INTERVJU Siniša Kovačević: Desila nam se najtragičnija stvar, a to su duhovno propadanje i beščašće

– Dočekali smo kao država, kao narod, i kao građani Srbije, da već u drugu petinu 21. veka uđemo sa granicama koje nemamo i ne znamo kakve su, sa ogromnim odlivom najkreativnijeg stanovništva, sa zastrašujućom korupcijom i nečim što podrazumeva negativnu selekciju u zemlji kad je u pitanju politička vrhuška, sa idolatrijom i jednom neverovatnom podeljenošću.

Mi smo iskopali ne rovove u odnosu jedni na druge, nego kanjone. Između opozicije i vlasti u parlamentu nije kanjon Tare nego Kolorada. A sutra će se te iste podele dogoditi i između opozicije. Ne želim na takvu realnost da pristanem, jer ona nije konstanta, već je promenljiva kao i politika. Ne želim da pripadam onima koji ne znaju šta je eufemizam i šta je civilizovano obraćanje, a naročito onima koji se prave da ne primećuju istinu, i dokle je stigao naš ponor beščašća – kaže za Danas Siniša Kovačević.

Jedan od naših najvažnijih dramatičara, pozorišnih i filmskih reditelja, ušao je u ovdašnje antologije kao autor u čijim se delima otvaraju burni momenti naše društvene i političke istorije („Novo je doba“, „Poslednja ruka pred fajront“, „Janez“, „Velika drama“, „Godine vrana“…), neki njeni zabranjeni akteri („eneral Milan Nedić“…), ili mitovi koje je dekonstruisao, a u koje se ni krajem 80-ih godina nije smelo dirnuti („Sveti Sava“, „Kraljević Marko“…).

* Sve vaše drame i romani definišu vreme o kojem govore, određeni trenutak u kojem se nalazimo kao narod, kao građani ove zemlje i kao država. Šta je vaš umetnički i lični motiv za istorijski segment, posebno onaj skriveni i zabranjivani, i šta mislite o sintagmi „državotvorni pisac“? 

– Nisam čuo za tu sintagmu, a ne smatram sebe državotvornim piscem, pre bih se nazvao piscem – kritičarem. Mene je taj istorijski segment u značajnoj meri zanimao, ništa manje ni ovaj savremeni, poput drame „Janez“ ili romana „Reka sa četiri ušća“.

Suština je u tome što kad pišete dramu, ona može biti smeštena u neki realan istorijsko-filozofski kontekst, i imati neku potpuno relevantnu istorijsku ličnost kao glavnu personu, koju možete staviti u praistorijski prostor, u Altamirsku pećinu. I sve to ima smisla samo ukoliko ta drama ili roman govore o današnjem vremenu. Dakle, ukoliko se ona kroz jednu metaforu učitava kroz današnje vreme, i ako u njoj možete prepoznati fenomene socijalne, emocionalne, političke, koji se vezuju za današnjicu.

Otuda i ta fantastična aktuelnost Šekspirova, za kojom sa lakoćom posežete kada nemate dovoljno dobru savremenu dramu koja bi se bavi modernom Francuskom, ili modernom Srbijom, ili modernom Engleskom.

Eto drame i razgovora o rasizmu, eto drame o zloupotrebi vlasti, o odsustvu potrebe za buntom, o zločinu iz vlastoljublja… Dakle, sve te moje drame i romani koje ste s dobrim razlogom svrstali u taj praprostor, u kome su one definisale vreme kome pripadaju, ali se u isto vreme otisnule u prašumu svog vremena, imaju smisla samo ako su i savremene.

Te priče nisu ni smele da budu puka rekonstrukcija tog nekadašnjeg, bivšeg vremena, niti je trebalo to da budu, nego da na jedan moj način, definišući doba u kojem se zbivaju, govore o vremenu čiji sam ja savremenik. Sve drugo ne bi imalo smisla.

* Da li su vremeplov i bekstvo u prošlost možda i najbolji način za odbranu od dnevne politike?

