INTERVJU Rambo Amadeus: Nezgodno je kad čovjek vremenom počne sebe da shvata suviše ozbiljno

Kultni muzičar predstaviće na koncertu 6. jula svojevrsni „Tribute samome sebi“, uz podršku svog trija i specijalne gošće Albe Nacinovich. Rambo oduvek uspeva da napravi svojevrsnu kombinaciju muzičkog nastupa sa komedijaškim, gotovo pa „stand up“ stilom, i ne sumnjamo da će to opet uraditi u Botaničkoj bašti. Pogotovo kad znamo da mu je tema tribute sebi, koji gotovo nikad nije praksa u muzici.

Pre samog nastupa na festivalu „Jazz in Garden“, popričali smo sa Rambom, o onome šta nas očekuje u „Bašti“ ali i svemu onome što je do sad radio, što ga navodi na pravljenje tribute koncerta.

Rambo Amadeus za Danas:

Šta znači kad neko svira tribute samom sebi?

Oksimoron, naravno. Ali iza tog oksimorona se krije moja potreba da se osvrnem sa nekakvom distancom na svoj estradni lik i djelo i protumačim ga na novi način, sa neophodnom dozom samoironije, koja uvijek dobro dođe. Nezgodno je kad čovjek vremenom počne sebe da shvata suviše ozbiljno.

Da li postoji neki deo vas kojem najviše želite da odate to poštovanje u vidu tribute svirke? Taj neki deo umetničke persone na koju ste najviše ponosni?

Ne baš. Da sam ponosan, totemizovao bih i sebe i svoje pjesme, ne bih se usuđivao da tu bilo šta mijenjam.

A da li postoje oni delovi vaše karijere na koje niste ponosni? Danas kad ih pogledate, ili čujete, kažete sebi – Rambo ovo ti nije trebalo?

Naravno. Svi griješimo, ali slabo ko to sebi priznaje. Neke stvari bih volio da uopšte nisam radio. Najčudnije mi je kad neko izjavi – da se opet rodim, sve bih opet isto. Ja bih – sve drugačije. Šteta što nemamo generalnu probu za život, nego ovako, iz prvog pokušaja živimo, trapavo ispada dosta.

Šta je danas teže – biti star ili car?

Najteže je Caru koji je go, uobrazivši da je na njemu veoma skupocijeno odijelo. Taj momenat otriježnjenja, kad se brod zabluda nasuka o hridi činjenica, zna da bude gadan.

Šta za vas danas predstavlja džez i gde ga sve pronalazite u životu?

Džez tretiram u najširem smislu tog pojma. Sloboda u pjesničkom i muzičkom izrazu, bijeg od nametnutog, uniformisanog (ne)ukusa u javnom prostoru. Sloboda govora. Sloboda, jednom riječju.

Gde pronalazite želju da svirate i dalje, kad u vašoj muzici i tekstovima danas se naslućuje vaš odnos prema svetu?

Imam potrebu za komunikacijom, jaku želju da moje tumačenje stvarnosti naiđe na odobravanje. Da kroz poeziju, muziku, ritam, scenski pokret, interakciju s publikom napravim nekakav ritual, fiestu koja podiže raspoloženje, ali istovremeno ne baca u samozaborav. Ozvučenje, bina, lajt šou, sve je to vrlo moćan alat koji taj proces čini mnogo efikasnijim.

Svirali ste 1992. na studentskom protestu, pojavili ste se na bini iste godine na Trgu sa projektom Rimtutituki, 1996. opet na studenstkim protestima, pa na protestnom dočeku Nove 1998 Godine “3 dana pre roka” , ali i u “Band Aidu” za autorska prava. Šta danas treba da vas izvede na ulicu da bi ponovo svirali ili stali iza neke ideje i nekih ljudi?

Nije potrebno mnogo. Da mi se ideja čini suvislom, i da poziv dobijem od nekog pojedinca ili organizacije koja ima nesumnjivi integritet i pedigre u građanskom aktivizmu.

U jednoj od poslednjih pesama pomenuli ste splitskog repera Vojka V. Otkud on u vašoj pesmi i da li postoje jos neki novi, mlađi autori za koje mislite da su vredni pomena?

Pa, dobar je, baš kao i TBF, Edo Majka, Who See, Ajs Nigrutin, Marčelo, Zoster, Letu Štuke, i tako dalje. Mlada džez scena je takođe odlična, volio bih da vidim nekog od navedenih, koji ima dobre, društvene angažovane tekstove da naprave neku fuziju sa mladim džez muzičarima, vjerujem da bi bilo interesanto čuti taj spoj. Nešto kao savremeni Džek Keruak.

Da danas dobijemo iznenadni album Ramba Amadeusa, kako bi on izgledao i zvučao? O čemu bi bile pesme, ko bi bio na tapetu?

Proizvodim pjesme stalno, promišljam o stvarnosti koja nas okružuje i pakujem ih u pjesme, nema ni 20 dana kako sam objavio poslednje dvije. “Show Businnes” za Album “ Pod Rotacijom” Takodje i komad “ Big Bang” za album “ Ratiševina rules”, sve je uredno na Youtube-u, Spotify-u. Fanovi su u toku, čini mi se, a ja proizvodim, mogu slobodno da kažem, vrijednije nego ikad prije. Iskreno, ne znam šta bih drugo sa svojim vremenom.

Pozovite ljude u Botaničku baštu, ali tako da dođu i oni koji se plaše prirode jer su alergični na biljke?

Gradski čovjek mora iznova da uči prijateljski odnos sa prirodom, koji je vremenom izgubio. Dodjite u Botaničku Baštu – ne morate baš na „Jazz Garden“ festival, možete i radnim danima. Botanička bašta je dragulj harmoničnog odnosa čovjeka i prirode u centru Beograda. A još ko uz to voli muziku, provod, on ne bi trebao da oklijeva da dodje na Jazz Garden.