INTERVJU Slavenka Drakulić: Kad vam vlast jednom nalepi etiketu da ste izdajnik, to vam zauvek ostaje

To vam je tako, ali ne brinem zbog toga, jer ko bi se uopšte bavio takvim stvarima. Moje je da radim ono što mislim, da objavljujem i govorim o tome, a kako će biti primljeno ja ne mogu da utičem. Celog sam života imala takve situacije – te te ne vole što si feministkinja, te te ne vole što si antinacionalistkinja, te te ne vole što si ovo, što si ono…I tu nema pomoći – kaže za Danas Slavenka Drakulić.

Razgovor za naš list sa jednom od najvažnijih i najprevođenijih književnica ovog prostora, hrvatskom publicistkinjom i novinarkom koja je u nekadašnjoj Jugoslaviji svojim tekstovima i knjigama u dugom nizu decenija uznemiravala malograđanski svet, provocirala puritance, nacionaliste, rušila patrijarhalne tabue, predrasude, konvencionalnu intelektualnu elitu i tradiciju mačo društva i mačo kulture tako duboko usađene u ovdašnju svest, napravljen je u hotelu „Moskva“, dan posle beogradske promocije njene knjige „Mileva Ajnštajn“: Teorija tuge“, koju je objavila Laguna.

Slavenka Drakulić (Rijeka, 1949.) od devedesetih godina živi na relaciji Stokholm – Zagreb, a 2010. na međunarodnom skupu pisaca u Pragu proglašena je jednom od najuticajnijih evropskih spisateljica našeg doba. Njena prva publicistička knjiga „Smrtni grijesi feminizma“ (1984.), bila je i jedan od prvih priloga feminizmu u tadašnjoj Jugoslaviji i istočnoevropskim zemljama, i odmah na početku karijere, ne priklanjajući se nijednoj ideologiji, kao novinarka u reviji Start i nedeljniku Danas, tih godina najuticajnijim časopisima, bavila se važnim političkim i društvenim pitanjima. Za knjigu „Oni ne bi ni mrava zgazili“, koja otvara temu kako obični ljudi postaju ratni zločinci, 2004. nagrađena je priznanjem Award for European Understanding na Međunarodnom sajmu knjiga u Lajpcigu, uz saopštenje žirija da „knjiga sadrži dve središnje teme 20. veka: banalnost zla i psihologiju terora“.

Knjiga „Mileva Ajnštajn: Teorija tuge“ (prvobitno objavljena u zagrebačkoj Frakturi 2019.), svojim naslovom simbolična je asocijacija na Teoriju relativiteta Alberta Ajnštajna, i ovim romanom Slavenka završava svoju trilogiju posvećenu kreativnim ženama koje su živele s poznatijim i moćnim muškarcima – Fridi Kalo i Dori Mar.

Zanimljivo je da ste posle pauze od sedamnaest godina, u Beogradu prvi put bili 2018, kada ste u Centru za kulturnu dekontaminaciju predstavili knjigu „Dora i Minotaur“. Da li vam je bilo teško da dođete, i koliko je Beograd možda i danas vaš grad?

– Ja sam tada u Centru za kulturnu dekontaminaciju susrela svoj stari Beograd, u smislu starih prijatelja. Jer, kao što znamo, tokom ratnih devedesetih neki su se prijatelji i ovde podelili, kao i Zagrebu. Neki od mojih starih kolega s kojima sam radila zajedno, tih godina su, kad se sretnemo, prelazili na drugu stranu ulice, a ovde se, naprosto, na toj promociji kod Borke Pavićević nisu pojavili. Ja sam se u CZKD tada osećala kao kod kuće, kao što sam se i pre rata u Beogradu osećala kao kod kuće. Imala sam puno poznanika, poznatih novinara, poznatih mesta, nešto od te atmosfere sam osetila i kad sam došla posle sedamnaest godina i bilo mi je drago. A nije mi bilo teško da dođem, kao što mi nije bilo teško ni da se vraćam u Zagreb kad sam otišla u Švedsku. Ali, trebalo mi je da imam neki konkretan povod za Beograd, da se nešto stvarno dogodi da bih došla, i na promociji knjige o Dori Mar bilo je jako lepo, sala je bila puna.

Šta je vama lično najuzbudljivije u Milevi Marić Ajnštajn, a to nije samo njen brak sa Albertom Ajnštajnom?

