INTERVJU Snežana Bogdanović: Nemoguće je baviti se umetnošću i biti apolitičan

Snežana Bogdanović odavno ima zaslužen status u kom možda da bira uloge i da se pojavljuje kad su bitne i od velikog značaja. Serija „Poziv“ je upravo takva i bila, sa bitnom temom, društvenim komentarom, a radnja koja se dešavala je bolno bliska današnjoj svakodnevici.

Ona je tumačila ulogu ministarke čiji rođeni brat ima udela u raznim kriminalnim radnjama, a za ovu ulogu je nominovana za „Srce Sarajeva“ za najbolju sporednu ulogu u drami.

Zato se i našla ove godine na Sarajevo film festivalu. Ali i ne samo zbog toga. Film „Kuduz“ Admira Kenovića iz 1989. godine u kojem je ona glumila je prikazan dan pre zvaničnog otvaranja, u čast pokojnog Abdulaha Sidrana.

Sve je ovo bio razlog da popričamo sa Snežanom Bogdanović.

Kako je bilo raditi na seriji „Poziv“? Kako ste gradili ovaj, pre svega kompleksan lik?

Bilo je teško jer smo uvek ograničeni produkcijski, a ovaj projekat je zahtevao i više prostora i podrške, i mogao je mnogo više da poraste, Ali drago mi je što sam radila sa Ivom Mitrović i Markom Popovićem, nasim piscima i Markom Djilasom, rediteljem, jer su oni na jako pametan način uspeli da iskoriste formu trilera da bi se pozabavili socijalnim okolnostima u kojim živimo svaki dan kao što je korupcija, položaj žene, ekologija.

Takođe ovo je bio i dobar povod da prihvatim ulogu koja ruši stereotipe o ženi koja se bavi politikom. Mi smo uvek spremni da skočimo i da zauzmemo negativan stav prema nekom samo zato što je na primer u politici. A lik Zvezdane pokušava da se bavi svojim poslom najbolje što ume, i ima svoj dramuturški znacaj. To mi je bilo zanimljivo.

Druga stvar koja mi se dopala je to da ova serija ima puno ženskih likova što nije uobičajeno kod nas. Film i serije su muški biznis u kom su žene manjina. U ovoj seriji nije tako. Čini mi se da generalno žene više konzumiraju filmove i serije i mozda bi to trebalo da bude motivacija da se više pričaju priče o ženama ili bar iz ženskog ugla.

Vi glumite ministarku čiji se brat bavi nelegalnim poslovima, i skandal koji se desi i pokreće radnju je nešto toliko realno da se ne bi iznenadili kad bi već sutra pročitali takvu priču u novinama.

Na žalost to je istina. Kad biram uloge užasno mi je važno da se bavimo nekim relevantnim temama. Mislim da imamo mnogo stvari oko sebe koje trebaju naš glas. I mislim da je negde i zadatak umetnosti da postavlja pitanja, komentariše i priča o svetu oko sebe. Možda mi nemamo moć da promenimo svet, ali ipak nismo toliko bespomoćni.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Snezana Bogdanovic (@snezib)

Da li je onda serija „Poziv“ svojom realnom situacijom namerno provocirala, odnosno da li ovakve priče moraju da bude prst u oko sa svojom porukom, ili možda treba prihvatiti neku drugu vrstu oružija?

To je sve individualna stvar, glumci ne utiču mnogo na to, već sve ostaje na reditelju i piscu. Ali možemo na drugi način da damo svoj glas. Ja mislim da postoji odgovornost kod svih ljudi koji imaju mogućnost da se čuje njihova reč makar i kroz posao. U tom smislu recimo ekološko pitanje koje se provlači kroz našu seriju je nešto što se tiče svih nas i van glumačkog posla. Mi živimo ovaj naš život i van filmova, delimo ovu planetu. Kad mi kažu „ti ćuti, ti si glumac, radi svoj posao“, pa ne znam o čemu pričamo, moja prava su podjednaka jer i ja živim tu prirodu.

Da li ste politična osoba?