– Ne treba zaboraviti da sam ja danas u respektabilnim godinama, i da sam u srpsku literaturu, u teatar i film ušao u vreme koje se danas malo idealizuje, a koje je bilo vrlo žestoko okrenuto prema ljudima koji govore protiv „bele ljubičice“, protiv partije, i koji imaju kritičke opservacije prema tom faraonskom sistemu vrednosti, u kome nam je na čelu države bio jedan nepogrešivi genije. Meša Selimović je to genijalno objasnio: „Ako hoću da napravim roman bez ikakve zadrške, bez ikakve autocenzure, koji će se baviti današnjim vremenom, ja ću mojim junacima samo staviti čalme na glave i opasati ih sabljom.

“ Postoji ta vrsta malog autorskog lukavstva da ne biste imali problem sa cenzorima, sa zabranama i sa fiokama. Fioke su najveći problem za autora – kad napišete dobar roman ili dramu koji se ne uklapaju u represivni aparat jednog vremena, onda će ti tekstovi zauvek biti zakucani za dno fioke, a ne postoji tragičnija sudbina za neko umetničko delo od dna fioke, kad je literatura u pitanju.

S druge strane, opet je bilo i savremenih komada u kojima se iskazivala jedna vrsta i mladenačke i autorske hrabrosti, u kojima sam ja, poput nekih mojih uzora tog vremena, napokon vrlo otvoreno govorio o nečemu što se zvalo otkup, što se zvalo nasilno teranje u zadruge, što se zvalo čupanje brkova, kao u „Portretu Ilije Pevca“, ili raspad Jugoslavije u drami „Poslednja ruka pred fajront“.

* Zanimljivo je, recimo, kad već pominjete dramu „Poslednja ruka pred fajront“, da su sredinom 80-ih godina neki glumci Ateljea 212 odbili da je igraju, smatrajući da je „udar na državu“. Zašto nam se ipak čini da je taj sistem bio liberalniji i bolji od današnjeg? 

– To je samo dokaz koliko je današnja država loša, ako vi o takvom jednom „vunenom“ vremenu imate vrlo izraženi sentiment kao o najboljem od svih vremena, a zaboravljate da ste pevali „bele ljubičice“ i da se zbog vica išlo u zatvor. I da mi je neko ovo rekao svojevremeno mislio bih da je lud, a sada vidimo da je, naravno, komunizam u odnosu na današnje vreme bio bolji.

Jeste se išlo u zatvor zbog pesama ili zbog vica, jeste da su napredovali oni koji su se udvoričkom poezijom klanjali velikom faraonu ili pisali pesme tipa „Procvetala ljubičica plava na jastuku gde drug Tito spava“, i jesu, dakle, i oni manje daroviti i sa manjim intelektualnim potencijalom pravili veće karijere od onih koji su imali potrebu da progovore, a bili mudriji.

Ali, naravno, to sve imamo i danas – napreduju oni koji koji u parlamentu aplaudiraju faraonu, koji ga hvale i klanjaju se. Ono što više nemamo je socijalna država – ako ste u komunizmu imali četiri koze i pet sinova, i ako su ti sinovi bili pametni i hteli da uče, mogli ste da ih školujete do doktora nauka.

Mogli ste u to vreme baba Živku koja ima devedeset dve godine, vrlo brzo i bez ikakvih problema da smestite u bolnicu da joj promene kuk, radnik u gradskoj čistoći vodio je svoju decu na more, i imali ste pasoš s kojim ste pristojno mogli da putujete po svetu. Ali, imali ste i mogućnost da vas uhapse u kafani u dva noću, ako u Zagrebu pevate „Bane Jelačiću“, a u Beogradu „Vojvodo Sinđeliću“, i da vaš roman ili film prvo ide pred cenzorsku komisiju koja će reći ovo može, ovo ne može.

Dužan sam da podsetim i na to da „crne liste“ gotovo da nisu postojale. Neki veliki autor, poput Aleksandra Ace Popovića, mogao je u Ateljeu 212 da napravi predstavu „Kape dole“, koja je aludirala na „Ka-Pe dole“ i da ona bude zabranjena, a da on već sledeće godine ima novu premijeru. Veliki reditelji poput Saše Petrovića ili Žike Pavlovića mogli su da imaju zabranjeni film, ali da već naredne godine snimaju novi.

