INTERVJU Slavimir Stojanović Futro: Odustajanje ne dolazi u obzir

On je napisao pesmu Chale kao svoju životnu priču, ujedno nas je podsetio na autobiografski roman Devet i pokazao još jednom da sve radi iskreno i iz srca.

Tim povodom, s njim smo porazgovarali o muzičkim uzorima, reakcijama studenata na pesmu, kao i o životnim stavovima i planovima.

Nakon više od 300 međunarodnih nagrada i priznanja iz domena dizajna, desio se pre par godina roman, pa se zatim desilo još par knjiga, a sada evo i pesme? Da li je reč o izletu ili o izrazu koji nameravaš da gajiš?

Reč je o izletu u novi kreativni kanal, kroz koji uz pomoć prijatelja muzičara, mogu i želim da izrazim neke ideje koje me zaokupljaju, pre svega pitanje kreativnosti kao suštinske karakteristike ljudskog bića. Sve ovo osećam kao izlet posle koga se vratiš kući ispunjen novim iskustvima i napunjen novom energijom, ali duplo svesniji koliko je dobro kod kuće. Dakle, bez ozbiljnih muzičkih pretenzija i sa idejom da se ova nova kreativna iskustva uvrste u moja uobičajena dizajnerska i motivaciona predavanja.

Da li je to ono što slušaš privatno?

Hip-hop kulturu pratim više od 40 godina, praktično od začetka njene popularizacije u Njujorku krajem 70-ih. To je platforma koja je omogućila da svi koji imaju šta, ali nemaju gde i kako, da se kreativno izraze u urbanom okruženju, bilo da je to repovanje, puštanje i miksovanje muzike, crtanje grafita ili brejkdens. Svako ko je imao neku veštinu, preko noći je mogao da se proslavi ili bar skrene pažnju na sebe. Od tada i slušam uglavnom crnačku muziku od soula i fanka, preko regea do repa.

Kako su reagovali studenti, na You Tube-u su najveća podrška, da li je ovo način da im se ličnim primerom pokaže da nema odustajanja? Da je odustajanje izgovor možda…

Naravno. Odustajanje ne dolazi u obzir. Međutim, za studente je ovo i lekcija da pre nego što osvoje formu treba da osveste suštinu, ono što je ispod estetike, ono što je nosi. Važno je prvo smisliti šta, pa tek onda kako. Ovaj projekat je takođe posvećen fenomenu otkrivanja svog ličnog zrna genijalnosti, svog nebrušenog dijamanta koji svi imamo u sebi, samo pod pritiskom preživljavanja to zatomimo, zaboravimo, ne verujemo u njega ili nemamo hrabrosti da ga razvijamo.

Renesansni čovek u digitalno doba, da li je to moguće?

Ja sam rođen da bi drugima bilo bolje, da se nadahnu, inspirišu i bar za trenutak promisle sopstvenom glavom. Digitalno doba to svakako olakšava i ubrzava. Trudim se da otvorim što više kanala i da predajnik uvek radi. Da li će nas tehnologija potčiniti zavisi od snage i volje da nastavimo da kreiramo, da se uvek vraćamo toj našoj osnovnoj istini. I u ovo vreme izobilja ponude, posebni su oni koji kreiraju te sadržaje, a ne oni koji imaju prividnu moć da ih biraju.

Namršteno nasmejan? Da li možemo da se složimo da je to taj životni stav?

Najvažnije je živeti u kontri, istraživati i eksperimentisati sa krajnostima, uspostavljati konstantnu frikciju izmedju forme i sadržaja, izmedju ideje i relizacije, osmisliti i zadržati vizuelno semantički kontrapunkt koji čini komunikaciju intelektualno zahtevnom, a istovremeno i estetski privlačnom. Stvaranje balansa tenzijom je najteži deo našeg posla.

Knjiga, serija, film i pesma koju možeš da nam preporučiš…

Knjiga koju pročitam bar dva puta godišnje je Čovek pod imenom Uve od Fredrika Bakmana, američka ekranizacija ove knjige sa Tomom Henksom u glavnoj ulozi (Čovek pod imenom Oto) je aktuelna i za svaku pohvalu, što je baš retko sa ekranizacijama knjiga. Serija kojoj se uvek rado vraćam je The Office sa Stivom Karelom, a pesma koja mi se ovih dana mota po glavi je Nothing Changed od Quavo & Takeoff.