INTERVJU Slobodan Šijan: Utisak da je film izgubio društveni značaj kod nas je izraženiji nego u razvijenijim filmskim sredinama

Kultnom sineasti koji je svojim ostvarenjima obeležio jugoslovensku i srpsku, ali i evropsku kinematografiju, čija su remek-dela „Ko to tamo peva“, „Maratonci trče počasni krug“ i „Davitelj protiv davitelja“ prikazivana na svetskim festivalima, koja su deo naše kulturne baštine i već decenijama jednako živi i popularni kod svih generacija gledalaca na ovom prostoru, uručena je Povelja za celokupno stvaralaštvo i doprinos srpskoj kinematografiji koju dodeljuje Udruženje filmskih umetnika Srbije.

Šijan je oduševljavao publiku i svojim ostvarenjima „Kako sam sistematski uništavan od idiota“, „Tajna manastirske rakije“, „Siroti mali hrčki“ i „S.O.S. – Spasite naše duše“, i prošle godine postao i laureat Zlatnog pečata kinoteke za doprinos svetskoj kinematografiji, ali i prvi filmski reditelj koji je ušao u Srpsku akademiju nauka i umetnosti, i to kao dopsini član.

U razgovoru za Danas, legendarni filmski autor koji, kako je izjavljivao za naš list, sebe vidi, pre svega, kao reditelja komedija, govori o svom doživljaju nagrada, značaju „pokretnih slika“ u vremenu savremenih tehnologija, bioskopima, kako se dogodilo da na novi film „Budi bog s nama“, koji je trenutno u montaži, čeka skoro deset godina…

Dobili ste najveća priznanja za filmsku umetnost, a sada vam je stigla i Povelja za životno delo UFUS. Imate li i možda i neku privatnu emociju prema ovoj nagradi?

– Ona za mene ima taj značaj što je to ipak priznanje koje dobijate od kolega, od vašeg esnafa u kome ste obitavali svih ovih godina, preko koga ste kao slobodan umetnik ostvarivali neke moguće beneficije i radni staž. To je jedna profesionalna nagrada i utoliko je njen značaj veći.

Primajući ovu nagradu podsetili ste da ste pre petnaest godina isto priznanje dobili od slovenačkog udruženja filmskih umetnika, a pre šest i od hrvatskog. Da li je vaša umetnost, filmska i vizuelna, više prepoznata u regionu?

– Mislim da su sve te nagrade za životno delo uglavnom bile zasnovane na onome što sam uradio u oblasti kinematografije, moj opus u vizuelnim umetnostima ili u onom što sam pisao o filmu je prilično manje poznato. Moji filmovi imaju neku popularnost na ovom prostoru i danas, i mislim da je to ključni razlog.

Od filma „S.O.S. – Spasite naše duše“ koji smo premijerno gledali 2007, do novog „Budi bog s nama“ na čiju premijeru još čekamo, prošlo je petnaest godina. Šta je možda neko vaše najveće razočarenje u profesiji?

– Kao i uvek, kod nas se filmovi dosta dugo pripremaju u fazi nalaženja i pronalaženja finansiranja, i to je postalo sve teže i teže, tako da ne zavidim mladoj generaciji. Moj novi film „Budi bog s nama“ trenutno je u fazi montaže, a prvi sinopsis na konkursu Filmskog centra Srbije za finansiranje i sufinansiranje igranih filmova podneo sam 2013, pa sad izračunajte i vidite koliko je to vremena, i koliko mu je potrebno godina da izađe u bioskope. Čitava decenija. Ja sam snimio neka svoja dela i za mene je to možda i OK, ali ako mlad čovek koji želi da snimi dobar film treba da čeka na njegovu premijeru deset godina to je previše vremena, jer mladi ljudi treba da rade što više.

S druge strane, zašto nam se čini da je moć filma nekada bila značajnija, da je film imao društveni uticaj i da je bioskopska publika zaista razumela te važne humanističke ideje sveta koje su stizale iz „pokretnih slika“?

– Ne bih donosio takve generalne zaključke, pošto mislim da je pitanje važnosti filma vezano i sa generacijskim običajem i navikama. Danas svakako ima novih sadržaja koji se nude putem interneta i televizije, tako da film ima jaku konkurenciju. Pogotovu kod nas, gde su u jednom trenutku otuđeni i rasprodati svi domaći bioskopi u Beogradu, tako da, dok se uspostavi nova publika koja zna gde je koji bioskop, ipak je potrebno malo vremena. Možda je ta ocena da je film izgubio društveni značaj i tačna, ali to je kod nas sigurno izraženije nego u nekim razvijenijim filmskim sredinama.

Da li će bioskop opstati, i da li će film u nekom finalu da pobedi televiziju i internet?

– Televizija je na neki način već u blagom opadanju, iako se svuda i dalje rade serije, mnoge su i visokobudžetne, ali internet je već dosta dugo jaka konkurencija filmu. Mislim da će to u jednom trenutku sve biti sinhrono, i da će film, internet i televizija postojati jedno uz drugo, kao i bioskopi. To je i istorija već pokazala u raznim oblastima stvaralaštva, u kojima je bila proricana propast.

Šta je film za vas danas, posle svih ovih iskustva koje imate?

– Ne bih se usudio da dajem takve vrste definicija. Osećanje s kojim čekam narednu godinu je nada da ću konačno završiti film „Budi Bog s nama“ koji već toliko dugo radim, i to bi bio neki cilj. Taj film je više fantazija o jednom životu, a ne biografski film o avangardisti Bošku Tokinu, koji sam pokušao da napravim kao komediju koja će se baviti i nekim temicama avangarde.