INTERVJU Smiljana Popov: Beograd nema nikog drugog osim nas

„Beograd za početnike“ ima i svoje tribine, a Smiljana uveliko radi i na emisiji „Srbija za početnike“ i već dugo mašta da napravi serijal „Neustrašive“ o javnoj i privatnoj istoriji žena Srbije, planete. Kaže i da će s Danasom podeliti neke od najluđih priča Beograda a u trenutku kada je vođen ovaj intervju Smiljana nije bila u Beogradu nego u Srbobranu.

* Šta se radi u Srbobranu?

– Evakuisala sam se od beogradske džungle-na-asfaltu u pitomu bačku (bečku) varoš, gde vodim farmerski život: sestri i zetu Dancu (jer odoše u Dansku) zalivam cveće, voće i povrće (i berem ), hranim životinje… i spremam nove pustolovine „Srbije za početnike“: Tokom leta snimam, pišem, montiram (kao vredni mrav da za zimu ne brinem), jer od septembra kreće treća sezona na prvoj ekološkoj televiziji u Srbiji, Ekoviziji. To je zdravo novinarsko igralište i stanište za mene, jer me s godinama sve više intimno i profesionalno zaokuplja održivi transport i razvoj, pametni zeleni gradovi i različiti načini da humanizujemo, ozelenimo, usporimo naše živote kontaminirane bukom, zagađenjem i nesnosnim ubrzanjem u modernim betonskim džunglama. Otuda mi je saradnja sa Ekovizijom ispunila želje koje nisam mogla da implementiram u “Beogradu za početnike”, jer se u tom serijalu prevashodno bavim kulturno-istorijskom baštinom.

* Koje je za Vas najveće postignuće Beograda za početnike?

– Trajanje u instant kulturi: emisija u septembru puni deset godina. Postignuće je i da je “Beograd za početnike” 2016. Sekretarijat za obrazovanje i dečju zaštitu serijal preporučio aktivu beogradskih osnovnih i srednjih škola kao dodatno nastavno sredstvo iz voljenja i upoznavanja srpske prestonice i kulturne baštine. Postignuće je kad ti gledaoci kažu da im ulepšaš dan, da ih emisija odvede u muzej, da istražuju o čudesnoj nam povesti ovog grada. Jer njegova istorija nije ni jednostavna ni kratka za otkriti i ispripovedati. Od Starčevaca i Vinčanaca, kao prva urbana metropola Evope u praistoriji, preko Kelta, Rimljana, Huna, Slovena, Austrougara, Bugara, Turaka i koga sve ne… Brojne su civilizacije i najveće istorijske vojskovođe htele Beograd ljubomorno samo za sebe.

Na strateški savršenom mestu – koji još grad u Evropi imate na tako veličanstvenom susretu i zagrljaju dve moćne reke?! To je grad rođen da se oko njega tuku osvajači. A između svih tih ratova, u Beogradu su živeli i ostajali mnogi narodi, rase i konfesije koje ga gradile kao svoj. I to je ono najlepše. Beograd je na toj multikulturalnosti rastao, sazrevao, umirao i ponovo se rađao. Važno je da te istorijske slojeve i nanose poštujemo, jer su nas napravili onim što smo danas. A ne rušiti i devastirati sve što je bilo pre nas. Mnogo smo mali za ovog gorostasa od grada i dužni smo da njegov kontinuitet kao privilegiju upoznajemo, slavimo i održavamo. Postignuće “Beograda za početnike” je što znam da pobuđuje na ljubav i brigu za ovaj Grad.

Jer Beograd nema nikog drugog osim nas. A mnogo nas je koji u njemu ne vidimo samo kvadrate i investitorski kapital za lično bogaćenje, već simbolički kapital koji nas je učinio onim što jesmo, koji nas je odgajio, i koji će odgajati našu decu, ako ne pobegnu odavde…

* Kako je došlo do ideje i naziva emisije Beorad za početnike, šta biste rekli,  da li je ova tema našla vas  ili vi nju ili  je nešto treće u pitanju?

