To je nešto na šta diktator nema odgovor, i zato je to siguran put do uspeha. Mene je sramota divljenju ovom zahtevu, u sred XXI veka, u sred Evrope.

Svakim danom studenti dobijaju sve veću podršku širom Srbije, imate li utisak da su se građani konačno i suštinski zaista probudli iz višegodišnje kome?

– Nema više nazad. Nekima je trebalo malo više, ali bude se i probudiće se. Koliko god da su ćutali usled ucene, straha, egzistencije, nisu mogli da ne vide kako su ovaj i njegovi banditi preorali Srbiju. Nisu mogli da ne zamišljaju kako će on i „Kobre“, za šest – sedam sekundi njihovu decu, a koja u stvari nisu njihova nego državna!

Zašto nam Vučić liči na Gloriju Svanson u „Bulevaru sumraka“, u čuvenoj sceni kad neće da prihvati da je publika više ne želi, i kaže: „Ja sam velika, filmovi su ti koji su postali mali!“?

– Meni najviše liči na kralja Ibija. I svedoci smo njegovih pokušaja da zameni narod. Na izborima i mitinzima. Ima pokušaja da to uradi i sa studentima. Ne biva.

Propustili smo sve dobre vozove, stigli smo u cajtnot, a i on opasno curi, šta je ono najbolje što bi svi mi sada mogli da uradimo da pomognemo studentima da Vučića i njegovu ekipu mirno isprate sa trona?

– Da se organizujemo! Da branimo svoju decu koja se bore za svoj život i koja žele da ga provedu časno i u radosti! A ne kao mi…Da trideset i kusur godina tabanamo bez uspeha. Da prespavamo šeste oktobre. Da u naše ime neko ratuje na sve strane. Da pijemo benzin i aflatoksin, da žvaćemo pm čestice, da gledamo žrtve i nepravde i da tiho jecamo zbog istih. Da, to smo mi, koji smo dozvolili da sude najboljima, da nam sude najgori.

Nema se više ni vremena ni zdravlja. Aj’ da iskoristimo to što je ostalo, i da sačuvamo ove koji su mlađi, pametniji i hrabriji. Da ne damo da ih gaze kolima, da ih šamaraju bednici i babe sa kišobranima. Ajde da oživimo neke lepe reči kao što su Samoodbrana i Solidarnost. Ajde da im budemo telohranitelji i topovsko meso, kad već nismo sami završili ono što oni sigurno hoće. Dužni smo to i njima i sebi.

Šta biste poželeli našim studentima i građanima u 2025.?

– Zdravlje, zdravlje i zdravlje. I slobodu!