INTERVJU Radivoje Raša Andrić: Volim da čitam studentske scenarije i gledam studentske filmove

Nakon dugogodišnje pauze u filmskoj režiji, vratio se u velikom stilu filmovima “Leto kada sam naučila da letim” i ovogodišnjim nastavkom kultnog filma “Munje”, koji je svojevremeno obeležio početak dvehiljaditih i nepogrešivo ovekovečio zeitgeist post-miloševićevske ere.

Tokom čitave karijere svojim se radom obraćao (i) mladim generacijama i adresirao njihove teme i probleme, pa je sasvim prirodno da ga ovog leta srećemo u specifičnoj ulozi – člana žirija takmičarskog programa 10. Bašta Festa, posvećenog kratkometražnom filmu i glumačkim ostvarenjima.

Povodom ove manifestacije koja se održava od 29. juna do 2. jula u Bajinoj Bašti, sa Andrićem smo otvorili upravo teme vezane za kratki metar i ono što je važno za mlade stvaraoce na početku njihovih filmskih karijera.

Bićete član žirija na predstojećem Bašta Festu. Koji će biti vaš kriterijum ocenjivanja filmova prilikom žiriranja, i šta je to što ćete specifično ceniti u kratkoj formi u odnosu na celovečernje igrane filmove?

– Kratki igrani film ima dramaturgiju, kao što ima i dugometražni igrani film. Drugačije su, ali za obe te vrste dramaturgije važe tri pravila.
Prvo je da bude jasno o čemu se govori: ko je glavni junak, šta je zaplet, šta je rasplet. Druga stvar je – da bude zanimljivo. Treće važno pravilo dramaturgije je – što kraće. To znači da ono što imaš da kažeš, izvedeš u što kraćem vremenu. Ta tri pravila će mi, kao i uvek, biti glavni kriterijum za ocenjivanje filmova.
Takođe, u kratkim filmovima želim da vidim eksperiment, odnosno pokušaj probijanja ili proširivanje granica medija. Poslednjih desetak godina je to proširivanje granica uglavnom ostvarivano u serijama, koje su imale zanimljive eksperimente i u domenu dramaturgije i vizuelnih rešenja. Film kao da je malo stagnirao, tako da se nadam da će kratki film preuzeti taj primat u pokušaju da probije granice medija, proširi filmski jezik, pronađe nove i zanimljive načine naracije i vizuelnog prikazivanja priča.

U vašoj filmografiji navedeno je par kratkometražnih ostvarenja snimljenih između „Tri palme za dve bitange i ribicu“ i „Munja“. Sećate li se tih snimanja?

– Da, snimio sam nekoliko kratkih filmova. To su uglavnom bili dokumentarci rađeni za video produkciju B92 i ANEM, asocijaciju nezavisnih medija za vreme vladavine Miloševića. Ti filmovi su u stvari bili politička borba, odnosno borba za slobodu, na neki način koji ne podrazumeva pušku u rukama. U toj nekoj napetosti koja je vladala tada, da se sprovede pokušaj skidanja sa vlasti čoveka koji je odveo u propast ne samo nas, nego i okolne zemlje. Ti filmovi su bili podređeni tome.
Ali moglo bi da se uzme kao da sam snimao i kratke igrane filmove, ako bismo računali i seriju „Mile protiv tranzicije“. Ta serija je i nastala iz jednog kratkometražnog filma, da ne kažem skeča, sa Zoranom Cvijanovićem u glavnoj ulozi. Pošto je to bilo vrlo gledano i svima se dopalo, sa B92 su nam tražili da snimamo još, i onda smo snimili 5-6 sezona. Prvih nekoliko sezona bi stvarno moglo da se računa kao kratki metar, koji je zgodniji za eksperimentisanje od dugometražnog igranog filma.
Na dugometražnom filmu manje su mogućnosti za eksperiment, jer mora da bude posvećen publici i vrati uloženi novac. Na kratkom metru, pošto je kratak i nije velika lova, može da se eksperimentiše i to mi je možda bio i najsrećniji period života i režiranja, za vreme serije „Mile protiv tranzicije“.

Da li je pre 2-3 decenije bilo drugačije snimati kratki metar u odnosu na danas, u smislu tehnologije snimanja, produkcije?

– Ne mogu egzaktno da kažem kakva je razlika između onog vremena i sad, zato što u poslednje vreme nisam radio kratke igrane filmove. Ali siguran sam da je sad mnogo lakše jer je tehnologija postala dostupna manje-više svakome. BBC priznaje filmove snimljene ajfonom, mogu da idu u emitovanje. Sada sigurno može lakše da se snimi kratki film nego ranije.