– Čitava njena sudbina je vrlo dramatična, i ako išta znamo o Milevi moramo shvatiti da je ona bila vrlo hrabra od samog rođenja, jer je kao dete šepala, među decom koja nisu bila šepava. Bila je drugačija, i morala je biti jako hrabra da to izdrži. Ne možemo zamisliti u ono vreme, kao ni u ovo danas, kako se Mileva osećala, a znamo da sva deca nisu mogla biti fina i osetljiva prema njoj, da je bilo i one koja su jako surova. Mileva se, dakle, od početka života susrela sa svojom drugačijošću, činjenicom da nije kao ostali, i ona je to nesvesno kompenzirala svojim učenjem, od prvog razreda je bila najbolja učenica u svim predmetima. Briljirala je u svemu tokom celog školovanja i studija. Da li je to bilo srećno ili nesrećno za nju, ne možemo znati, ali se od početka života susretala sa nekom vrstom otpora okoline. U tadašnjoj Austrougarskoj, u ženskoj realki u Novom Sadu koju je pohađala, nije bilo predmeta fizike koja je nju najviše zanimala, pa je njen otac zatražio od hrvatskog ministarstva dozvolu da ona upiše mušku realku u Zagrebu, i da može imati na raspolaganju kabinet za fiziku, i radi eksperimente koje je želela. Dakle, Mileva je šepala, mnogi su joj se izrugivali, otišla je u mušku školu gde je bila jedina žena, a onda i na politehnički fakultet u Cirihu. Na tom odseku fizike – matematike opet je bila jedina žena, i profesori su, jedan posebno, bili otvoreno netrpeljivi prema njoj. Zato što je žena. Onda se našla u situaciji da joj muž postavi ponižavajuće uslove da bi ostali u braku, tretirajući je kao služavku. Mileva je već bila hrabra i naučena na to kako da podnese teške situacije i da se postavi dostojanstveno, i jednostavno mu je rekla ne. Ona je kroz ceo život bila uslovljavana i trenirana da se snalazi sa ljudskom surovošću, i taj njen čin hrabrosti je samo dosledan u njenom životu. To je ono što mene fascinira i čemu se divim kod Mileve Ajnštajn.

Savremeni svet propagira razne vrste korektnosti – političke, rodne, nacionalne i sve ostale. Da li je ovo doba zaista iskreno i manje surovo prema „drugačijim“ ljudima u bilo kom smislu?

– Danas se to pretvorilo u neku vrstu preterivanja, naravno, čovek treba biti politički korektan i treba znati neke granice, ali su se razne stvari tu sad počele događati. Recimo, da treba biti unazad politički korektan u književnosti, da treba intervenisati u knjigama koje su napisane pre sto godina, ili da si uslovljen kako sada da pišeš da bi bio korektan. To se, dakle, okrenulo u svoju suprotnost, a o političkoj korektnosti u doba Mileve Ajnštajn nje bilo ni reči. Žene nisu imale pravo glasa, razvoda, ovoga ili onoga, to je bilo vreme kad još nije ni počela masovna borba za ženska prava. Te okolnosti su bile jako nepovoljne za jednu ženu koja je studirala neki neobični predmet, i u svom životu bila sama. Mileva je rodila vanbračno dete, to se jako skrivalo. Ugledni ljudi su možda imali vanbračnu decu, ali se to nikako nije smelo znati, i možemo samo zamisliti koliko je bio težak njen život kad je postala samohrana majka, nezaposlena i sa dvoje dece. Danas je to ipak drugačije, neke socijalne države su se razvile u međuvremenu. Tada, u toj vrlo buržujskoj, krutoj Švajcarskoj, morala je davati časove matematike i snalaziti se kako zna i ume da bi sa svojom decom preživela. Ali, ono što nam i danas najviše nedostaje upravo je iskrena empatija, a ne ove ili one korektnosti koje nam se nameću.

Zbog čega se u našim društvima plasira tako mnogo ispraznih floskula u javnosti, a tako se malo, ili gotovo nikako, ne afirmiše to bazično osećanje koje nas i čini ljudima?