Bilo je, dakle, neke političke mudrosti u ljudima koji su tada vodili državu. To već nije bila ona opančarsko-abadžijska generacija izašla iz rata, nego ona koja je u međuvremenu stasala, završila neke fakultete i škole, što u zemlji, što u inostranstvu, i shvatala da je najbolji način da se nova država afrmiše putem sporta i kulture. Tačnije, putem filma, s obzirom da smo mali jezik i da je jedini način za ugled u svetu da država podupre kinematografiju.

Tako se dešavalo da Žilnik pobedi u Berlinu, Saša Petrović u Kanu, da Makavejev dobije Srebrnog medveda na Berlinalu, a Puriša orđević nagradu u Veneciji, ili da Ivo Andrić bude laureat Nobelove nagrade. Država je tada vodila računa o tome šta se prevodi, šta se ne prevodi, ali ne više u kontekstu ideološke podobnosti, nego se za prevođenje određivala i preporučivala najbolja poezija i proza.

To je taj dašak slobode koji smo mi osetili i njime se nepovratno inficirali. I onda je ta žudnja, ta naša potreba za slobodom, nakon što je taj prozor zatvoren, i dalje ostala i tinjala u nama. I dovela nas do toga da izađemo na ulice, da smenimo neke vlasti, i da te ljude oteramo sa istorijske pozornic. Jer, ko jednom oseti ukus slobode, taj se ukus pamti zauvek.

* Kako biste vi definisali, šta je danas ta naša država Srbija, kakva je to zemlja? 

– Mi smo kao država, kao narod i kao građani Srbije dočekali da već u drugu petinu 21. veka uđemo sa granicama koje nemamo i ne znamo kakve su, i sa ogromnim odlivom najkreativnijeg stanovništva. Mi smo država iz koje od devedesetih do danas svake godine ode oko pedeset-šezdeset hiljada najstručnijih, najproduktivnijih i najlepših mladih ljudi ljudi, a ti odlaznici su budućnost ove zemlje.

Objasnio bih to filmskom metaforom – sećate se starih vesterna u kojima usamljeni jahač dolazi u grad, a on je potpuno pust. Nigde nikog nema, samo korov koji leluja na vetru i izgladnelo pseto. Srbija je danas i država sa zastrašujućom korupcijom, i nečim što podrazumeva negativnu selekciju u zemlji kad je u pitanju politička vrhuška. Ljudi koji dobijaju najveće državne poslove postaju dolarski milioneri u nekoliko meseci ili par godina, i nemaju potrebu da se na bilo koji način oduže svom gradu, narodu kome pripadaju.

Prođite samo Knez Mihailovom i videćete sedam velelepnih zadužbina koje su nam ostavili Nikola Spasić, Ilija Kolarac, Aleksa Krsmanović, Miša Anastasijević, Nikola D. Kiki i njegova supruga Evgenija. Novi bogataši koji su brzopotezno stekli kapital nisu napravili nijednu česmu svom narodu, da ne govorimo o nečemu višem, obdaništu ili obnavljanju neke škole.

Srbija je danas zemlja koja podanički trpi čizmu vlasti, sa idolatrijom i jednom neverovatnom podeljenošću. Mi smo iskopali ne rovove u odnosu jedni na druge, nego kanjone. Između opozicije i vlasti u parlamentu nije kanjon Tare nego Kolorada. A sutra će se te iste podele dogoditi i između opozicije.

Ali, ja ne želim na takvu realnost da pristanem, jer ona nije konstanta. Realnost je promenljiva kao i politika i vlast. I ne želim da pripadam onima koji ne znaju šta je eufemizam i šta je civilizovano obraćanje, a naročito onima koji se prave da ne primećuju istinu, i dokle je stigao naš ponor beščašća.

* Šta biste rekli, dokle je stiglo to naše propadanje? 

