INTERVJU Darko Tanasković: Od dijaloga crkava ne može biti štete, od nametljivog ekumenizma može

Ipak, mislim da razumem smisao Vašeg pitanja, jer pominjete „određivanje mesta učesnika u javnom životu“, što je u našim okolnostima eufemizam za ideološko i političko pozicioniranje. Sami ste Maticu srpsku i SPC kvalifikovali kao „temeljne nacionalne institucije“, sa čime se potpuno slažem. Kad dve takve institucije odluče da vam objave knjige, meni se čini da se to može shvatiti samo kao priznanje i izazvati zadovoljstvo svakog autora, pod uslovom da nije preterano opterećen vannaučnim i vankulturnim vrednosnim merilima“, kaže u razgovoru za Danas profesor Darko Tanasković, islamolog, filolog orijentalista, književnik, prevodilac, diplomata i akademik.

Povod za intervju su njegove knjige sa odabranim tekstovima iz različitih medijskih izvora o važnim društvenim i političkim temama koje su odvojeno objavile Matica srpska – “Bošnjaci na stranputici ‘bosanstva’” i nova izdavačka kuća SPC Duhovna reč – „Religija u društvu, kulturi i politici“.

Patrijarh Porfirije (Perić) na predstavljanju Vaše knjige „Religija u društvu, kulturi i politici“ izjavio je da “naše vreme ne odlikuje sekularizam nego apostasija“ i da je „važno da ljudi koji imaju ugled u javnom životu jasno i nedvosmisleno za sebe kažu da su hrišćani“. Da li je to „lek“ za ovo vreme za koje i Vi kažete da je „korak dalje od antiteističkog sekularizma“?

– Sa hrišćanskog stanovišta, a patrijarh Porfirije po prirodi stvari zastupa to stanovište, verovatno je važno da hrišćani otvoreno i jasno, bez kompleksa, iskazuju svoju versku pripadnost. Dozvoliću sebi samo zapažanje da je od deklarativnog očitovanja hrišćanske pripadnosti bitnije živeti i delati u skladu sa moralnim načelima sadržanim u Božijim zapovestima i u Hristovom primeru, čak i bez ikakvog javnog obznanjivanja. Posle pada komunizma i obnavljanja vremena verskih sloboda, zapažena je raširena pojava tzv. „deklarativne religioznosti“, kao neretko formalne komponente identitetskog i tradicijskog samoodređivanja, a bez interiorizovanog osećanja istinske religioznosti. „Lek“ za sve rasprostranjeniju apostasiju, ako za nju uopšte treba tražiti leka, jer svako ima pravo da se u odnosu na religiju i na Boga postavlja kako mu „srce nalaže“, to je po „Milanskom ediktu“ cara Konstantina, onda mislim da bi prvi korak morao biti obnavljanje gotovo izgubljene sposobnosti shvatanja dubinskog značaja duhovne dimenzije u ljudskom životu i u društvenim odnosima.

Čemu razgovori o religiji u društvu, politici, kulturi… ako smo već u apostasiji i u kojoj meri su same Crkve svojim delovanjem doprinele takvom stanju?

– Zar u razdobljima nacizma, fašizma, boljševizma ili makartizma nije imalo smisla dizati glas protiv tih zloćudnih ideološko-političkih i socio-psiholoških devijacija? Apostasija je raširena pojava, ali bi preterano bilo reći da je dominantna, pogotovo u srpskom narodu. A što se crkava uopšte tiče, nema sumnje da su neka nehrišćanska i necrkvena ponašanja pojedinica, pa i grupa unutar njih, doprinela tome da im se delimično i privremeno poljulja ugled kod vernika i u društvu, što važi i za SPC , ali je krajnje neopravdano i zlonamerno takve nemile pojave protezati na crkve u celini. Uostalom, prema svim relevantnim pokazateljima, Srpska pravoslavna crkva kao institucija i dalje uživa najveće poverenje našeg naroda.

Prošle nedelje u Vatikanu predstavljen je studijski dokument „Biskup Rima“ sa predlozima za novo razumevanje i drugačije vršenje papske službe, kako bi i druge hrišćanske Crkve u budućnosti mogle da prihvate papu makar kao počasnog poglavara. Kako vidite budućnost ovog dokumenta i da li je on u suštini, ipak, insistiranje na papskom primatu?