– Zato što se u svakom društvu koje se svodi na potrošačko, na potrošačku etiku, i vrednosti menjaju, a iz toga ide jedan krajnji individualizam. Naravno da nam je potrebni empatija, ali se ta solidarnost u kapitalizmu, kao što znamo, gubi. Da bi došao do izražaja neki element solidarnosti to mora biti bogata zemlja koja baš radi na tome, kao što je Švedska. To je zemlja koja je bogata i koja dvesta godina nije imala rat, koja ima najveće poreze na svetu, i gde su ljude pitali da li žele da im smanje porez. Oni su rekli ne, jer od tog poreza imaju škole, bolnice, asfaltirane ulice, domove…, i kod njih ne vlada načelo korupcije, kao što vlada u apsolutno svim bivšim socijalističkim zemljama. To je rak rana tih država, ali će mi neko reći da korupcije ima i na zapadu. Nedavno je bivši francuski predsednik Sarkozi bio na sudu zbog korupcije, dakle, naravno da je ima i u drugim zemljama, međutim, kod njih su to izuzeci, a ne pravila, kao kod nas, i kod njih funkcionišu institucije, pa se za to odgovara, i u tome je suštinska razlika. Da, empatija nam treba, a empatija je ono što se dobija vaspitanjem, ali kako ćeš dobiti osećaj za empatiju u situaciji neprestanog takmičenja, kompeticije, nadmetanja. I to za sticanje materijalnih stvari – da imamo nove telefone, novi auto, stan…I to je suština materijalnog društva – da radiš kao crv da bi pokazao da imaš bolje cipele. Druga stvar su mediji koji nameću ličnosti kojima se treba diviti i na koje se treba ugledati, nekakve ljude koji su došli do novca vrlo sumnjivim načinima, koji su, da ne kažem, kriminalci. A kod devojčica je ponovo najvažniji izgled. Radili su jedno istraživanje u Hrvatskoj pa su pitali decu, posebno devojčice, šta bi želeli da budu. Najveći broj njih je odgovorilo – zvezda. A ta zvezda uopšte ne uključuje nikakav vrednosni sistem. To je ono – samo me stavi na naslovnu stranu, samo da budem viđena, zapažena, da mi se dive, i toj bezvrednosti posebno doprinose društvene mreže.

Šta je cilj društvenih mreža?

– Kako mi se čini, one postoje zato da bi svako mogao da napravi svoj virtuelni identitet, jer u tom virtuelnom identitetu možete da izgradite sve divno o sebi, sve najbolje, možete da se hvalite ovim i onim, i taj identitet je upravo deci jako važan. Tu oni žele biti veliki, jaki, lepi, bogati, ovakvi, onakvi, i tu se osećaju slobodnima. Mogu pisati što hoće, bilo kakve gluposti, jer ih tu niko ne kontrolira, i kad vi to spojite s time da roditelji nemaju vremena, da se u školi saosećanje i solidarnost takođe ne uče, jer ni profesori nemaju vremena za to, a nemaju ni motivaciju, onda dolazimo do toga da se stvaraju društva bez vrednosti. Profesori su danas na donjoj lestvici društevnog gleda u odnosu na vreme kada su bili nešto i nekakav autoritet, to su ljudi koji sada slabo zarađuju, koje gotovo niko ne „šljivi“, i koji mogu ponekad da dobiju i batine od svojih đaka. To je po meni strašan teror, nešto čemu treba stati na kraj, a s duge strane, tu su i roditelji koji žele da im deca pošto-poto budu uspešna, da upisuju ovaj ili onaj fakultet, i onda i oni vrše pritisak na profesore, tako da je u školama sada jedna strašna situacija u kojoj te ništa ne navodi da tu empatiju pokušaš izgraditi u deci. Kod kuće se nema vremena, nema se više snage za tako nešto a najbolje se uči primerom. I društvene vrednosti danas više vode ka nasilju nego ka solidarnosti, tako da sam u to smislu vrlo rezignirana.

Pripadam generaciji koja je zavolela novinarsku profesiju kroz vaše tekstove u zagrebačkom Startu i Danasu, najelitnijim i najuticajnijim časopisima osamdesetih godina u nekadašnjoj Jugoslaviji. Sada, niti više ima tako uticajnih medija kojima se veruje, niti je, nažalost, u ovoj poplavi tabloida, prostote i laži,  tako ugledno baviti se ovom profesijom. Kako se desio sunovrat zanimanja koje bi po definiciji u svakom smislu moralo da bude korektiv jednog društva?