– “Beograd za početnike” desio se iz jedne fatalne, a zrele ljubavi: kao voljeno dete srećnog braka majke Smiljane Popov i vremešnog oca, starog 7 000 godina, dendija i šmekerčine, Tata Mate međ’ gradovima – Singidunuma, tj. Beograda. Kao i sve velike, srećne ljubavi, ne znate kad se to desilo, jer nije reč o trenutku, već o dugom, uzbudljivom i nežnom, i veličanstveno duboko koračanje udvoje. Kad sam se zaljubila u Beograd – ne znam, ali znam da što sam ga više upoznavala – počinjala sam bolje da ga razumem i više volim.

“Beograd za početnike” je logičan i prirodan sled i plod mog ličnog i profesionalnog odnosa sa rodnim gradom. A ime je po prvom i najboljem vodiču kroz sentimentalnu istoriju Beograda legendarnog Bogdana Tirnanića, za koji je njegova porodica dala saglasnost za korišćenje.

* Ovaj projekat je prolazio kroz razne faze, kada vam  je bilo najteže i koje momente biste izdvojili kao prelomne za razvoj Beograda za početnike?

– Otkaz na Studiju B kao tehnološki višak bio je bolan i traumatičan, poput razvoda braka sa prvom ozbiljnom vezom koja je trajala više od decenije, u kojoj si sazreo, formirao se, odrastao, jeo, voleo. Studio B je bio javno preduzeće gde su zaposleni zaista živeli, jeli, voleli kao u porodici. Tada mi je bilo najteže, kao i dugi period pre otkaza i prodaje i privatizacije Studija B, gde se raspao čitav jedan stari svet, i život, i era… Bukvalno – ne samo u mom životu, već i životu Beograda i Srbije. No taj “razvod” me je nagnao u preduzetničke vode i “samostalnost”, što nema cenu.

* Ono po čemu je Beograd za početnike postao prepoznatljiv je autentična strast i optimizam koje emitujete dok o nečemu govorite, i veoma upečatljiv modni autfit

– Nisam volela istoriju do ove emisije, nisam slutila da se Beograd može voleti na ovoliko načina. Jer tako vam je to u ljubavi: više volimo ono što bolje znamo. Otuda je strast za Beogradom koju spominjete-organska, a optimizam je deo mog bića bez obzira što me realnost prečesto demantuje; volim život, verujem u savest, dobru volju, solidarnost, javni interes.

Volim kad ljudi imaju strasti, volju da menjaju stvari, da zaborave na lične interese i rade za javni, da se zauzmu za slabijeg, da se posvećuju svemu zbog čega im srce kuca brže. Volela bih da u Srbiji negujemo klimu u kojoj ljudima nije svejedno u kakvom svetu žive i kako žive oni oko njih. Volim zajedništvo, ali i individualizam, jer Ljudi imaju moć da menjaju društvo u kom žive, a toga često nisu svesni. Što se tiče upečatljivog modnog autfita – i to je kao i s Beogradom–čist evergreen, il što reče Bajaga “A klasiku voli onaj ko razume”.

* Koje biste najluđe priče Beograda iz dosadašnjeg rada izdvojili i zašto?

– Kao što nemam jednog omiljenog pisca, film ili jednog najboljeg prijatelja, tako je nemoguće imati par omiljenih priča o Beogradu. Ta lista vazda fluktuira. Kako pročeprkam novu priču, tako me ovaj grad iznova fascinira. “Beograd za početnike” otkrio mi je mnoge ćoškove Beograda. Kosmaj su npr. bolje poznavali rimski imperatori, nego mi danas – bili su tamo najbogatiji rimski rudnici srebra u čitavom carstvu. Na desetine tajanstvenih rudarskih okana starih Rimljana i danas spava po obroncima Kosmaja.