– Dikasterijum za unapređivanje jedinstva hrišćana objavio je još ranije 2001. dokument “Petrovska služba“, a čitav proces organizovanog i kontinuiranog traganja za modelom primata rimskog biskupa – pape, koji bi bio prihvatljiv svim hrišćanima, pokrenut je enciklikom Jovana Pavla Drugog „Da budu jedno“ 1995. Ovaj novi dokument, objavljen pre nekoliko dana, a za čije se ubrzano pripremanje naročito zalagao papa Franja, ima, koliko znam, oko 150 strana i nisam imao vremena da ga pročitam. U njemu su analizirani i rezimirani odgovori pojedinih crkava, uglavnom katoličkih i protestantskih, na pitanje o tome kako zamišljaju funkcionalan papski primat. To je ozbiljan studijski dokument kojim se izričito ništa ne prejudicira, ali je svakako na tragu ideje da se papin „primat u časti“, koji nije sporan, nekako i praktično operacionalizuje radi zajedničkog hrišćanskog vraćanja jedinstvu prvobitne Hristove crkve, što je već mnogo teži i, za sada, nemoguć zadatak, s obzirom na razložno zaziranje nekatoličkih crkava od rimocentričnog ekumenizma. Ukratko, ekumenstvo – da, takav ekumenizam – ne. Nema sumnje da će se rasprava o papskom primatu nastaviti, jer to je jedno od središnjih teoloških, eklizioloških, ideoloških i političkih pitanja ukupnog hrišćantva. Sećam se zanimljive i otvorene, veoma sadržajne i tolerantne razmene mišljenja o ovoj delikatnoj temi između pape Benedikta Šesnaestog i uglednih arhijereja SPC, počivšeg mitropolita Amfilohija i vladike bačkog Irineja 2003, u kojoj naši bogoslovi nikako nisu bili inferiorni. Od dijaloga ne može biti štete, od nametljivog ekumenizma može.

U knjizi „Bošnjaci na stranputici ‘bosanstva’“, koju je objavila Matica srpska, često citirate Ivu Andrića, čak i u naslovu jednog od tekstova. Zbog čega?

– Zbog toga što niko, da ja znam, nije kao Andrić suvereno poznavao i razumevao suštinu Bosne i Hercegovine, pronikao u smisao usuda njene prošlosti i mentalitete ljudi, povezanih zemljom, a razdvojenih verom, istovremeno sve to iskazujući na svoj neponovljiv, intelektualno mudar i umetnički snažan način. Saznajno više vredi pročitati stranice Andrićevih pripovedaka i romana o Bosni, a oni nikada nisu samo o Bosni, nego nekoliko naučnih studija o njoj, što, naravno, ne znači da naučne studije treba zanemariti. Uostalom, i Ivo Andrić je 1924. u Gracu odbranio doktorsku disertaciju o razvoju duhovnog života u Bosni i Hercegovini u vreme osmanske vladavine.

Kako komentarišete Rezoluciju o Srebrenici Generalne skupštine UN koja je doneta 29 godina posle završetka ratnih sukoba u BiH?

– Nametanje donošenje ove Rezolucije u GS UN svedoči o tome da rat u BiH nije završen Dejtonskim sporazumom i da se on već tri decenije protiv srpskog naroda vodi, uslovno rečeno, pseudopravnim i političkim sredstvima. Pored toga, glavnim sponzorima ovog dokumenta on je bio potreban i iz nekih drugih, uže interesnih i širih geopolitičkih razloga. U svakom slučaju, način na koji se žestoko i siledžijski lobiralo za Rezoluciju, a i njeno usvajanje kao tačke dnevnog reda od manjeg značaja, kako bi se mogla progurati prostom većinom prisutnih na zasedanju, uz mnogo uzdržanih i odsutnih, govori da je za veliki broj država mnogo toga u vezi sa Rezolucijom bilo, najblaže rečeno, problematično. Međutim, ona je usvojena, i to je činjenica trajnog karaktera, a u predstojećem periodu će se videti koliki će biti njen efekat na tokove međunarodnih odnosa, prvenstveno u vezi sa BiH, odnosno kako će pokušati da je instrumentalizuju njeni zagovornici. U kontekstu istinskog zalaganja za regionalni mir i stabilnost, bolje bi bilo da nije doneta. Iako je izgubila unapred izgubljenu bitku protiv donošenja Rezolucije, Srbija se ne može smatrati poraženom. Klatno se u međunarodnim odnosima polako pomera.

Da li je Deklaracija Svesrpskog sabora, realno Srbije i RS, kako mnogi tvrde, samo „pokriće“ za politiku aktuelne vlasti u Beogradu i Banjaluci?

– Slutim da reč „pokriće“ u ovom slučaju ima negativnu konotaciju. Svaka politika, pa i svako javno delovanje mora imati neko pokriće. Zbog čega bi u vezi sa afirmisanjem srpskog duhovnog i kulturnog, zašto da ne i nacionalnog jedinstva načelno bilo drugačije? Šta uopšte, znači, voditi politiku bez pokrića. Pokriće je, recimo, i demokratski ostvaren legitimitet vlasti. Mogu li se izdavati menice bez pokrića? Valja samo pogledati rečničke definicije i objašnjenja leksema „pokriće“. Dakle, jeste, Deklaracija Svesrpskog sabora, u kojoj se objektivno, naglašavam objektivno, ne može naći nešto politički sporno ili agresivno, od sada jeste jedno od pokrića srpske nacionalne politike. Problem je, međutim, u tome što se bilo kakvo kolektivno delovanje u interesu jačanja srpskog nacionalnog jedinstva po definiciji u okruženju, a delom i šire, smatra nedopustivo nacionalističkim i remetilačkim, tako da Deklaracija već deli neveselu sudbinu čuvenog nedovršenog i u javnost prokrijumčarenog Memoranduma SANU, proglašenog maltene za zločinački velikosrpski manifest. Retko ko od kritičara je, međutim, voljan i spreman da takve ocene potkrepi realnim argumentima iz teksta.