– Profesija se promenila, ako smo do sada živeli u Gutenbergovom dobu kada je pisana reč bila važna, dakle, knjige, štampane novine, današnje doba je kultura slike, slika nam se nameće kao osnovna informacija, a znamo kako kod nas tabloidi izgledaju. Više od polovine strane je slika, ništa se ne konceptualizira, ništa se ne stavlja u kontekst, ne analizira, i zapravo, ne samo da u novinama gledamo sliku i mislimo da sve znamo, nego smo i u virtuelnim medijima svakodnevno bombardovani slikama koje prati neki mali tekst. Drugo, i vrednosti su se promenile. Mi smo mislili da ćemo sa tom slobodom izražavanja stvarno dobiti nezavisne novine, a nezavisne novine su u međuvemenu postale jedna takva retkost, kao drveno željezo. Jer da biste opstali kao nezavisni medij, vi morate na tržištu opstati. A na tržištu je opstati jako teško, zato što najveći deo prihoda dolazi od reklama. Sada više niko ne daje reklamu u novini, svi se oglašavaju na televizijama i internetu, ali za vlasnike tih novaca je to i način da se vrši pritisak na nezavisne novine. Recimo, državne firme ne smeju da se reklamiraju u tim medijima, jer ispada da finansijski pomažu protivnike vlasti. U takvoj situaciji je ugušen Feral Tribjun, oni nisu nestali jer ih čitaoci nisu želeli, nego zato jer je politički pritisak na ovu novinu izvršen preko kompanija koje su se tu oglašavale, pa je priča, od prilike, išla ovako: ako objavljuješ u Feralu ti si politički nepodoban, jer naravno, finansiraš izdajnike države, vlasti, naroda, pomažeš strane plaćenike, agente CIA, da ne nabrajam više te etikete, jer ih uostalom i vi u vašim nezavisnim medijima dobijate. Dakle, ukida se glavni izvor finansiranja za svaku nepodobnu novinu, to se sve radi sistematski i namerno, kao što je Feral Tribjun uspešno ugušen, a da nije bilo neke političke cenzure ili nečega sličnog.

Početkom devedesetih, vi, Dubravka Ugrešić, Rada Iveković, Vesna Kesić i Jelena Lovrić, koje ste kao spisateljice bile kulturne ikone ovog prostora, označene ste u javnosti kao „Vještice iz Rija“, što je bio jedan od najvećih skandala tih godina: sociolog Slaven Letica u tekstu u Globusu označio je da vaši tekstovi „nisu dovoljno domoljubivi“ i optužio vas za „izdaju Hrvatske“, posle čega ste doživele targetiranje i strašan progon. Presuda po vašoj tužbi doneta je tek 2004, Globus je trebalo da vam isplati neki mali novac kao naknadu za pretrpljenu štetu. Da li je to posle svega neka satisfakcija za vas, i kako biste vi definisali pojam veštice – za Dubravku je, kako je govorila, to hrabra žena koja ruši stereotipe?

– Potpuno se slažem s Dubravkom, možete tu definiciju i meni pripisati. Veštica, dakle, znači ići protiv struje, protiv mejnstrima, zadatih konvencija. Meni je u sudskom sporu protiv Globusa i njegovog glavnog urednika najviše stalo da ta presuda javno bude objavljena. I bila je objavljena, ali od prilike, na zadnjoj stranici Globusa. Nakon deset godina mislim da su ljudi potpuno zaboravili ko je tužio, zašto, šta je zapravo značila ta afera „Vještica“ i kako je sve to izgledalo. Jer, kad vam jednom nalepe etiketu, ta se etiketa više ne briše. Ta presuda, dakle, nije značila puno, jedva da je iko primetio, i to nije bio grupni proces, jer u našem pravu nema tog presedana, tako da jedan slučaj ne znači da će se i svi drugi tako rešiti. A to je sve išlo kap po kap, jedan po jedan slučaj, i nakon deset godina – petnaest, sve skupa je na neki način bilo bez veze, iako smo u svim slučajevima dobile tu presudu. Ništa ta naša mala pobeda nije donela, etikete su ostale.

Objavili ste 1992. publicističklu knjigu kako smo preživeli komunizam i nekadašnju Jugoslaviju, ali, kako preživeti ova naša kvazidemokratska društva u kojima su nam velike „patriote“ u ime „ljubavi“ prema svojoj naciji opljačkali sve što se opljačkati moglo, nalepili etikete i nastavili da patentiraju nove pljačke i manipulacije da bi ostali na vlasti?