Nemoguće je baviti se umetnošću i biti apolitičan. Ja sam sredinom devedesetih napustila zemlju zbog svog bunta i neslaganja sa politikom rata i nacionalizmom koji je divljao i to je bio moj protest. To je bio jak potez iako sam ja u to vreme mnogo radila i bila na vrhu svoje karijere i možda nisam lično imala razlog da napustim zemlju, ali nešto u meni mi nije dozvoljavalo da se slažem sa svim onim što se dešavalo, da ćutim i okrećem glavu zarad sopstvenog mira.

Gledajući vaš Imdb, odnosno dok se prati vaša karijera, postoji upravo baš ta zjapeća rupa u devedesetim. Jel se kajete zbog propuštenih stvari u karijeri zbog tog odlaska?

Ja sam imala izbor, a ustvari nisam imala izbor. Osećala bih se mnogo gore da sam ostala. Nisam mogla da ostanem ravnodušna na ono što se dešavalo. Kad je grupa ljudi oko mene koja je protestvovala postalala sve manja, meni odjednom karijera nije bila dovoljna i znala sam da moram da odem. Nisam znala dokle će taj moj odlazak trajati ali izgleda da se desilo da okolnosti nisu bile takve da se konačno vratim. Krenula sam da se vraćam kad mi se učiilo da postaje bolje, da se desavaju neke važne promene i da imamo neki progres. Taj optimizam nije dugo trajao.

Danas više ne razmišljam o konačnom povratku. Granice su se smanjile, globalno smo svi jako blizu, mogu da dođem kad želim da radim, pratimo se svi na društvenim mrežama i ta geografska izmeštenost nije više bitna. A naučila sam da i nema više gde da se pobegne. Taj svet u koji sam otišla, na neki drugi način ima svoje turbulencije i shvatila sam da možete da utičete i pravite jedino svoj mikro svet.

Kako pamtite film „Kuduz“, odnosno kako je on ostario po vašem mišljenju?

Nisam dugo gledala film i pre ovog festivalskog prikazivanja sam imala tremu. Jer doživljaj onog vremena i danas su različiti. Ni ja sama nisam ista. Tad sam gledala film kao jednu istinitu priču koja se dogodila ovde i imala sam u procesu rada glumački izazov da promenim jezik, izgled i karakter. Međutim posle svih ovih godina plašila sam se da je film ostao zaključan u vremenu i lokalitetu. Nisam znala da li će on danas komunicirati sa ljudima. Ali moram da kažem da je „Kuduz“ još aktuelniji danas.

U međuvremenu smo osvestili položaj žene, razgovaramo o femicidu, možemo da osudimo konzervatnivni pristup slobodi žene, njenom pravu na izbor. Mislim takođe da se promenila percepcija prema liku Bademe. Kad sam prvi put izašla pred publiku u Vrnjačkoj Banji, gde se film prikazao, publika je maltene zviždala i negodovala. Sigurna sam da se tako nešto ne bi dogodilo danas.  Nakon projekcije je bilo veoma uzbudljivo slušati kako i na koji način nove generacije razumeju poetiku i tragediju ove priče Abdulaha Sidrana.

Za kraj, kako gledate na uspehe Sarajevo film festivala i zašto festival ovakve veličine ne postoji kod nas?

Sarajevo film festival je nastao u okolnostima rata kao otpor bezumlju i dobio podršku ne samo regije već celog sveta. U međuvremenu je postao najznačaniji u regionu jer spaja i povezuje sve profesionalce iz sveta filma, ima koprodukcioni market, talent campus, Masterklas, to je mesto na kome možete da se sretnete sa raznim ljudima, slušate njihove radionice, razmenite iskustva, I to je sve fantastično. Treba mnogo truda. Ali sve je to izvodljivo kad imate podršku.

Mi to možemo, ali zašto nemamo? Zato što gotovo niko ne shvata važnost filma i koji je značaj kulture i umetnosti. I zato što ne znamo da je naša kultura naš identitet, i da nas to mnogo bolje predstavlja nego zgrade koje su napravljene ili profit koji je napravljen. To izgleda da nikog ne zanima u Srbiji. Ne samo da se ne bavimo kulturom nego i ne posećujemo kulturne događaje. Ne znam kad sam čula da je neko iz vlasti posetio neku predstavu ili otvaranje neke izložbe. Njih to ne zanima. Kad se promeni percepcija prema onome što mi radimo, tada će sve moći. Mi imamo jako puno talentovanih ljudi mladih, divnih, i mislim da možemo mnogo bolje i mnogo više.