Da li vidite vezu između budućnosti RS i Kosova i Metohije, priča se o navodnim planovima o priznavanju kosovske nezavisnosti, da bi u sastav takve sakate Srbije ušla RS?

– Ne bih se bavio takvim „pričama“, sve dok su samo priče. Inače, mislim da u načelu promene granica na Balkanu ne treba, kao daleku mogućnost, isključiti.

Kako kao filolog ocenjujete stanje u srpskom društvu kad je reč o jeziku i pismenosti?

– Za iole ozbiljan odgovor na ovo pitanje, koje mi je tematski bliže od većine prethodnih, nema nažalost dovoljno prostora u jednom ovakvom razgovoru. Ukratko, i normativno i sociolingvistički posmatrano, stanje jezika i pismenosti u našem društvu haotično je, u neredu i zabrinjavajuće. Jezičkom politikom, planiranjem i normiranjem jezika, ako ove aktivnosti danas uopšte imaju organizovan oblik i tok, bave se mnogi, osobito iz političke sfere, koji jezikoslovno uopšte nisu ni kompetentni ni pozvani, dok je odgovor struke, uprkos zalaganju određenog broja pojedinaca i institucija kao što je recimo Odbor za standardizaciju srpskog jezika, a u poslednje vreme Matica Srpska, SPC… u celini zakasneo, nejak i mlak. Srećom, jezik je uopšte, pa i srpski, veoma vitalan organizam.

Međupravoslavni razdori

Koliko hrišćane može da „zbliži“ obeležavanje 17 vekova Prvog vaseljenskog sabora, imajući u vidu podele i među pravoslavnima, ali i činjenicu da je Nikeja u Turskoj, čije su vlasti i nikejsku crkvu Svete Sofije ponovo pretvorili u džamiju?

– S obzirom na to kako je, iz različitih razloga, propuštena zlatna prilika da se u ekumenskom, ne i ekumenističkom! smislu dostojno valorizuje jubilej navršavanja 17 vekova od Milanskog edikta, iako su tada opšti uslovi bili neuporedivo povoljniji, ne verujem da će se sada u vezi sa obeležavanjem jubileja Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji nešto više postići. To što je Nikeja već odavno turski Iznik, kao i neoosmanističko „džamijanje“ crkava, nikako nisu najveća prepreka, već međupravoslavni razdori koji su davanjem tomosa o autokefalnosti Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi i ratom u Ukrajini, uz niz drugih pukotina, dovedeni do usijanja.

“Otac” nacije i “majka” druge Srbije

Da li je srpsko društvo uopšte imalo šanse za zdravu državnu i nacionalnu politiku sa „elitom“ koja je suštinski ostala u istom „ideološkom ključu“ samo politički podeljena između akademika Dobrice Ćosića i istoričarke Latinke Perović?

– Na ovo pitanje ne mogu suvislo odgovoriti, jer mi nije jasno na koji se „ideološki ključ“ misli, a koji bi mogao biti zajednički idejni sadržatelj za politike koje u Vašem pitanju personifikuju Dobrica Ćosić i Latinka Perović. Po mom skromnom i nedovoljno stručnom mišljenju, Srbija je poslednjih decenija stalno bila pod velikim, nemilosrdnim stranim i kontekstualnim pritiskom, nije imala dovoljno vremena za nesmetani razvoj demokratskih institucija i usvajanje istinski pluralističkog vrednosno-mentalnog poretka, kao i afirmisanje uravnoteženog nacionalnog identiteta, uz bar minimalno jedinstvo u uvažavanju državnog razloga.

”Ideološki ključ“ su zajednički komunistčki koreni “oca nacije” i “majke” druge Srbije.

– Vi svakako dobro znate da je u vreme socijalističke Jugoslavije komunistička pripadnost bila više od ideologije, pouzdani „kanal socijalne pokretljivosti“, kako bi rekli sociolozi. Mnogi današnji navodni „liberteri“ i zagovornici građanske slobodoumnosti kao zmija noge kriju komunistički segment svoje prošlosti. Ne mislim da je svojevremena komunistička opredeljenost nefanatizovanih ljudi neka fatalno i trajno određujuća, dubinska ideološka determinanta, iako kod mnogih nažalost jeste. Osnovna psihološka i karakterna vododelnica između „nepopravljivih“, boljševičkih komunista i onih, uslovno rečeno, intelektualno otvorenih jeste sklonost, odnosno nesklonost totalitarnom mišljenju. Totalitarni um svojstven je mnogim „liberalima“ ili, pre, liberalistima komunističke provenijencije, u šta se svakodnevno uveravamo. Takvi, jednostavno, ne mogu iskreno prihvatiti vrednosni i idejni pluralizam, tj. interiorizovati uvažavanje različitosti. Konkretno, držim da je Dobrica Ćosić, kome je „srce uvek ostalo na levoj strani“, bez obzira na sve privide i stvorene slike, u znatno većoj meri ispoljio netotalitarnu intelektualnu i duhovnu širinu od svoje istaknute partijske drugarice Latinke Perović.