– Meni je naprosto genijalno kako su neki ljudi unovčili svoj patriotizam i koliko su bogatstvo stekli, tako da bi knjigu o tome svakako trebalo napisati. Do sada sam se bavila komunizmom i postkomunizmom, a sad bi se baš trebalo pozabaviti tom kvazidemokratijom koja samo ima masku demokratije, jer ima sve demokratske institucije. Šta se u tim institucijama bivših socijalističkih istočnoevropskih zemalja dogodilo? Ako neko sedne i od danas do sutra odluči da promeni politički sistem, pa taj sistem više nije socijalistički nego je demokratski, pa je višepartijski, pa se uvede glasanje, izbori, svi ti instituti koji stvaraju jednu demokratsku državu, vi je možete preko noći napraviti. Ali, ne može se promeniti mentalitet tih ljudi. Ne možeš od danas do sutra postati demokrata. Demokratija se uči, i to istrajno, nema kratkog kursa da bi se došlo do demokratske svesti i suštinske demokratije. Jer, dešava se da se nova elita, upravo ta koja se obogatila kroz vlast, ili je došla na vlast da se obogati, pošto je to njiena glavna motivacija, u politici ponaša jednako kako su se ponašali političari u socijalizmu. Dakle, autoritarno, a mnogi i totalitarno, kao recimo u Rusiji. Ono što je bitno jeste da se u taj princip autokratske vladavine udobno uklapaju i glasači, koji sad više nisu narod nego su građani, jer presporo preobražavaju svoju svest u demokratsku. Za suštinsku promenu u demokratsko društvo nije dovoljno trideset godina, a karika koja tu najviše nedostaje je odgovornpost. Jer, druga strana prava na slobodu, prava na ovo, na ono, jeste odgovornsot. A te indivudualne, odnosno kolektivne, odnosno društvene odgovornost kod nas nema. Političari misle da nikome ne moraju da odgovaraju za svoj rad, i to ih čini autoritarnom vlašću. Isto tako i građani kao da nisu do kraja svesni svoje odgovornosti, i čine manje nego što bi mogli, i manje nego što bi trebalo da čine. Nije dovoljno samo glasati jednom u nekoliko godina. Ovo što se sada dešava, kad ljudi izlaze na ulične proteste, dobar je način korišćenja svojih građanskih prava u demokratiji, i toga bi trebalo biti mnogo više. Jer, svako kao građanin i građanka ima pravo da kritikujete vlast, da poziva na bunt, da se organizuje i da se okuplja. Ali, nama je teško da preuzimamo tu demokratsku odgovornost, zato što smo odrasli u mentalitetu u kojem je uvek bila odgovorna partija, onaj koji nam određuje život i naređuje, a naša individualna odgovornost ne postoji. A sada se dogodio preokret, sve je na nama, ali mi ne koristimo tu snagu i moć koju imamo kao građani, i zato je vežbanje demokratije za nas tako teška stvar.

S druge strane, kako pobediti strah i pobuniti se, kad naše autoritarne vođe ucenjuju ionako već osiromašene građane egzistencijom, zastrašuju, lažu, javno kažnjavaju na razne načine svako kritičko mišljenje i bunt?

– Oni tako i vladaju, uz pomoć straha. Važno je kreirati tu nesigurnost i strah u ljudima, jer to je jedini način da se održiš na vlasti, i to nije samo metoda na ovim prostorima ili u Srbiji nego u svim nominalno demokratskim državama. Ono što mene fascinira u Švedskoj je to što ljudi veruju svojoj vladi, veruju svojim institucijama, premijerima, ministrima, policiji. Oni, naprosto, misle da je država tu zato da bude njima na usluzi i na korist. To je za mene fantastično, jer je totalno suprotno od onoga što naši građani misle. Švedska i jeste takva zemlja, tu ljudi dobro znaju da je država samo jedan aparat koji opslužuje građane, i ništa drugo, i da državni činovnici polažu račune svojim građanima, a ne oni njima. A ja sam u Švedsku došla iz zemlje u kojoj je država strah i trepet, u kojoj ne verujem njenim institucijama, i u prvi mah sam pomislila da li su ti ljudi koji veruju ludi. Ali, tamo političari sami daju ostavke za najmanju grešku koju učine, a na ovim našim prosotorima i u svim bivšim socijalističkim, to je na nivou ekscesa. Jedva da se mogu navesti nekoliko primera. Kod nas su uglavnom isti ljudi na vlasti decenijama, bez obzira na greške koje su napravili, samo se rotiraju na funkcijama – u jednoj vladi su ministar ovoga, u drugoj onoga, u trećoj… I tako, redom. Sramota prvoklasna!

