INTERVJU Ozren Grabarić: Istina je nestala, senzacionalizam je postao velika sila

Hrvatski glumac koji oduševljava publiku na scenama širom regiona već tri večeri dobija ovacije za ulogu Džona Merika iliti Čoveka slona u istoimenoj premijernoj predstavi u režiji Kokana Mladenovića, koprodukciji Beogradskog dramskog pozorišta i Centra za kulturu Tivat. „Čovek slon“ nastao je prema delovima originalnog teksta „Drama slon: Ogled o problemima reprezentacije u pozorištu“ Dimitrija Kokanova, a polazna tačka u razvoju predstave su dokumentarni podaci i spisi o slučaju Džozefa Merika poznatog kao Čovek slon.

Njegov medicinski fenomen samo je okidač za bavljenje temom diskriminacije različitih medicinskih stanja od strane „zdravog“ društva, i istraživanja različitih pozicija društvene drugosti, odbačenosti, marginalizovanosti, osude pojedinaca… Podsećanja radi, Džozef Merik je živeo u viktorijansko doba 19. veka u Londonu, rođen je sa do tada neviđeno deformisanim telom zbog čega je nazvan Čovek slon, a njegovu istoriju bolesti, kao i onu životnu, ispisao je lekar Sir Frederik Trevis koji ga je iz cirkusa u kojem je nastupao doveo u bolnicu radi ispitivanja njegove bolesti….

* U pozorištu na Krstu gledamo vas kao Mefista i vojnika Švejka, koji su vam doneli brojna priznanja i godišnje nagrade ove kuće. Koliko vas sada inspiriše uloga Džona Merika iliti Čoveka slona, i ta priča koja nam postavlja pitanje kakvi smo kao ljudi, koliko čujemo i osećamo jedni druge?

– Dodao bih i koliko gledamo i doživljavamo jedni druge, kako konzumiramo ono što nam plasiraju televizije, kazališta, mediji, društvene mreže: Šta je to, kakva je to vrsta informacije, da li je to senzacionalizam koji se bori za pretplatnike, za ljude koji će podržati medije, kazališta…Ili svi zajedno tražimo neku suštinu, istinu, koliko god je ona danas moguća ili nemoguća, Koliko smo skloni da se koristimo tim senzacionalističko – skandaloznim news momentima da bi, zapravo, pozvali publiku i dobili njenu pažnju.

To danas, naročito i pojavom društvenih mreža, i suludom brzinom i protokom informacija, gura društvo u senzacionalizam bez dubljeg primišljanja, bez vremena da zastanemo i vidimo šta je to,i kakve su te informacije. Mi smo prestali promišljati stvari, promišljati ljude i pojave oko nas, promišljati šta su istinske životne i ljudske vrednosti, jer je senzacionalizam postao velika sila. To je jedna od tema kojom se bavimo u našoj priči o Čoveku slonu, i vrlo mi je inspirativna.

* Čistačica koja čisti pozorište kaže u predstavi da je teatar laž, a da ona od posla i nema vremena da ga gleda. Da li vas u ovoj priči dodatno provocira to što ona istražuje i problem reprezentacije u pozorištu, i vrlo se tiče vaše profesije?

– Ta druga tema u „Čoveku slonu“ mi je jako uzbudljiva, jer otvara pitanje izvođačke pozicije umetnika. Šta je to kad te slikaju, recimo, kad čovek proba da se smeši iako mu ništa nije smešno, kad proba da izgleda lepše iako se iznutra ne oseća lepo, kad je nesiguran i u frci, pogotovu pred premijeru, kad je nespokojan kako će proći taj susret sa publikom, da li je će je zainteresovati, da li je dobro obavio svoj zadatak…Pokušavamo tu sliku sebe dati drugima koja nije možda zaista istinita, i možda niko nije ni zainteresiran za tu našu unutaranju sliku, a svi nešto očekuju od nas da im ponudimo. I ta izvođačka pozicija ima očekivanja publike, očekivanja od samog sebe, jer šta uopšte znači ogoliti se pred publikom, biti istinit pred njom.

– To su sve neke teme koje mene barem još uvek opsedaju i razmišljam o njima, pogotovu jer mi ova predstava i to kako je Dimitrije Kokanov napisao tekst, i kako je Kokan Mladenović od njega krenuo dalje i istraživao druge teme, meni je jako interesantno. Tu je i pitanje kako uopšte danas raditi tu reprezentaciju hendikepa bolesti, na zapadu je to već, koliko gledam njihove vesti, pogotovu u Americi, postalo jako delikatno pitanje, Više gluma kao da nije transformativna umetnost, jer mogu zastupati samo ono što sam ja, što je moje telo. A imam zdravo telo, i postavlja se pitanje da li sad ja imam pravo da igram nekog ko nema zdravo telo, ili bi samo oni koji nemaju zdrava tela trebalo zastupati sebe i prezentirati sebe u pozorištu.

– Mislim da je pozorište, zapravo, transformativna umetnost, a u ovoj našoj predstavi to je jako interesantno: postoji konstrukcija lika po Stanislavskom i dekonstrukcija, jedna pozicija i mene kao izvođača i uloge, tako da smo pokušali napraviti jednu strukturu koja nije obavezna da bude dosledna, nego da potiče imaginaciju, sva ona uspavana znanja i spoznaje koja leže u nama, i da potiče pitanja. U tom smislu ova predstava nije imitacija života i nije dokumentarizam.

