INTERVJU Nikola Zavišić: Nije lako izdržati pritisak vlasti, a ovo će biti duga borba, mora se ići strpljivo i hrabro

Reditelj koji je režirao Kamijevog „Stranca“ u Pragu, Orvelovu „1984.“ u Holandiji, Kafkin „Zamak“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, „Plastelin“ Sigareva u Ateljeu 212, „Važno je zvati se Ernest“ Oskara Vajlda, „Iluzijae“ Pjera Korneja u Narodnom pozorištu u Beogradu, Šekspirovog „Hamleta“ u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, brojne predstave u Hrvatskoj i Sloveniji, koga pamtimo i po umetničkoj instalaciji „Kao da kraj nije ni sasvim blizu“ (jedna od najradikalnijih predstava na Bitefu 2021.), vratio se u nacionalni teatar režijom „Uobraženog bolesnika“.

Molijerovom komedijom na Sceni „Raša Plaović“ (u dramatizaciji Periše Perišića),  početkom decembra završena je i premijerna sezona 2024. u ovoj kući. U razgovoru za naš list Nikola Zavišić govori o slavnom francuskom komediografu, glumcu i pesniku čija se dela već četiri veka igraju u teatrima širom sveta, našim uobraženim bolesnicima u bolesnom društvu, studentskoj pobuni koja nas je sve probudila…

Zbog čega smatrate važnim da „Uobraženi bolesnik“ sada bude na sceni, i u čemu vidite uzbuljivost ove komedije koja se smatra i pomalo anahronom u odnosu na druga Molijerova dela, čija društvena, psihološka i politička oštrica nudi veću provokaciju i aktuelnost?

– Ideje koje je Molijer u svojim komedijama promišljao, pisao, postavljao na scenu i na kraju lično igrao za svoju publiku (među kojom je neretko sedeo i sam kralj Sunce, Luj XIV), žive su, poznate i tiču se i nas danas. Pitanje zdravlja – fizičkog i mentalnog, pitanje odnosa čoveka prema sopstvenom zdravlju, pitanje poverenja u medicinu (lekarsku struku) i farmaciju (izvore lekova) uopšte nisu nezanimljiva. Posle kovid histerije (koja je za tren oka ujedinila, blokirala i ukrotila celu planetu) ova pitanja postala su praktično neizbežna. To je bilo dovoljno da se zainteresujem upravo za postavljanje „Uobraženog bolesnika“ u Narodnom pozorištu.

Šta je bio neki vaš vodeći „lajt motiv“ za ovu predstavu – da napravite omaž Molijeru njegovim poslednjim komadom u kojem je igrajući glavnog junaka, Argana, preminuo februara 1673, ili da kroz bolest pojedinca ispričate priču o bolesti našeg društva?

– Iako nije bio osnovni razlog za početak rada na predstavi, omaž Molijeru se sam nametnuo kao zgodna dodatna dramska okolnost za našu komičku scensku strukturu. Ovaj omaž zapravo je slavljenje i pominjanje njegovog odnosa prema pozorištu, pozorišnoj etici. Zanimljiv je i dirljivo nesebičan razlog zbog kog Molijer nije želeo da izostane iz pozorišta iako je bio već ozbiljno bolestan – to je ljubav. Ljubav prema poslovima koje je radio do samouništenja (kraljev dvorski reditelj, vođa trupe, pisac, reditelj, glumac, ljubavnik…); prema ljudima koji su sa njim radili (bilo da su glumci, dekorateri, muzičari, razvodnici…), a koji su bili plaćeni po danu, i svako otkazivanje predstave ih je egzistencijalno ugrožavalo.

To su retke vrline, i želeo sam da ih istaknem i pokažem kao kontra-težu komici likova i situacija na sceni, tako da je vodeći lajt motiv zaista bio Molijer sam. Njegova duhovitost, britkost duha, racionalna razboritost, kao i činjenica da je „Uobraženi bolesnik“ izuzetno vešto napisana komedija sa dosta snažnih likova i karaktera koji čine jedno gusto komičko tkanje, sa kojim sam želeo da izvezem jedan postojani, zaluđeni scenski vez. Kako smo počeli da radimo, počele su da iskrsavaju Molijerova savremenost i umešnost u vođenju priče i likova. i mi smo kao tim to samo prirodno pratili, a rezultat se može videti na sceni.

Vaš „Uobraženi bolesnik“ prvi put se igra u originalnoj verziji Molijerovog dela, ali sa tmurnim intermecima i bez teksta, tokom kojih publika vidi pripreme uznemirenih glumaca za naredni čin, velikog komediografa koji je iscrpljen i bolestan…Koliko je vaša predstava i oda samom pozorištu i glumačkoj profesiji, kako doživljavate taj imperativ „Show must go on!“ u surovosti ondašnjih izvođačkih uslova, a kako vidite današnju poziciju našeg pozorišta?