Koliko ste u kontaktu sa mladim filmskim autorima i autorkama, šta biste ih ponajviše savetovali iz današnje pozicije iskusnog reditelja?

– U principu, i jesam i nisam u kontaktu sa mladim autorima. Sa onima koji dopru do mene, otvoren sam za bilo koju komunikaciju. U poslednjih nekoliko nedelja bio sam u kontaktu s jednim mladim studentom režije u Banjaluci. I ranije sam bio u kontaktu sa studentima. Volim, hoću, i često čitam studentske scenarije, gledam studentske filmove, kada mi to neko zatraži. U poslednjih godinu dana gledao sam filmove dvojice reditelja u procesu montaže – jedan od njih je film Koste Đorđevića koji još uvek nema naslov.
Mislim da je užasno važno, da ljudi koji su stariji i iskusniji gledaju filmove mlađih kolega. Ne na premijerama jer tad je sve gotovo, nego dok su filmovi u procesu montaže. Iskusno oko sa strane može da vidi i rupe, i način na koji te rupe u priči mogu da se popune. Ono što je dosadno, ili ono što je razumljivo samo autoru, ali nije razumljivo nikom drugom. To onda opterećuje film i bolje je izbaciti nego da ostane.
Moj osnovni savet za ljude koji hoće da se bave filmom je da volontiraju i asistiraju. To je najbolji način učenja. Sve ovo ostalo, nije toliko dobro kao praksa. Zasto što je filmska režija zanat, kao što je zanat biti obućar. Da bi bio obućar, prvo gledaš nekog ko to zna da radi. Ili još bolje – gledaš nekog ko ne zna da radi, pa shvatiš kako ne treba. Preporučujem svim mladim ljudima da volontiraju i asistiraju: ne moraju da budu ni asistenti reditelja, mogu da budu bilo šta u filmskoj ekipi. Što je jednostavniji posao, to bolje.
Ako dobiješ jednostavan posao koji brzo i lako završiš, ostatak vremena možeš da posvetiš posmatranju i provaljivanju stvari. Kako uopšte funkcioniše filmska ekipa, koji su članovi te filmske ekipe, kakav je odnos među njima, i tako dalje. To je vrlo bitno kada posle sam režiraš film. Ako si već asistirao i znaš te ljude, onda znaš od koga šta možeš da očekuješ. Što je manje nepoznanica, to je veća mogućnost da će film biti dobar. Što više stvari predvidiš koje se mogu desiti, i smisliš plan B, C, D, E i F, to je veća mogućnost da će film biti dobar.
Eto, to mi je glavni savet. To obično počne tako kao volontiranje, ali ako se pokažeš kao dobar i koristan član ekipe, uvek na kraju budeš plaćen. Ne sad nešto genijalno, ali ipak budeš plaćen. Ja sam režiju upisao tek iz trećeg puta, i dok se nisam upisao radio sam po filmskim ekipama. Mislim da nijednom nisam volontirao, a da mi na kraju nisu platili.

Nakon relativno duge pauze na filmu, u poslednje dve godine ste vrlo aktivni. Kako ste zadovoljni vašim aktuelnim „rediteljskim životom“ i planirate li da nastavite u ovom ritmu?

– Napravio sam veliku pauzu u režiranju filmova. Inače, nisam pravio pauzu u radu na filmu, jer sam u međuvremenu više puta bio pomoćnik režije i ovde, i u ovim našim državama koje su nekad bile jedna država, a sada su inostranstvo. Volim posao pomoćnika i to mi je pomoglo da ostanem u treningu.
A ovo sad je za moje godine bilo baš naporno, dva filma za redom. Malo me sramota da kažem „za moje godine“: Oliveira je snimio film sa 103 godine, a moj tast Puriša Đorđević u 96. godini života. Ali ja sam takav tip, šta da radim. Mislim da ću sad da napravim neku ozbiljniju pauzu. Trenutno imam ponude da budem supervizor u dva filma. To je manje stresno i manje odgovoran posao. Ne mnogo, ali ipak manje odgovorno nego posao reditelja.
Osim toga, nisam radio filmove zato što nisam mogao da nađem dobar scenario. Ja ne znam i ne volim da pišem, tako da sam osuđen na to da tragam za dobrim scenarijem, koji nije lako naći. Da li ću i kada raditi, zavisi od toga da li će me neka priča privući ili ne. Ili od toga da li ću uspeti da nađem producenta i novac za napisane scenarije, koji mi stoje u fioci i čekaju da budu realizovani.