* Džon Merik je nastupao u cirkusu, za svoj deformitet dobijao je smeh, aplauze, ali i prezir, uvrede, lekar koji ga je doveo u bolnicu video ga je samo kao zanimljiv medicinski slučaj za svoje istraživanje. Na kraju on kaže: „Ali nemojte, prestanite da me povređujete, i ja sam čovek, nisam životinja“. Koliko je danas naše licemerje, a gde je humanost?

– Iskrena humanitarnost je kad za nju niko ne zna, a ne ona koja se objavljuje u medijima i po društvenim mrežama. Humanost, empatija i miolosrđe su neka od najdubljih osećanja u čoveku, dakle, nema potreba da se o tome obaveštava javnost. Ako se govori vidite kako smo donirali, kako smo lepo napravili za ovo dete, za ovu bolnicu, porodicu…, a i takve humanitarnosti, naravno, bolje da je, nego da nije, uvek mi se čini da je to van suštine, i da iza toga stoji nešto egocentrično. Kako kaže doktor Trevis: Gledajte mene kako sam divan i human, gledajte moju nauku, moj rad. A ne govori gledajte Merika, Čoveka slona, gledajte šta je unutar njegovog deformisanog tela. On je osoba koja ima problem, i hajde da napravimo takvo društvo koje će ga razumeti, to Trevis ne pominje.

– A Čovek slon je vrlo artikulisan, brzo uči, dobar je i plemenit čovek. To je ono što mi je jako zanimljivo – u našoj priči on pokušava da postane deo društva, ali upravo to je ono što njega u jednom trenutku čini nakazom. Zbog nastojanja da se uklopi u takvo društvo, njegov deformitet postaje još veći. I onda, zapravo, odlučuje da to ipak nije za njega. Spoznaja kakvo je to društvo kojem on želi pripadati, i da je to neko krdo, neka grupa, za njega je vrlo bolna. A u jednom trenutku i princeza je došla kod njega u bolnicu da ga obiđe, i aristokrate su dolazile da ga vide, i bio je prilično popularna ličnost u tim viisokim društvenim krugovima, a po istorijskim faktima od kojih smo se mi malo odmakli u našoj priči, Čovek slon je shvatio da se možda prijatnije oseća u cirkusu.

* Jesu li naša društva danas daleko deformisanija od tela Čoveka slona, i šta je ono što ih čini tako bolesnim i strašnim?

– Nama se čini da su naša društva nakaznija od mnogih bolesti, a razlog mnogih bolesti je, zapravo, bolesno društvo koje živi u pogrešnom sistemu vrednosti – kad bi sistem vrednosti bio pravedan, i kad bi takva hijerarhija zaista postojala, onda bi mnogi ljudi, pogotovu mladi koji tek ulaz u taj svet, lakše pristajali na tu promenu i na odrastanje. Sada je odrastanje haotično, predajem na Akademiji dramskih umjetnosti u Zagrebu, gledam mlade ljude i stalno se pitam kako je njima. U ovih dvadeset godina toliko se svet promenio da je to neverovatno, i već sada mogu reći ono: Ah, u moje vreme je bilo mnogo drugačije, a mislio sam da ću imati devedeset godina kad tako nešto budem govorio. Ali, zaista je bilo drugačije, bili smo rasterećeniji kada smo završavali akademiju i ulazili u profesionalni svet.

Bilo je i tada svega i svačega, i daleko je bilo od idealnog, ali danas imam osećaj da smo još dalje od tog dalekog od idealnog. Možda sam tada imao više mehanizama da se borim protiv okolnosti, ali gledam te mlade ljude koji nemaju sistem vrednosti, a korupcija nije samo pitanje politike i vlasti, jer bi svako od nas kad bi se zagledao u sebe mogao videti neke koruptivne elemente svoga ponašanja, bez obzira što sebe tu uvek opravdavamo. Skrivamo tablice jer smo se krivo parkirali, pa da ne platimo kaznu, idemo preko „veze“ kod lekara, upisujemo decu u škole, na fakultete, nosimo poklone…

– To su sitne korupcije, sitne stvari za koje mislimo da su normalne. A nisu normalne, ugrožavaju nas, iako naša društva stalno šalju poruku da je korupcija legitimna, a da moralan čovek postaje životni autsajder upravo zato što kao moralan ne može funkcionirati u takvom društvu. Hoću reći da društvo nije korumpirano samo od glave, korumipirano je od repa – svako od nas mora gledati prvo u sebe, u te potencijalno koruptivne osobine koje poprima, i o povređivanju ljudi oko sebe. Tu mislim da ima jedna lepa misao i poruka kojom se bavimo upredstavi o Čoveku slonu.

Šta imamo u duši

Po priči doktora Trevisa reditelj Dejvid Linč snimio je biografski film o Meriku „Čovek slon“, koji je 1980. imao osam nominacija za Oskar, naslovnu ulogu igrao je Džon Hert, doktora Trevisa Entoni Hopkins, a ovo ostvarenje dobilo je antologijsko mesto u kinematografiji druge polovine 20. veka.

– Sećam se filma Dejvida Linča koji sam gledao davno, ali je na mene ostavio jako snažan utisak. Tada sam prvi put i čuo za tu bolest i priču, i jako mi je bilo uzbudljivo da se to radi u pozorištu, iako su se već radile inscenacije u svetu. Na ovom našem prostoru mislim da sada prvi put radi ova priča, i kad mi je Kokan rekao za predstavu dao mi je divnu eksplikaciju o tome zašto je važno raditi je danas. Bilo mi je vrlo inspirativno da promišljam o društvu u kojem živimo, društvu spektakla koje ne zanima šta je suština, šta imamo u svojoj duši, šta je iskrena dobrota.