To je bila avantura-umalo da glavu nisam ostavila na ulazu u okno. Rimska grobnica u Brestoviku je posebno mesto, u koju fizički možete da uđete i divite se antičkim freskama kompletno očuvanim. Vinča na Banjici je neverovatna priča, jer je arheološko nalazište svetskog glasa pokrila divlja gradnja nesrećnih 90-ih, a u vinčansku kuću koju arheolozi iskopše, useliše se Beograđani 20. veka i kompletno je uništiše. Beograd je i najstarija urbana metropola Evrope stara 7000 godina (Vinča), ali i kolevka prvih humanoidnih robota na planeti. Jeste li znali da je Beograd krajem 60-ih prvi počeo da pravi preteče humanoidnih robota na svetu? Tzv. ”beogradskoj školi robotike” dive se vodeći svetski robotičari; kad dođu u Beograd pitaju kolege: “Šta vam se desilo?!” A jeste li znali da je prvi analogni računar na vodu u istoriji konstruisao Mika Alas i za taj izum dobio zlatnu medalju na Svetskoj izložbi u Parizu 1900?

Da li znate da se tajanstveno porodično blago Marka Kraljevića čuva u Narodnom muzeju u Beogradu? Jeste li znali da u sred Beograda i danas možete da vidite svedoke ledenog doba, ali i drevnog Panonskog mora? Jeste li znali da je Beograd imao prvi budistički hram u Evropi? Čudesna otkrića i saznanja su mi bili tajanstveni rudnici kreča ispod Skojevskog naselja, frižider kralja Milana Obrenovića ispod Botaničke bašte, drvo na Avalskom drumu koje je isklijalo iz oraha skrivenog u džepu mrtvog ruskog vojnika koji je oslobađao Beograd u Drugom svetskom ratu, nacistički bunkeri na Banovom brdu, a pre svega meni omiljena, filmska priča o grupi nemačkih dezertera u sred Beograda koji su kao antihitlerovci hteli da pređu u partizane, a kao taoce ih je zarobila i čuvala dorćolska dečurlija u lagumima beogradske tvrđave…

* Koliko je Beograd pet friendly i šta biste u tom kontekstu unapredili?

– Zagovornica sam udomljavanja pasa i mačaka sa ulice, jer su i oni naši ugroženi sugrađani koji od nas zavise i kojima je naša pomoć neophodna. I psi i mačke menjali su moj život uvek na plemenitiji i topliji način i presvlačili nežnošću. Volim pse, jer iz nas izvlače najbolje ljude. Moja plišana porodična menažerija čini me vedrijom i boljom, imunijom na ujede i režanja stvarnosti; oni začinjavaju životni metabolizam imunaktiv dozom topline. Imam Crnogorku Bokeljku Lolu nađenu u Krašićima i mačku Božanu, koja je na Božić spas od ledene zime pronašla na mojoj terasi – i udomih je.

Beogradu treba još mnogo dugog putovanja u Jevropu da bi postao pet friendly. Nedostaju nam humani azili, pet friendly gradski prevoz, petfriendly prostori i institucije. Prijatno me iznenadiše Pošte Srbije: dopuštaju kucama ulaz, ali doduše malim rasama, što opet nije u potpunosti pet friendly. I nama kao narodu i građanima nedostaje humanosti i građanske odgovornosti prema životinjama; idite u Tursku vidite kako se Turci brinu o uličnim životinjama. Predivni su.

* Na pokojnom Studiju B, dobili ste nadimak „beogradsko njuškalo“, kakvi ste kad privatno otputujete?

– Svuda gde putujem ili nosim bicikl, ili iznajmim, ili me neki čeka … Berlin je “kriv” što mi je Bicikl promenio život: dve nedelje na dva točka umesto gradskog prevoza i rekoh sebi: “Kupićeš bicikl kad se vratiš u Beograd, da se osećaš ko turistkinja u svom gradu”. I bi Bicikl. Od tada, moj život ima dah bezbrižnosti i slobode, kao u detinjstvu, kad smo vozili bajseve sa osećajem da je ceo svet pred nama… Iznajmim bajs kad putujem jer se gradovi uzbudljivije i ekonomičnije otkrivaju na dva točka (i po pitanju vremena i novca): trošite samo kalorije, ne ulazite u gradski prevoz, na vazduhu ste, u neposrednom kontaktu sa gradom i ljudima.

Lako možete da odlutate u nepoznate ulice i otkrijete nešto što peške ili kolima nećete/ne možete. Kad privatno putujem, volim da lutam, posmatram i osećam grad na ulicama, volim od lokalaca da čujem koje je dobro pivo, kafana, da obilazim muzeje, ali i da ležim u travi i osluškujem…

* Koje su vaše omiljene destinacije van Srbije?