– Svako je zamenljiv. To nam diktira tržište. Čak je i Molijer bio. Svega nedelju dana pošto je preminuo, “Uobraženi bolesnik” je nastavio da se igra. Predstava je bila neuobičajeno skupa, i morala ja da nastavi život kako bi njegova trupa mogla da živi dalje i vrati novac uložen u produkciju. Kod nas je dosta drugačije. Neuporedivo. Za početak, nemamo Molijera. Niti Luja
koji rado odlazi u pozorište. Postavljajući ovu predstavu želeli smo, kao tim, da se setimo zbog čega ipak ima smisla baviti se umetnošću u ovako komplikovanom i napornom vremenu koga smo svedoci. Raditi komediju u ovako turbulntnom političkom trenutku nije ni malo lako. Za komediju je potrebna sloboda duha i lagodna atmosfera. A to u Srbiji danas nije lako postići.

Radnja drame vezana je za naslovni lik, uobraženog bolesnika Argana, koga obmanjuju njegovi lekari i apotekari, i koji zaslepljen u svom egoizmu i hipohondriji, ugnjetava i potčinjava sve oko sebe, a koji su takođe karikaturalni likovi…Šta mislite o tome što su neki gledaoci u histeričnom Arganu prepoznavali i metaforu o našem vođi?

– Argana nismo kreirali kao metaforu bilo koje realne ličnosti. Ukoliko je neko to prepoznao, nemam ništa protiv, mislim da je sloboda interpretacije osnova dijaloga u pozorištu. Ono što smo mi postavili kao osnov lika Argana jeste njegova uobrazilja. Njegov iskrivljeni pogled na realnost. Odatle potiče humor od koga smo izgradili njegov lik, koji bez Ivana Bosiljčića ne bi bio to što jeste. On je svojim darom i radom oživeo jedan izuzetno kompleksan i uzbudljiv karakter, a svojom veštinom ga je uverljivo oživeo.

Oko Argana su okupljeni kvazistručnjaci, pohlepni, pokvareni i licemerni ljudi koji se lažno predstavljaju, šarlatani bez znanje i obrazovanje koji dobijaju titulu, i svi oni se jako dobro bogate na njegovoj „duševnoj bolesti“… Da li su pokvarenost i pohlepa glavne boljke u telu našeg društva?

– Kod Molijera su čak i zli, bahati, korumpirani i generalno negativni likovi zabavni i smešni. Kod njega, takođe, uglavnom takvi likovi bivaju i adekvatno kažnjeni. U svetu koji svojom maštom i komediografskim genijem kreira, Molijer (najčešće) smešta porok na svoje mesto i vrlina pobeđuje. U telu našeg društva gotovo da nema pravde, razmetljivci i dokazani prevaranti po pravilu završavaju nekažnjeno što ih ohrabruje da nastave putem koji su izabrali – putem zla.

Iskvarenost međuljudskih odnosa prisutna je i u samoj porodici, sve se to, ipak, i u vašoj predstavi kao i kod Molijera, lepo završava, sa humorom i hiperbolisanom komičkom igrom. Da li to znači da ste pre svega hteli da napravite pravu dobru komediju?

– Zaista, želja nam je bila da pratimo tok kojim nas je vodila struktura teksta. A taj tok jeste u najvećem delu naglašeno komičan. Jezik naše predstave rezultat je dugotrajnog rada na jasnoj i čistoj glumačkoj igri i komunikaciji sa uživo izvođenom muzikom koja je neka vrsta stilskog metronoma. Ideja je bila da poštujemo likove i situacije koje je tako pametno postavio Molijer, ali da sa dodatim okolnostima pokušamo da dočaramo i dramatičan, tragičan kraj čoveka koji je toliko zadužio sve pozorišnike.

Može li komedija danas da dostigne terapeutsko dejstvo na publiku kao što je to mogla nekada?

– Mislim da pozorište nema više tako snažnu terapeutsku moć. Dešavanja i globalno i lokalno toliko su se pomračila u 21. veku da mi se čini da čovečanstvu nema pomoći. Pozorište je u međuvremenu počelo da gubi trku sa protokom informacija na drugim mestima i često biva uzaludno i jalovo, nedovoljno strastveno i veoma retko zaista duhovito. Utoliko mi je kao gledaocu draže kada vidim neki dašak umetničke svežine i originalnosti u kreaciji. Sada to mnogo više cenim nego kada sam bio mlađi.