– Stiglo je dotle da je uspostavljen sistem vrednosti u kojem smo pristali na neokolonijalni status, i na to da smo danas tek kolonijalna zemlja u Evropi. Mi u Srbiji zavisimo od dobre volje jednog ili dvojice ambasadora i svi idu na ćabu kod njih, a oni su u svojim zahtevima izgubili osećaje za meru.

Pri tom, nijednog trenutka sa pozicija te neverovatne moći koju su uspeli da ostvare ovde, jer su na čelu naše zemlje podanici koje jedino zanima opstanak na vlasti, ti ambasadori im ne kažu oslobodite medije, ne kažu sprečite korupciju, ne gradite kult ličnosti, ne kažu demokratizujte zemlju i dozvolite ljudima u parlamentu da se dogovore. Ništa od toga, jer postoji samo jedan plan, jedna ideja: da Kosovo od Srbije napokon dobije vizu da uđe u UN.

* Da li je zbog svog političkog bekgraunda ova vlast i dobila podršku Zapada, jer se moglo pretpostaviti da će u svemu biti najkooperativnija? 

– Neko je u jednom istorijskom trenutku ove zemlje legao kao mesar, ostavio svoju krvavu kecelju, malj i nož kojim je ubijao i klao goveda, i jedno jutro ustao i rekao: Ja sam vegetarijanac. A sledećeg: Ne, nisam vegetarijanac, ja sam vegan. I neki su poverovali u to.

Onda je vegan rekao da će uraditi sve ono što oni pre njega nisu hteli da urade. To što je pre toga klao goveda i što je jeo sirovu goveđu džigericu, više nema veze. A nema veze ni to što i dalje krišom krka čvarke. Zapad to ne zanima, vegan je dobio određeni vremenski period da uradi to što je obećao, i meni se čini da je taj rok sada polako na izmaku. Situacija je takva da se od njega traži da uradi ono što je obećao. To je suština.

Pred nama su burna vremena, a ja spadam u onu grupu ljudi koja ne misli da će se ova zemlja usrećiti ako mi budemo generacija, prva u istoriji, koja će na srebrnom poslužavniku dati nekome petnaest-šesnaest procenata svoje teritorije. I to ne bilo koje i bilo kakve, nego one teritorije koja je ugrađena u najsnažnijem i najpoetičnijem mitologenu ovog naroda.

* Šta vidite kao suštinski problem u toj proceduri „Kosovo na srebrnom poslužavniku“, koju naslućujete? 

– Ne znam do koje mere postoji intelektualni i politički potencijal u ljudima koji treba da pregovaraju oko Kosova, odnosno u jednom čoveku koji pregovara, i to je ono što je suštinski problem. Nije angažovan neki trust mozgova, nije pozvana moždana oluja nekoliko ili desetak najpametnijih i najstručnijih ljudi u ovoj zemlji. Sve zavisi od jednog čoveka, koji će u određenom istorijskom trenutku reći ono što svi naslućujemo: Ja sam dao sve od sebe, ali, nažalost, nije vredelo.

Pri tom, videli smo da se do nedavno klicalo njegovoj genijalnosti, i kako je zahvaljujući tom čoveku i Briselskom sporazumu Srbija dobila deset godina da se oporavi, da izgradi institucije, industriju, puteve, da oporavi vojsku… A onda smo pre neki dan od tog istog čoveka čuli da kaže da nije on potpisao Briselski sporazum. Kad žiivite vreme u kome prestanu da funkcionišu moralne norme, i kad je istina nešto što prođe pored vas na ulici, vi je ne prepoznate. Ona vam se javi, kaže dobar dan, a vi se okrenete prema svom saputniku i pitate ko je ovo, i onda je to ogroman problem.

