INTERVJU Radivoje Raša Bukvić: Mnogi i ne postavljaju pitanje šta danas živimo

Poslednji film koji je jedan od najvažnijih autora ovdašnje kinematografije snimio 2022, „Usta puna zemlje“, po kultnom romanu Branimira Šćepanovića, doživeo je svetsku premijeru u selekciji Fest Masters na zatvaranju festivala, i osvojio je nagradu „Milutin Čolić“ za najbolje ostvarenje većinske srpske produkcije. Tako je najavu umetničkog direktora Festa Jugoslava Pantelića, da se film „Usta puna zemlje“ nije našao u programu zbog počasti prema Puriši koju on svakako zaslužuje, već zbog toga što je stvorio veliko umetničko delo, i možda najpoetičnije ostvarenje u svojoj višedecenijskoj karijeri, potvrdio i žiri koji je odlučivao o ovoj nagradi.

Kako je Puriša govorio za Danas, on se uzbudljivom i iznenađujućom Šćepanovićevom pričom o smislu postojanja, o životu i smrti, kroz razne verzije scenarija koje je pisao bavio decenijama, i nije želeo da odustane od nje. Na kraju, doživeo je da je snimi u 98. godini, samo nekoliko meseci pre nego što je preminuo, a želeo je da se ona premijerno prikaže upravo na Festu.

U njegovoj poslednjoj glumačkoj podeli glavnog junaka igrao je Radivoje Raša Bukvić.

– To je vrlo zahtevna filmska priča, jer se ulazi u narativ bez dijaloga, i bilo je vrlo hrabro od Puriše, gotovo ravno ludilu, da se upusti u projekat ovakvog psihološkog romana. Ja sam ga čitao pre više od dvadeset godina, još kao student, bio mi je jedan od najomiljenijih, i znao sam koju težinu ima – kaže Bukvić za Danas.

– Ali, često mi se činilo tokom snimanja da je Puriša svojim duhom i idejama mlađi od svih nas iz ekipe, taj susret sa njim ću zauvek pamtiti. Imati takav entuzijazam i neverovatnu mladalačku energiju u tako poznim godinama, zaista je čudesno. Purišino ime Mladomir je veoma zanimljivo, on jeste uvek bio kao pravi mladić, ali nije bio miran. Mogao se zvati Mladonemir, koliko je bio nemirnog duha, i zaista je bio autentičan i neponovljiv.

Čime vas je u mladosti oduševio roman „Usta puna zemlje“, i šta je vama danas lično najuzbudljivije u toj priči, iako je reč o jednom od ključnih dela ovdašnje književnosti koje je doživelo više od sto izdanja na preko trideset jezika, brojne domaće i međunarodne nagrade?

– Glavni junak ovog romana shvata da mu je ostalo jako malo od života, možda tek nekoliko nedelja, na početku priče mu se saopštava da umire od neizlečive bolesti, i postaje svestan da više nema vremena za reči. To vreme koje mu je još preostalo želi da potroši na bar neke od svojih životnih snova, i da pokuša da ih doživi u stvarnosti. U toj situaciji on više ne može nijedan trenutak da traći na usputne, bezvezne razgovore i teme, što samo pojačava njegovu stravičnu motivaciju za životom. To je ono što me je u mladosti najviše inspirisalo na razmišljanje, jer u tim godinama nikome ne pada na pamet smisao života i kako ga trošimo, a to je bila i moja glavna inspiracija u ovom filmu – glavni junak koji je shvatio da reč više ne vredi ništa, koji želi da se bavi samo onim što je on, što su njegovi koreni, i što je suština njegovog života. Mislim da ne treba posebno da ističem moje oduševljenje kada su me pozvali da igram glavnu ulogu, Marka, i koliko sam bio uzbuđen ovim filmom.

Koliko uopšte razmišljamo o suštini sopstvenog života pre nego što se nađemo u nekoj ekstremnoj situaciji, kao junak koga igrate – bežeći od besmisla on se vraća u malo mesto iz koga je potekao, ali tamo doživljava sve ono od čega je pobegao – agresiju reči, primitivizma, i jednog bolesnog društva?

– Jako malo razmišljamo, nažalost, pogotovo u ovoj poplavi i apsolutnoj dominaciji potrošačkog društva, koje nam je nametnuto. Mislim da tako strašno društvo nije došlo iz prirodne ljudske potrebe i želje za silnom kupovinom i potrošnjom, nego nam se nameće kao obavezno da bismo se danas osećali vredno. Ti postulati nas toliko odvlače ne samo od suštine sopstvenog bića i života, nego i od suštine ljudskosti, morala i svega onoga što zaista jesu prave životne vrednosti, da je to pogubno. Ne znam kako bih nazvao ovo vreme u kojem živimo, toliko mi se čini opasnim i opominjućim da ne znam kako da ga izrazim. Lik Marka u ovom filmu upravo govori o tome, jer dela koja čini u tim poslednjim trenucima života idu u tom pravcu.

