INTERVJU Sergej Faber: Sve nam je dostupno, praktično ništa nemamo

Osamdesete, devedesete, dvehiljadite, jaz između bogatih i siromašnih, zaštićena zlatna tajkunska mladež, narodnjačke žurke, provodi po splavovima, rejv žurke po beogradskim klubovima, slojeviti i zanimljivi likovi, teške porodične priče, ali i potraga za samospoznajom, otkrivanjem, ljubavlju, drugim i drugačijim samo su neke od tema koji ovaj neobičan roman otvara na 380 strana, a inovativni QR kod na korici knjige omogućava čitaocu da proceni koliko je knjiga za njega.

Sergej Faber u razgovoru za Danas govori o tome šta ga je inspirisalo da napiše ovaj izazovan roman.

U Vašem romanu teku paralelni narativi. Jedan se dešava u Beogradu 2016, a drugi u Španiji 1988. Vidljivi su različiti jezički diskursi: andaluzijski, beogradski, onaj iz devedesetih, ali i moderan, onaj kojim se sada govori. U „španskom“ delu knjige, kada govorite o Andaluziji i Granadi, nazire se i odjek viteškog romana… Po čemu je špansko tlo i španska književnost za Vas važna?

– Pre svega, rekao bih da je uvreženo mišljenje da špansko tlo i mentalitet nekako po automatizmu prijaju srpskom, jer smo mi ta južna, topla, neposredna krv. Meni lično Španija, naročito Andaluzija i njen biser Granada, predstavlja izvor inspiracije i lepote u svim segmentima: od ljudskog fenotipa, preko hrane, pa sve do podneblja i arhitekture. Kao što je jedan moj prijatelj rekao, tamo su se takođe sudarili istok i zapad, islamsko i hrišćansko, ali ne ovako nesrećno kao kod nas, nego na najlepši mogući način. Što se tiče različitih vremena i diskursa, bilo mi je važno prikazati koliko smo svi, hteli – ne hteli, robovi vremena u kojem živimo i vernici u nešto prolazno. Tako u dve susedne glave u knjizi, ali u dva vremena, imate Jugoslovena u Granadi koji sa visine kritikuje Španca zbog njihovih podela i hvali se kako kod nas, uprkos i većim različitostima, ne bacamo bombe jedni na druge, te čoveka u Beogradu, u više nepostojećoj Jugoslaviji, razorenoj baš tim bombama.

Posle mnogo vremena, doneli ste u srpsku književnost odistinski urbani roman. Vešto se poigravate stereotipima, uvreženim predstavama o pozitivnom ili negativnom junaku. U romanu je, kad je o likovima reč, prilična „gužva“. Imaju li Vaši junaci neki zajednički imenitelj?

– Samo taj da su ljudi. Svi smo mi pozitivci u nečijem romanu i negativci u romanu nekog drugog. Mislim, možda nadobudno, da se svaki lik u romanu „Čovek sa Albajsina“ može i voleti i mrzeti, u zavisnosti od toga ko drži knjigu u ruci.

Smelo i otvoreno progovarate o životu beogradske „zlatne mladeži“ dvehiljaditih, beogradskim rejv žurkama, manjim ili ozbiljnijim porocima. U Vašem romanu su i prebogati, od svega zaštićeni tatini sinovi, ali i očajna i najcrnja beda, marginalizovani i „nevidljivi“. Živimo li licemerno, u paralelnim svetovima? Kakav je naum autora koji želi da te svetove ogoli i opiše?

– Paralelni svetovi, takozvani „balončići“ u kojima živimo sveprisutni su i neporecivi. Znate ono kad kažete „ja zaista ne poznajem nikog ko…“, pa onda nakalemite neko ubeđenje suprotno Vašem? Idite na slavu kod malo daljeg rođaka i popričajte sa gostima, ali sa SVIM gostima. Idite na roditeljski sastanak i popričajte sa ostalim roditeljima. Idite malo u unutrašnjost pa ćete sresti nekog ko zaista nema 200 dinara za beogradsku kafu. E, rejv kao kultura, pa i beogradski rejv, prostor je gde dolazi možda najrazličitija kombinacija društvenih slojeva, uzrasta, političkih i drugih opredeljenja, te bih se čak usudio da kažem da je to mesto sa najvećom verovatnoćom da zaštićeni tatin sin đuska rame uz rame sa nekim ko je jedva skupio novac da te večeri dođe na žurku. Nema tu nekog autorovog skrivenog nauma, samo poziv da se izađe iz svog balončića i da se upoznaju neki drugi, različiti ljudi. Učenjem o njima učimo mnogo o samima sebi.

Vaš roman je u fokus pripovedanja stavio ljubav i najšire spektre njene pojavnosti: porodičnu, prijateljsku, partnersku, ljubav prema lepom. Bez zazora progovarate i o seksualnosti kao bitnom delu partnerskih i istopolnih odnosa. Iako u romanu ima provokativnih, eksplicitnih scena telesne ljubavi, izbegli ste vulgarnost. Koliko je ovaj segment romana svesno građen i sa kojom namerom? Vodite li čitaoce u preispitivanje zadatih, opšteprihvaćenih ideja o ljubavi?