A s druge strane, imate tu vrstu političke veštine, o tom talentu se zdužnom pažnjom mora govoriti, koji uspeva da proizvede kult vođe, koji uspeva da proizvede ideju o svojoj nepogrešivosti, ideju o tome da je bez njega opstanak apsolutno nemoguć, ne samo zemlje, nego i svih nas, i njegove stranke, i kuće u kojoj živi. Na kraju krajeva, imate i tu vrstu samovolje koja se manifestuje svakodnevno kroz neke fiks ideje, i pri tom nijednog trenutka nećete čuti elaboraciju zašto se, recimo, toliko insistira na vađenju litijumu, kad su to hiljade i hiljade tona sumporne kiseline koja ide u zemlju, u vodotokove, a posle toga nastaju „mesečevi pejzaži“.

Ili objašnjenje zašto Nemačka ne vadi litijum, a ima ga najviše na svetu, ili zašto nam u ovoj našoj sirotinji treba nacionalni stadion od milijardu evra. Ništa od toga nećemo čuti, kao što nikada nismo saznali ni zašto se kod nas grade najskuplji putevi na svetu – na početku projekta naprave procenu na trista miliona evra, a onda nam kažu da će završni račun da ode na milijardu, štio je skuplje od puteva koje su te iste kineske firme gradile po Himalajima.

Duhovna propast

* Srbija na svoj Dan državnosti nema nekih razloga za optimizam, naprotiv. Mnogo je onoga čega bi trebalo da se plaši, predvođena jednim čovekom koji je uzurpirao njen Ustav i čitav državni aparat. U svemu tome, da li je duhovna propast i to zagađenje prostaštvom ipak ono najstrašnije što nam je ova vlast učinila, jer se sve ostalo brže oporavi posle istorijskih kataklizmi koje naprave ovakvi faraoni, a za duhovnu regeneraciju jednog naroda najčešće treba da prođu decenije i decenije? 

– Naravno da je duhovna propast najgora i najopasnija stvar, i hvala za ovo pitanje. Taj ponor beščašća, primitivizma, prostakluka, to je najduži i najteži deo oporavka. I kao što smo kroz jedan dugi, višegodišnji, rekao bih čak višedecenijski vremenski prostor upadali u tu septičku jamu, ne možemo se u ponedeljak izvući iz nje, oprati, promeniti garderobu i reći sad je sve u redu. Koliko je taj proces duhovnog posrtanja trajao, toliko će trajati i oporavak, i on mora da počne, naravno, od porodice, od škole, mora da počne od svih crkvenih zajednica, iz svih crkava u koje građani ove zemlje odlaze, a ateisti neka pronađu sami svoj neki mentalni i misaoni prostor za oporavak.

I sada dolazimo do onog, „ali šta devojci sreću kvari“ – najvažniji su mediji, a od tih medija, naravno, najvažnije su televizije, posebno one sa nacionalnim frekvncijama. Ali, ako vi na nekoj televiziji gledate tu vrstu provale primitivizma, sa jednom vrlo značajnom i zastrašujućom rečenicom koja sve to pravda – ja na tome odlično zarađujem, onda sve gubi smisao. Jer, dobro zarađuju i profesionalne ubice, odlično se može zarađivati na prodaji heroina.

Dakle, sa matricom ove vlasti i njenih medija, ne postoje mehanizmi koji će se boriti protiv te sveopšte, epidemijske agresije koja se već spustila i u naša obdaništa. Neki dan su dva dečaka od pet godina silovala svog vršnjaka. Mi o tome, dakle, govorimo. I kad nam kažu pokažite smiao za realnost, neću da ga pokazujem ni kad je politika, ni kad je primitivizam u pitanju. Znate li šta je nekada u diskursu nekih intelektualaca značilo reći nekome lažeš?

To je bila uvreda par ekselans, zbog koje se pre sto godina išlo na dvoboj u Košutnjak. Danas je izraz lažeš postao uobičajen u srpskom parlamentu, uobičajen u komunikaciji vrha države, kao i mnoge druge uvredljive reči, i šta onda očekivati od takve vlasti? Ali, ja ne želim na takvu realnost i na takve ljude da pristanem, jer je sve to promenljivo. Zato hoću da budem samo sa onima koji imaju iskrenu potrebu da nešto dobro urade, i da pokrenu dobri duh promena u ovoj zemlji.