Foto: Miljan VuletićNovosadski bend „Moram pitati Igora“ izdao je zvanično svoj prvi album „Besmislice“ sa podnaslovom – “Nem tudjak az emberek hogy van Kiki” (Ne znaju ljudi da ima Kiki).
Godina korone okupila je stare prijatelje koji su uspeli da ožive svoje srednjoškolske čežnje i ponovo oforme, kako su to nazivali, svoju nekadašnju „sobnu atrakciju“. „Elementarnu logiku“, kao digitalno izdanje sa pet numera obnarodovali su 2022. godine, a pažnju su odmah privukli pre svega odličnim nastupima. Energično i usvirano.
MPI je među alternativnom novosadskom publikom tako brzo prebačen u fajl sa bendovima „koji imaju status“, a čitav utisak je zaokružio Slobodan Tišma svojom izjavom da „u poslednjih 20 godina nije video zanimljiviji bend na novosadskoj muzičkoj sceni”,
Album „Besmislice“ trebao bi biti njihov sledeći korak ka široj publici i srcima muzičkih urednika koji još uživaju u onome što upada u plejliste pod širokim nazivom „YU rok“. Pesme „Elegija“, „Nisam došla da prespavam“, „13“, „Čežnja za dosadom“, „Soul of Trip“, „Cow“, „Male Laole“, „Offline“ i „Boss“, zaista bi se trebale voleti i sa njima bi MPI morao prošiti svoje delanje dalje od relacije Novi Sad – Beograd.
Igor Burić gitarista i pevač benda, u Novom Sadu i našoj zemlji (a i šire), cenjen pre svega kao pozorišni kritičar i novinar Dnevnika, inače profesor filozofije, kaže za Danas da su na “Besmislicama” počeli da rade još prošle godine, da bi tek ove zvanično bio objavljen kao izdanje beogradske kuće Multimedia Music.
– Aranžirali smo ga, svirali i snimali sa Lavom Kovačem u čuvenoj “Kačari” u Bukovcu. Lav, Laf ili Love, kako ga ja još zovem, posle je uradio i tonski deo posla. Podnaslov prirodno je došao na mađarskom kao deo našeg umetničkog spontaniteta koji ni sami ne bi da objašnjavamo. Naslov albuma već sve govori. Prvi put smo ga promovisali nedavno u “Zappa bazi”, u Beogradu. Sada ćemo i u Novom Sadu 21. juna, na “Adrenalin mjuz festu”, u “Zemlji čuda”, na Telepu, a 19. jula smo pozvani na “Arm fest” u Zaječaru. Krećemo se polako ka Vembliju. Južnom prugom (smeh) – kaže Burić.
Možeš nam predstaviti ekipu u bendu, kao i kako kod vas teče taj kreativni proces stvaranja pesama?
– Dule (Nakić) je najisksuniji muzičar. I kao bubnjar, on nas sve drži, mada je i Zoran (Injac) sa basom jako stabilan, s obzirom da je ranije svirao gitaru. Nebojša (Arsić) je takođe preturio sve i svašta kao gitarista. Meni je on u „Nemiru“ bio najimpresivniji. Zoran i ja mu ne damo da solira. Ne volimo te Stiv Vaj, oh why, polivuše. Dina (Đilas) je heaven sent. Došla da otpeva par pratećih i razvila se u stablo benda. Tako da kreativni proces je veoma uzbudljiv, intenzivan, na momente čak i naporan, jer je teško pomiriti i dve, a kamoli pet kreativnih glava. Uglavnom, svi greše kada bukvalno shvate da se ja tu sve pitam. Ja zapravo gledam da se izbegne tiranija moranja i trebanja, iako često zahvaljujući ulogama autora i frontmena i sam preuzmem taj višak.
Kako se desio taj srednjoškolski revival? Sem imena benda, pa tebe i Zorana, koliko su ta dva benda muzički slična?
– Zoran je mene stalno startovao kad ćemo da sviramo, ali ja sam bio pasivan sve do 2020. godine koja je za mene bila “korasonorarna”, ako pokušam da sklopim reči za srce i kovid. Tačnije, od Zoranove i moje „srednjoškolske sobne atrakcije“ zvane Moram pitati Igora, ja sam više svirao sa Nebojšom (Flood) i Duletom (Reblues), tako da je ovo sad neprskani rnr hibrid svega toga, od Velveta, preko Rorija Galagera, do Tula i Pusifera. Terapijska injekcija čistog muzičkog opijuma. Bez limuntusa.
Koliko ti se promenio sam doživljaj praćenja muzike od perioda kad ste prvi put svirali i danas? Utisak je da sada možeš bez problema ispratiti i krautrok scenu Južne Koreje, ako želiš. Jedino je problem vreme…
– Promenile su se okolnosti, ali nije moj unutrašnji doživljaj onoga šta mi se sluša i kad mi se sluša. Ne moram da kupujem kasete i vokmen mi je sada telefon sa beskonačnim izborom muzike. Ja i dalje vrtim Emu Rut Randl, Šarlot Gejsnbro i pomalo opskurni pop-rok bend Blue Stones. Opskurni u smislu te moje želje i potrebe da bez obzira sve drugo, uključujući atonalni džez ili trash metal, uvek slušam i neki Oasis ili Kula Shaker.
