INTERVJU Nikola Ristanovski: Ranjivi smo tek kad se zlo odnosi na nas, zato se danas neonacizam širi, a mi se na sve naviknemo

Priča velikog pisca, dramatičara i scenariste, danas, nažalost, pomalo zaboravljenog, zasniva se na njegovim istinitim iskustvima logoraša, koje je Lebović proživeo kao 15-godišnji dečak jevrejskog porekla u najstrašnijim nacističkim logorima – u Aušvicu, Mathauzenu i Saksenhauzenu.

Na sceni „Raša Plaović“, kamerna drama „Lutka sa kreveta br. 21“, za koju je Savin uradio i adaptaciju teksta, doživela je velike ovacije, ali i ono najemotivnije što se dugo nije dogodilo u našem teatru – nekoliko trenutaka nakon završetka predstave u gledalištu je bila potpuna tišina i muk.

U Lebovićevoj priči o susretu zločinca i žrtve dvadeset godina posle Drugog svetskog rata, Nikola Ristanovski igra lik Emila Grabnera, nacističkog oficira, jednog od upravnika Aušvica koji je rukovodio i „kućom lutaka“, delom logora u kojem su silovane i seksualno zlostavljane mlade devojke jevrejskog porekla, odnosno, „kurve i prostitutke koje su opsluživale nemačke vojnike“, kako ih on naziva.

Razgovor za Danas sa prvakom drame u dva nacionalna teatra, u Skoplju i u Beogradu, koji nas u NP već decenijama oduševljava u brojnim predstavama, koga posebno pamtimo kao Ahmeda Nurudina u „Dervišu i smrti“, takođe u režiji Egona Savina, vođen je desetak minuta posle premijere, dok su njegove „povišene emocije“ još bile vidljive.

Odigrali ste dobar deo klasike, Čehova, Šekspira, Selimovića, Strindberga, Bulgakova, Dostojevskog…, a sada smo vas prvi put videli u ulozi negativca, čoveka koji je zločinac. Kako vi osećate tu promenu „koloseka“ ?

– U likovima koje sam igrao uvek sam bio u nekim trpnim situacijama, ali, s druge strane, ovo je odluka Egona Savina da igram Emila Grabnera, i ja sam mu poverovao da to možda ima smisla. Komplikovano je to, jer glumac mora stalno da traži razoge da brani likove koje igra, a onda se odjednom sudari sa nečim što je neodbranjivo, kao što je Grabner.

Ali, izazovno je u svakom slučaju, i pošto u ovoj priči mora postojati glumac koji igra nacističkog zločinca, prihvatio sam novo iskustvo. Ne ulazeći u analizu, mislim da je „Lutka sa kreveta br. 21“ vrlo važna predstava, i vrlo važan tekst koji publika treba da čuje. Ta priča se ne odnosi samo na Drugi svetski rat i na nacizam u onom obliku koji je on doneo, nego na nešto mnogo više od toga.

Na izvore u čoveku koji ga dovode u situaciju da bude neempatičan, otuđen, surov, egoističan, zao, odnosno, bavi se razlozima tih poriva. Tako sam ja doživeo ovu priču, i smatram da je vrlo važno da danas bude na sceni, što je svojom reakcijom pokazala i premijerna publika.

U Emilu Grabneru vidimo čitav psihološki spektar – od strašne ljigavosti s kojom dolazi do bivše logorašice nad kojom se nekada iživljavao, do psihičke perverzije i nacističke monstruoznosti koji su i dalje duboko u njemu. Gde su ljudski razlozi za toliko zlo?

– Zlo u čoveku ima više oblika, a dobro ima samo jedan oblik. Zato u zlu postoji čitava „lepeza boja“, a često je najgore zlo koje se pojavljuje u obliku dobra, pa sam smatrao da je potrebno da se kroz ovaj lik provuče jedno, drugo, treće i četvrto stanje, a na kraju čak i ono najintimnije.

Kada se Grabner bori da zaštiti svoju porodicu, ćerke koja ne znaju da je bio nacistički oficir, i plačući na podu traži od Vilme Rajner Jelinek da ne potpiše optužnicu protv njega, koju je jednom već potpisala, po završerku rata, pre dvadeset godina,. Ali, on je zlo, a zlo nije uvek vidljivo, često je prikriveno.

Vilma Rajner Jelinek, nekadašnja lutka sa kreveta br. 21, dvadeset godina kasnije je lekarka, udata za svog kolegu, majka dvoje dece. Grabner joj kaže da je i on sada druga osoba – čovek koji poštuje zakon, čija se ćerka zabavlja sa Jevrejinom s kojim je putovala i u Izrael, i da je on u toj nacističkoj mašineriji samo izvršavao naređenja da bi preživeo, baš kao i ona…Kuda nas vodi to izjedačavanje žrtve i zločinca, toliko prisutno i danas?

– Danas je sve relitivizovano, više ne možemo da konkretizujemo stvari i da kažemo ovo je dobro, ovo je loše, ovo je zlo i nedopustvo, i to je velika opasnost. Čak i najgora pravila, a čini mi se da čovek tokom istorije nije slučajno imao porive da smisli određena pravila koja su iz nekog civilizacijskog aspekta osnova morala, ukazivala su šta je zabranjeno i šta se ne sme.

To je proizašlo iz potrebe spoznanja ljudska psiha. Neko je, dakle, već jako, jako davno dao u zapovestima neke moralne granice ispod kojih se ne sme ići, i ne samo u njima. Čak i u društvu čovek se ogradi određenim zakonima, normama, motivima koji su ponekad vrlo rigidni, a s druge strane su neopdhodni, baš iz tog razloga da se ne može baš sve.