Ali, zašto ljudi tako bespogovorno prihvataju da im svest „kreiraju“ sistemi moći, političari, potrošačko društvo, tabloidni mediji, gde je danas pobuna čoveka protiv tog konfekcijskog razmišljanja koje mu se nameću?

– Mislim da čovek nije svestan svojih snaga i svojih moći. Jednostavno, mnogi od nas čak i ne postavljaju pitanja šta danas živimo, i kako ćemo da živimo, jer je, naravno, mnogo lakše da se ugledamo na one oko nas. Na autoritete u javnom životu, u politici, u kulturi, umetnosti, odnosno, na one koji su u javnosti, našoj ili stranoj, plasirani kao autoriteti. Videvši da, recimo, i jedna Britni Spirs prihvata taj model života, i političar, da ga ne spominjem, i čitave plejade nekih javnih likova, mi dovodimo sebe u situaciju da smo manje vredni ako dajemo drugačiji odgovor na zvezde, na političare, na predstavnike moći. Problem je, naravno, u tome što u ovom odsustvu svakog sistema vrednosti, mi više i ne umemo da ocenimo ko su zaista autoriteti naše današnjice u svakom smislu, posebno u onom moralnom, jer smo preplavljeni kvaziautoritetima.

Glavni junak filma „Usta puna zemlje“ na kraju života beži od reči. Koliko je u našem društvu reč danas izgubila značaj i ozbiljnost?

– U zadnjih deset godina mi vidimo taj stravičan pad sistema vrednosti, i nismo samo svedoci nego smo u saučesnici ovog vremena. Jedino što nam je ostalo jeste da ličnim primerom, u našem mikrosvetu, pokušamo da sačuvamo te ljudske vrednosti. Mislim da ne smemo da prestanemo da se borimo i da dopustimo da nam na putu od porodilišta do groblja sve postane besmisleno, kao što se dešava junaku koga igram – Marko na kraju shvata da reč više ne vredi ništa.

„Usta puna zemlje“, svoj kultni roman o čoveku koji želi da pobegne od primitivnog progona društva, Branimir Šćepanović je objavio 1974, a samo dve godine kasnije, 1976, pridružio se strašnim javnim napadima nekih pisaca na Danila Kiša i njegovu knjigu „Grobnica za Borisa Davidoviča“. U delu književne javnosti, iako je stvorio velika dela i u kasnijim godinama života jako žalio zbog napada na Kiša, Šćepanović je, nažalost, ostao upamćen upravo po tom neprimerenom gestu. Kakav je vaš odnos prema tome – da li veliki umetnik mora da bude na moralnoj visini?

– Nisam bio ni dovoljno zreo, ni dovoljno obrazovan da to ispratim, upoznao sam Branu Šćepanovića ne kroz njegov sukob s Danilom Kišom, nego kroz njegovu književnost i maštu, i jedan uzbudljiv karnevalski svet koji nam je nudio u ovom romanu. Ja sam se zaljubio u taj svet, koji vidimo i u njegovoj knjizi „Smrt gospodina Goluže“, i u „Ustima punim zemlje“. U ovim pričama on nam, u stvari, na jedan jako sofisticiran način daje i kritiku društva, i pojedinca. A nisam kompetentan da govorim o Šćepanovićevom sukobu s Danilom Kišom, znam da je on postojao i sećam ga se kao kroz maglu, nekako „dijagonalno“. Naravno, načelno smatram da veliki umetnik mora da ima i velike lične moralne gestove, ili bi bar trebalo da ih ima.

Posebna odaja srca

Ostvarili ste značajnu karijeru i u inostranstvu, sarađivali ste s velikim rediteljskim i glumačkim zvezdama. Gde je mesto filmu „Usta puna zemlje“ u svemu tome?
– U jednoj posebnoj odaji moga srca, zato što mi se ostvarila mladalačka želja da učestvujem u ekranizaciji ovog romana, ali i da sarađujem s legendarnim Purišom. Svako ko je imao privileguju da ga upozna zna da je on jedinstven i kao filmski autor, i kao čovek.

Neizmerna ljubav prema ljudima

U glumačkoj ekipi filma „Usta puna zemlje“ su i: Sonja Kolačarić, Andrija Kovač, Lazar Jovanov, Aleksandra Rukavina, Nikola Marković, Marjan Apostolović, Marko Topolovački, Petar Božović, Pavle Gogić, Ana Kostovska…, a snimljen je u produkciji Apollon, Telekom Srbija, Pink Media Group. Kako je u svom obrazloženju za nagradu „Milutin Čolić“ zapisao žiri (Stefan Arsenijević, Marko Đorđević, Dubravka Lakić), odavno se u domaćem filmu nije osetila takva radost stvaranja, ali i neizmerna ljubav prema ljudima. „Kadrovi i scene ovog filma o čovekovoj potrazi za slobodom, urezuju se duboko u gledaočevu svest stvarajući utisak da u sebi nose istovremeno nešto jako ozbiljno i nešto veoma neozbiljno… I zato hvala Mladomiru Puriši Đorđeviću za sve, i za ovaj pobednički film“, istakao je žiri.