– Volim gradove koji su bike friendly, pet friendly, human friendly, koji gaje solidarnost, građansku odgovornost, socijalnu pravdu, javni interes, održivi razvoj. Pre par leta sam se u Kopenhagen, biciklističku Meku do ušiju zatreskala – sedam dana na biciklu. Najlepše pejzaže-na-dva-točka ponela sam krstareći Hvarom, Visom, Brionima, Tarom, Trebinjem, Bečom, Balatonom, Budimpeštom, Varšavom. A san mi je da biciklom obiđem Parencanu, staru prugu uskog koloseka koja je povezivala Trst i Poreč, a koja je pretvorena u zelenu, tj. pešačko-biciklističku stazu. Znam da je najlepša staza Evrope. Moja nova omiljena destinacija su Brioni gde sam upravo letovala. Buditi se u nacionalnom parku, na bajsu tražiti skrovite plaže, uz zalazak sunca sretati krda srna i jelena… neprocenjivo. Volim Afriku, Bliski Istok… Sanjam o Dalekom Istoku. U Palestini sam dva puta bila poslom, i srce sam ostavila tamo, pre ovih poslednjih užasa… Palestina mi je budila nešto drevno, arhetipski, kao kakva prapostojbina čitavog čovečanstva; te pejzaže ne mogu da zaboravim, ni Ljude, naravno…

* Šta najviše nedostaje Beogradu?

– Beogradu nedostaje hitna promena saobraćajne i urbanističke paradigme: da počne da se planira, gradi i razvija za ljude, a ne za automobile i investitore. Beogradu nedostaje humaniji pristup urbanizmu – više zelenih površina, drveća, parkova, biciklističkih staza, pešačkih zona, klupa i parkovskog mobilijara za besplatno uživanje i odmaranje građana, ambijentalnih celina koje građane okupljaju, a ne proteruju sa ulica, kako bi se grad podredio i olakšao automobilima. Beogradu nedostaje kvalitetan i efikasan gradski prevoz, metro, sistem javnog bicikla kao sredstva transporta, zatvoren centar grada za automobilski saobraćaj. Beogradu nedostaje građanske solidarnosti, hrabrosti i neposlušnosti. Volela bih da smo pažljiviji jedni prema drugima, da češće kažemo „hvala“ i „izvini“ umesto što psujemo i bljujemo gde stignemo, da pohvalimo i podržimo jedni druge. Jer svi smo ranjivi, „grane smo na vetru“. Ježim se beogradske i srpske prepotencije, arogancije i bahatosti iz koje vrišti neznanje, partokratija, šovinzam. Rastužuje me civilizacijski Divlji zapad na ulici, šalteru, gradskom prevozu…Umemo bolje, sigurna sam.

* Planovi za budućnost?

– Da porodim jednu davnašnju želju, serijal “Neustrašive”, koji će se baviti ženskom istorijom Srbije i planete, kako privatnom, tako i onom javnom, društvenom i jedan dokumentarac posvećen jednoj čudesnoj Srpkinji.

 Cirkus

* Neka anegdota sa snimanja?

– Mnogo ih je bilo za sve ove godine, no evo moje omiljene: u informativnoj redakciji Studija B radila sam temu o uticaju punog meseca na mentalno zdravlje, san… Dogovorim izjavu sa načelnicom Psihijatrijske bolnice na Zvezdari, stižemo, srdačno mi otvara vrata klinike čovek koji kaže: “Mi se znamo”, pitam: “Odakle?”, kaže: “Iz cirkusa”. Ja ko iz topa pitam: “Cirque de Soleil ili onaj kod Hale Pionir?”, jer sam tih nedelja snimala oba, i zbunih čoveka. Ispotavilo se da je reč o pacijentu na otvorenom odeljenju koji je vickasto sa mnom zapodenuo razgovor, a ja shvatila bukvalno (u novinarstvu vam je najnormalnije da idete po cirkusima, skupštinama, dvorovima; nema “neobičnih” mesta)…