Bolest o kojoj govori Molijer – pohlepa, nestručnost, nepotizam, laž, nemoral…, najteže je izlečiva, a premijera vaše predstave bila je u trenutku kad nam je zločin u Novom Sadu najsurovije pokazao bolest i kriminal naše vlasti – umesto da preuzme odgovornost za tragediju primenila je represiju, silu policije, batinaša, kapuljaša, čitave SNS eskadrile… Koliko smo mi kao građani saučesnici u ovoj bolesti kad takvi ljudi uopšte mogu da nam budu vlast?

– Veoma mi je teško da odgovorim na ovo pitanje bez otvaranja nekih bolnih tačaka koje bi zahtevale prostor za daleko veći tekst. A i tada bi, najverovatnije, imenovanje svih tih bolnih tačaka bilo suštinski uzaludno. Svi smo u ovome. Tako smo birali. Pristali smo na ovakvo uređenje, na ovakvu političku elitu koja radi to što radi. Ne znam šta se dogodilo sa nama, ali da smo uspavani, otupeli i spremni da ne reagujemo to već odavno znamo. Posledice svakodnevno osećamo.

Po mom mišljenju, neće moći da se promeni bilo šta u društvu sve dok ne dođe snaga koja je spremna da ide do kraja, bez obzira na cenu. Čista, jednostavna, nekorumpirana, inteligentna i duhovita snaga koja bi se vodila etikom i iskrenom željom da svima u ovom društvu bude bolje. Verujem da takva snaga kod nas postoji, neki vredni ljudi su se sada probudili uz studente, a neki čekaju da se u pravom trenutku probude.

Da li su ta snaga studenti u blokadi, koji nam skoro dva meseca svakodnevno pokazuju da su najbolje, najhrabrije i najzdravije jezgro našeg društva, ali i šta je građansko dostojanstvo koje smo sa ovom vlašću izgubili kao ljudi u ovih dvanaest godina?

– Sa studentima je na protestu na Slaviji izašlo sto hiljada ljudi. I ti su ljudi zajedno ćutali. Impresivna slika. Dobar put, čini mi se. Ja verujem da je ovo buđenje, pre svega studenata i srednjoškolaca, pravo, istinsko. Verujem da je vredno, i da će zaista biti temelj na kome ćemo izgraditi bolje društvo. Želim to svima kao novogodišnju želju u 2025. godini.

Studenti su odlučni da istraju u pobuni, sve se više govori o generalnom štrajku u Srbiji, ali se postavlja i pitanje šta bi mogla da bude reakcija, da li će se naš predsednik odlučiti na neke radikalnije poteze kad njegov bes i uznemirenost dostignu kulminaciju, jer više ništa neće moći da kontroliše i da zaustavi?

– Da se razumemo, još ništa nije gotovo. Sve mora da se organizuje mudro i vodi razumno, bez ishitrenih poteza. Nije lako izdržati ovaj pritisak i previranja koja se i u frakcijama unutar same vlasti uporedo dešavaju. Ne verujem da kod nas bilo šta može da se reši brzo i efikasno. Biće ovo duga borba i zato je najvažnije da se ima strpljenja. To mi se čini kao jedini put – strpljivo i hrabro, bez obzira na pritiske vlasti.

Ruke su vam krvave

Studenti su inspirisali gotovo sve umetnike – sa scene, posle predstava i koncerata pozdravljaju publiku crvenim šakama, solidarišući se sa protestom „Ruke su vam krvave“. Kolika je snaga njihove poruke u ovom trenutku?

– Razni umetnici, ne samo pozorišni, podržali su studente i njihovu želju da se ne zabada glava u pesak pred političkom i društvenom odgovornošću. I dobro je da je tako. Nadam se da će zakotrljana kugla sa vrha planine da se pretvori u lavinu. Ali nije važna samo lavina, već i plan šta sa njom jednom kada se sve dovede ponovo do nekog reda. Bio sam svedok i učesnik mnogih pokušaja da se građanskom neposlušnošću protrese vlast. Govorim o studentskim i ostalim protestima tokom poslednje decenije 20. veka.

Moj staž na ulici je ozbiljan, i samo me podseća na to koliko je vremena prošlo, a koliko se teško i mučno dešavaju bilo kakve promene u društvu u kome živimo. Želim da se svi trgnemo i probudimo iz ovog napornog sna i doživimo bolje i pravednije društvo, da na taj način vratimo smisao svim dosadašnjim borbama i protestima za slobodu, pravdu i istinu, koje nisu došle do svog cilja – promene. Promene na bolje.