Danas, nažalost, izgleda da se sve može, i mislim da će morati vrlo brzo da se uspostavi novi koordinantni sistem šta je dozvoljeno, a šta ne, ukoliko želimo da imamo budućnost.

Ključ Lebovićeve drame je odnos prema ženi – sa ogromnim cinizmom nacista ukazuje žrtvi da će naići na prezir društva, porodice, čitave javnosti, jer će na sudskom procesu protiv njega morati da objašnjava zašto kao moralna osoba nije izabrala smrt umesto „kuće za jevrejske kurve i prostitutke“. Jesmo li danas uopšte odmakli od ovakvog cinizma i predrasuda?

– Ovo je ženski komad, koji u prvi plan izvlači upravo to suštinsko nerazumevanje i nedostatak saosećanja prema drugima. Naslov komada „Lutka sa kreveta br. 21“ svakako govori ko je centralni lik ove drame, i svakako će ta potraga tužioca za Vilmom Rajner, koja još jedina može da svedoči o „kući lutaka“ i zločinima Emila Grabnera još dugo da traje, i da će taj telefon u njenoj ordinaciji još dugo da zvoni.

Pitanje je samo ko će i kad će da podigne tu slušalicu. Ova predstava ne daje odgovore, ali postavlja mnoga pitanja. Kad bih morao da ih svedem na jednu rečenicu, onda je jedno od ključnih pitanja koliko živimo u laži, u jednoj opšteprihvaćenoj i dogmatičnoj laži.

Jer, uvek se iznova pitamo o nekim pravima, i uvek iznova pravimo iste greške, čak i nenamerno, i mislim da je ono o čemu govori „kuća lutaka“ sada lično pitanje za svakog gledaoca. Zato je ova predstava danas vrlo dragocena i važna.

Posle rata u Sovjetskom Savezu preživele logorašice iz „kuće lutaka“ osuđivane su na smrt streljanjem, danas primere ubijanja žena iz „moralnih“ i „religioznih“ razloga vidimo u mnogim zemljama. Da li se upravo po odnosu prema ženi prepoznaju represivna, diktatorska i fašistička društva?

– Odnos prema ženi je, naravno, jedna od dogmi, jer sve dogme počivaju na određenim postulatima koji su opšteprhvaćeni, i vro često pogrešni. Zato nikada ne volim da govorim o pravima jedne grupe posebno, uvek pričam o ljudskim pravima koja obuhvataju sve ljude, najviše žene. Mi na Balkanu često mislimo da je kod nas najgore, ali ja nisam siguran u to.

Mislim da je u pitanju jedan globalni rakurs, i da tu postoji puno varijanti. Ali, u svakom slučaju, danas imamo civilizacijski problem. I dalje će biti svakakve netrpeljivosti – između polova, između nacija, između boje kože, između religija, i to su dogme koje se suprotstavljaju na veoma rigidan način. Moramo to osvešćivati u glavi, u svesti, svaki čovek pojedinačno, ali i i kao kolektiv, društvo. Druge filozofije nema.

Šta je strašnije u ovoj drami – sadistički i perverzni odnos Grabnera prema Vilmi Rajner, ili to što njen muž nema saosećanja i ne želi da razume pakao kroz koji je prošla?

– Dali ste odgovor u samom pitanju – naravno da je strašniji odnos njenog muža. To je ono zlo koje je nevidljivo, koje ne možemo odmah da lociramo i ne umemo da se borimo protiv njega. Ovaj tekst je tako napisan da, kao što vidimo, Grabner nije jedini zločinac. Zločinci su i ljudi iz našeg najbližeg okruženja, porodice, društva, iz predrasuda, lakoće s kojom osuđujemo druge.

Njen muž, iako obrazovan čovek, intelektualac, iz udobne pozicije nekog ko je već zaboravio rat i nije doživeo iskustvo logora, smatra isto što i nacista – da je ona odgovorna za svoje stradanje u „kući za kurve“, i da žena treba da se odrekne života da bi sačuvala „moral“. Vilma Rajner je preživela logor, ali za nju nema izlaza, i u tome je njena najveća tragedija.

Koliko danas, globalno, živimo neonacizam, iako je često prigušen i deluje nevidljivo?

– Itekako ga živimo. Trenutno se vode dva rata sa ogromnim ljudskim žrtvama, a mi se ponašamo kao da to ne postoji, i kao da su ovi ratovi fikcija, neki film. Nemamo odnos prema takvim događajima, osim kad zadese nas. I to je glavni problem.

Nesposobnost da se bar na trenutak uđe u tuđu kožu je pogubna, nedostatak empatije, saosećanja prema drugom živom biću ne vode nas ničemu dobrom. Postajemo ranjivi tek onda kad se neko zlo ili stradanje odnosi na nas. I to je fenomen današnjice: sve je postalo otvoreno i dostupno, a zapravo, nestali su ideali koji su moralne i humane smernice u čoveku. Tragično je što se mi na sve naviknemo.

Autorska ekipa predstave

Pored Nikole Ristanovskog, u ulozi logorašice Vilme Rajner Jelinek videli smo Zoranu Bećić Đorđević, a ulogu dr Jelineka, njenog muža, igra Petar Strugar.

U autorskoj ekipi su Vesna Popović (scenograf), Jelena Stokuća (kostimograf) i Ljiljana Mrkić Popović (scenski govor), a Egon Savin potpisuje i izbor muzike.