Što si se vratio muzici?
– Zato što sam se vratio kući.
Nakon Elementarne logike, dolaze “Besmislice”? Šta je u ova dve priče isto, a šta toliko drugačije? Kako bi predstavio Besmislice, da li su mračnije ili mi se samo čini?
– Tek će u trećem delu da se zamrači! To je sve jedna priča. Logično je, elementarno, da se sada bavimo besmislicama, psihodeličnim fankom, kako je jedan od naših slušalaca lepo primetio. Jer, kad čovek može da peva o onome što ga tišti, već to i nije toliko strašno. Drugačije je sigurno to što smo sa Romićem (Miloš) imali mnogo više elektronike, a sa Kovačem smo išli na one, two three take. „Besmislice“ su praktično lajv album. Ja bih voleo da se za treći steknu uslovi da ga preproduciramo.
Slušajući Besmislice, svašta mi je padalo na pamet, od Goribora, Obojenog programa, preko new wave-a, panka, Tišme, do geografski dalekih Tame Impala. Kako se definišete u tim teoretičarskim muzičkim frejmovima?
– Baš ti hvala i baš mi je drago. Ja obožavam kad nas porede sa mojim idolima. Neko bi bežao od toga, a zapravo, ja bežeći u to tek osećam da sam idiosinkratičan, kako bi se to teoretski reklo.
Gledajući reakcije publike, ljudi vas doživljavaju kao iznenađenje i osveženje na alternativnoj sceni. Kakav je tvoj osećaj, sa kakvim se utiscima susrećete?
– Imamo stvarno sjajne zvanične i interne recenzije od vrlo referentnih ljudi iz sveta muzike. Oni koji se ne bave muzikom veoma su iznenađeni kvalitetom i intenzitetom naše svirke, jer mi stvarno verujemo u to što radimo i naporno vežbamo. Međutim, ima sada taj jedan nevidljivi prag koji čini da smo mi još uvek ispod površine. Mislim da je tu više reč o urednicima muzičkih programa, ili tom nekom oblikovanju imidža za koji je zaslužno milion faktora od kojih nama očigledno fali ogromna većina. Dišemo na slamčicu, a lepo bi bilo da nas neko malo pogura.
Odmah se čuje da je poezija jako važan element u vašoj muzici, kao i namera da objedinjujete muziku, video, dizajn, nastup..?
– Meni je poezija… Da ne citiram Helderlina ili Hajdegera! Suština je baš to objedinjenje. Kamo sreće da imamo više resursa ili te gorespomenute podrške, ali radimo na tome.
Gde prepoznaješ razloge što je dosta bendova, barem u Novom Sadu da ne tvrdimo za dalje, „starije“ generacije koji ponovo ili prvi put sviraju? Stvara li se neka nova generacijska podela na sceni?
– Haha, ne znam za dalje, ali znam da smo i sami krivi za neke ovde. Po principu kad mogu i oni… Govoriću u svoje ime. Mene je kriza srednjih godina tako lupila. Setio sam se muzike. Iz zaborava bića. Joj, kao što Tena Štivičić ne može pobeći od nedelje, tako ja ne mogu od filozofije, I neću. Kao što rekoh, nisam za podele. Dovoljno trpimo što sada skoro svi rade na tome da promovišu mlade. To su te transgeneracijske traume i kompenzacije. A možda smo i zakasnili. Ipak, ja neću odustati. Ima smisla i biti star, a biti mlad, što bi rekao Rambo Amadeus.
Baviš se pozorišnom kritikom u dnevnom listu, što je postala tolika retkost da si jednom rekao da se osećaš kao dinosaurus. Kako je sa ove strane umetnosti? Naravno, pozorišna kritika jeste stvaranje i posebna vrsta književnosti, ali si sada otvoren za analize kolega koje prate rad muzičkih autora?
– Pa eto, ja sam dokazao da je svaki kritičar propali umetnik (smeh). Samo što sam se sada digao iz pepela i gledam na to kao na majnoriti riport. Davno sam izgubio iluzije, da citiram, ne slučajno ovde, naslov Balzakovog romana. Sada ih koristim, što bi rekli Gansi.
Kako ti danas izgleda pozorišna, a kako muzička kritika kod nas? Moram da priznam da i dalje pratim starije muzičke kritičare koji si pisali još u prošlom veku, (čitam i stare kritike davno zaboravljenih albuma, npr. od Lukovića), što ne znači da mlađih nema, nego se možda ne vidimo od prevelike količine sadržaja?
– Vrlo živo! Ja sam odrastao na Perinim, ali jako mi je interesantno kad vidim da i danas dobro pišu ljudi! Ne svi i ne uvek. Da se ne ponavljam, to je umetnička potreba. Kritika.
Koja ti je životna uloga najdraža – pozorišnog kritičara, frontmena benda ili predsednika skupštine stanara?
– Ahah! Kaže mi jedan kolega gledam te na TV-u i ne mogu da dođem sebi šta pričaš. Apropo predsednika skupštine stanara. Najdraže mi je kad to nije uloga. Glumci vole da kažu – kad sam to ja. IIi bar kad se osećam kao da jesam. A nijedne nema bez toga.
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