– Možda je dobro postaviti kontrapitanje: šta bi uopšte bila zadata i opšteprihvaćena ideja o ljubavi? Diznijev princ na belom konju i živeli su srećno do kraja života? Heteroseksualni monogamni odnos u koji ulazimo nevini i takvi ostajemo do braka, a taj brak onda traje dok nas smrt ne rastavi? Ili je ipak to nešto što je svako od nas malo prekrojio po svom nahođenju? Kad ste me već pohvalili za izbegavanje vulgarnosti u romanu, dozvolite mi da budem malo vulgaran u ovom razgovoru citirajući jednu predivnu urbanu izreku: „Kurva je svako ko se (pa ona reč na J) više od tebe.“ Ili, da malo ublažimo, znate onog lika koji svakodnevno pije alkohol, ali ima poznanika za kojeg kaže „Uf, on baš mnogo pije“? Sve se svodi na to da sliku o tome šta je u redu i gde je granica ukusa, morala, ovisnosti, bluda itd. uglavnom krojimo prema svom ponašanju, jer gde sebi da priznamo da smo mi možda s one druge strane? Uglavom, odgovor na Vaše pitanje je: ne. Ne vodim s namerom čitaoce u preispitivanje zadatih, opšteprihvaćenih ideja o ljubavi. S namerom ih vodim jedino u preispitivanje SOPSTVENIH ideja o ljubavi.

Jedan od bitnih fenomena u romanu je i globalizacija. Šta mislite o njenim dometima? Jesu li nam njeni plodovi preskupi?

– Malo šta tako lepo otelotvoruje metaforu o maču sa dve oštrice kao globalizacija, pre svega tehnološki napredak. S jedne strane, izuzetno mi je drago što do prijatelja na drugom kraju sveta mogu praktično trenutno da dođem i da ga vidim jednim video pozivom. S druge strane, izuzetno sam tužan jer svedočim koliko je to doprinelo gubitku vrednosti u svim aspektima životima. Sećate se audio kasete? Kad Madona objavi novi album, tamo negde u osamdesetim, kada se dešava španski deo radnje romana, prvo je trebalo mnogo vremena da kaseta dođe iz Amerike. Čekanje daje vrednost. Onda Vi kupite tu kasetu. Morali ste da odvojite pare za baš tu kasetu, pa ste i novcem dali vrednost baš toj kaseti. Ona je fizički kod Vas i Vi je slušate, Vi je imate jedini u kraju, Vi imate nešto od vrednosti. Pa kad se Vi zasitite, posudite je meni, a dok je ja slušam, ne možete i Vi da je slušate. Odricanje unosi vrednost. Ili ste, pak, prvo dali kasetu nekom ko Vam je važniji od mene? Pokazali ste onda tom nekom da za Vas vredi više od drugih ljudi. Danas – Madona objavi album istovremeno za ceo svet, podelimo jedni s drugima linkove, svi ga preslušamo preko striming servisa na pretplati, zastari za par dana. Sve nam je dostupno, praktično ništa nemamo. To je tekovina našeg doba i naša nova svest.

Koliko je individua a koliko umetnik spreman da se odupre manipulacijama svesti? Kako to pokušavaju Vaši junaci?

– Teško je, junaci daju sve od sebe, a i umetnik. No, umetnik mora malo i da bude manipulator svešću, ali benigno i sa ciljem konačnog lepšeg osećaja čitaoca. Kao kad „izmanipulišete“ nečijom svešću tako što ga tokom dana sitnim lažima zavarate, kako ne bi prokljuvio da ga uveče čeka žurka iznenađenja.

U romanu se, kroz neobične sudbine junaka, dokazuje arhetipska ideja „sveopšte podudarnosti“, večnih sinhroniciteta. To, između ostalog, znači i duboke veze među ljudima, vremenima, između postupaka i posledica. Koliko se ta iskonska istina danas prepoznaje?

– Svi smo mi jedna velika, nerazdvojiva posledica svega što nam se desilo. I tatinog „Kako Rajkov sin može, a ti ne možeš?“ I maminog „Dobro, nisi nešto sad prelepa, ali nisi ni ružna.“ I porno magazina koji smo kao dete slučajno našli ispod kreveta starijeg brata. Rata koji nismo izazvali, ali od kojeg smo bežali. LJudi koji su nas voleli, ljudi koji nas nisu voleli. Samo pogledajte malo ljude oko sebe, ili sami sebe. Dajte šansu da u tom uzročno-posledičnom konstruktu prepoznate čoveka, i da ga razumete, koliko se može.

Ko ste Vi, Sergeju Faberu? Ko je čovek sa Albajsina?

– Ja sam takođe čovek, samo ne sa Albajsina, nego sa Balkana. A svaki čovek je, što bi se reklo, „priča za sebe“, mada ja volim da se zadržim na samo „priča“. A ako krenem da Vam odgovaram na drugo pitanje, moraću pofino da se raspričam, ne na jednoj, već na 381 strani. Na svu sreću, to sam već uradio i upakovao to među korice, te svako može da nađe odgovor za sebe.

Na korici romana je QR kod. Otkuda on? Čemu služi?

– Taj QR kod, ukratko, omogućava čitaocu da rešavanjem malog testa ličnosti sazna koliko je knjiga za njega i pre nego što počne da je čita. Ovo je tehnološki prvenac u izdavaštvu koji unosi jedan fer odnos knjige prema čitaocu i izuzetno sam ponosan što ga baš moja knjiga prva implementira.

O sagovorniku

Iako je rođen prvo u Sarajevu 1986, Sergej Faber se zapravo rodio u Beogradu 2008. godine dok je, studirajući elektrotehniku, istraživao stvari koje nisu elektrotehnika. Iako je „Čovek sa Albajsina“ njegov drugi napisani roman, to je prvi koji je objavio. Iako su sve priče već ispričane, čvrsto veruje da su one koje on ispriča, ili prepriča, duboko ljudske i vredne pričanja. Iako se smatra građaninom sveta, ima pasoš samo jedne države (Srbije), a ni u tom pasošu nigde ne piše Sergej Faber.