Dubravka Ugrešić, Mira Furlan, Rajko Grlić, Zafranović…

Devedesetih godina otišli su Dubravka Ugrešić, Mira Furlan, Rajko Grlić, Lordan Zafranović…, i nikada se više nisu vratili u Hrvatsku, kao što su i iz Beograda zauvek otišli Uliks Fehmiu, Snežana Bogdanović, Goran Gajić…, a na ovaj prostor dolaze povremeno. Otišli ste i vi, danas pišete za brojne svetske časopise, i živite na relaciji Stokholm – Zagreb. Koliko je to depresivna poruka da ljudi od integriteta odlaze odavde?

– Otišli su mnogi vredni ljudi od dostojanstva i integriteta, ali nije svaka situacija ista. Lično, ja sada živim na dva kraja, ali u tom smislu sebe ne smatram niti žrtvom niti nekim čovekom koji je otišao iz zemlje zbog situacije u kojoj se našao, a to je između ostalog bila i afera „Vještica“. Ja sam ostala bez posla, trebalo je zaraditi za život, a već sam pre ratnih devedesetih počela da pišem za strane novine i da sarađujem sa redakcijama i kolegama u inostranstvu. To mi je u momentu kad sam ostala bez posla bio jedini izvor prihoda. Nakon nedeljnika Danas, ja više nisam imala zaposlenje ni u jednim hrvatskim novinama. Kad se Danas raspao, novinarsku ekipu koja je tu bila 1991-92, poslali su na biro rada kao tehnološki višak, a novine je preuzela Tuđmanova ekipa novinara kojoj je uspelo da u roku od samo nekoliko meseci potpuno uništi tu novinu. Ne znam zašto su je uopšte i preuzeli, mogli su odmah da je zatvore. I ja sam te 1991. završila na birou, a onda smo pokušali da napravimo novi Danas, ali nije uspelo, to se sve raspršilo. Međutim, nikada se nisam iselila iz Hrvatske kao, recimo, Dubravka. Ona je otišla i nikada se više nije vratila, samo je posećivala. Kao i Mira Furlan, ili Rajko Grlić. Ja sam otišla na drugi način, sasvim slučajno i ne politički. Tih sam se godina udala za Šveđanina, i puno sam putovala. Imala sam razne stipendije, u Americi, Nemačkoj, i moj odlazak nije bio te vrste. Jer, zašto bih ja prepustila svoju zemlju nekoj vlasti, ako se ja toj vlasti ne sviđam? Pa to je stvar tih političara, zašto bih se ja time bavila. Kada se Mira Furlan ono malo vratila u Hrvatsku, bila je jako ogorčena, a i Dubravku je isto karakterizirala jedna duboka ogorčenost. Možda je stvar u različitosti karaktera. Nisam čovek koji je ogorčen, ne mislim da mi je iko bio nešto dužan, da imam neka posebna prava. Više sam, možda, ne tolerantnija od njih, nego, naprosto, upravo obrnuto. Manje mi je stalo do mišljenja drugih ljudi nego što je to možda njima bilo stalo.

Devedesete godine u Feral Tribjunu

Dela Slavenke Drakulić prevođena su na više od 20 evropskih i svetskih jezika, objavila je publicističke knjige “Kako smo preživjeli komunizam i čak se smijali” (1992.), “Balkan Express” (1993.), “Cafe Europa” (1996.), „Oni ne bi mrava zgazili: Ratni zločinci na sudu u Haagu” (2004.), “Basne o komunizmu: iz pera domaćih, divljih i egzotičnih životinja” (2004), a tokom ratnih devedesetih svoje tekstove je objavljivala samo u Feral Tribjune.

I romani u kojima se bavi ženskim telom, bolestima i traumama – „Hologrami straha“ (1987.), „Mramorna koža“ (1989.), „Božanska glad“ (1995.), „Optužena“ (2012.), “Tijelo njenog tijela: priče o dobroti” (sabrana iskustva američkih donora bubrega koji nesebično spašavaju živote, kao što su i njen spasili), doživeli su veiku uspeh, a po romanu “Kao da me nema” irska rediteljka Juanita Wilson napisala je scenario i snimila film.

Novinarske tekstove i radove Slavenke Drakulić objavljivali su i još objabljuju brojni časopisi u inostranstvu – The New York Times, The Nation, Eurozine, La stampa, Dagens Nyheter, Politiken, The New Republic, Suddeutsche Zeitung, The Guardian, Frankfurter Allgemeine Zeitung…

Među priznanjima koje je dobila su i „Zlatna golubica“ za mir koju dodeljuje italijanski institut za međunarodna istraživanja Archivio Disarmo, a njena poslednja knjiga Café Europa Revisited: How to Survive Post-Communism objavljena je 2021. u izdavačkoj kući Penguin Random House (USA).