INTERVJU Španski dirigent i kompozitor Oliver Dijas: Jedino kultura može spasiti naše društvo od varvarstva

Ne znam da li je ona zvanično naš prvi izvozni kulturni proizvod, ali kad govorimo o flamenku i drugim muzičkim žanrovima, sarsuela je jedna od najvažnjih kad je reč o izvozu naše kulture u inostranstvo. Ja je često izvodim. Malo sarsuele svirano je i sa orkestrom Beogradske filharmonije u kojoj sam gostovao pre četiri, pet godina, izvodim je i u Francuskoj, Italiji, Moskvi, Peruu… – kaže u razgovoru za Danas španski dirigent i kompozitor Oliver Dijas.

On je prošle nedelje sa dvojicom španskih operskih pevača, tenorom Hoesom Luisom Solom i baritonom Anhelom Odenom, gostovao u Narodnom pozorištu u Beogradu na gala koncertu sarsuele na kome su učestvovali orkestar i solista Opere NP Aleksandra Stamenković.

Vlada Španije je 2024. proglasila godinom ovog specifičnog španskog muzičko-scenskog žanra koji je postao i deo kulturne diplomatije zvaničnog Madrida.

Gala koncert sarsuele u NP pokazao da je ona popularna i u Beogradu i to ne samo među pripadnicima španske zajednice.

Gostovanje španskih umetnika privuklo je i mnoge pevače Opere NP.

Publiku je bez daha ostavio tenor Hose Luis Sola.

Kako biste najpreciznije i najkraće definisali sarsuelu – nije opera, nije operete, nije mjuzikl?

– Generalno pojam sarsuela podrazumeva mnogo toga, obuhvata mnoge umetničke izraze i izražaje. To je raznolik muzički žanr. Rođena je u baroku, a vrhunac je doživela sredinom 19. veka. Nastala je kao protivteža uticaju italijanske opere jer su španski kompozitori pokušavali da pronađu lirski i isključivo španski žanr. Ima različitih škola mišljenja i sukoba među kompozitorima oko toga. Jedni misle da sarsuela treba da bude kao italijanska opera sa libretom na španskom, drugi misle da treba da ima svoj sopstveni izražaj. Sarsuela ima više podžanrova – „mala“ i „velika“ sarsuela sa tri čina, u 20. veku pojavljuje se veristička sarsuela kao pandan verističkoj operi, a tu je „revijalna“ sarsuela koja liči na mjuzikl.

Koliko je sarsuela zahtevna za pevače i orkestar?

– Veoma je zahtevna. Ja sam bio direktor Teatra sarsuela i znam za 100, 120 sarsuela u našem arhivu u Madridu. U autorskoj agenciji Društvo autora ima više od sedam hiljada sarsuela koje pokašavamo polako da povratimo u život. Mnogi kompozitori su pisali sarsuele. Kao i u operi neke su uspešne, neke manje uspešne, ali generalno sam žanr je jako težak za izvođenje, pogotovo kad izađemo iz Španije. To je naš, španski način na koji sviramo i osećamo muziku, što treba preneti u orkestar da bi bio ubedljiv i da bi se dobio taj zvuk. Ima jedna anegdota sa filharmonijom u Moskvi, gde sam gostovao više puta. Radili smo balet „Trorogi sombrero“.

Bio je decembar, sneg, bilo je hladno, hrana teška kao za zimsko vreme, a u baletu ima jedan ples koji je kao miris jasmina u Sevilji usred letnje svetojovanske vreline – noć, 35 stepena Celzijusa, a miris jasmina lebdi. Ja im to objašnjavam, orkestar počinje da svira intezivnim tempom koji je kao ’teška hrana’, a treba da bude kao dodir mirisa jasmina.

Ponovo im objašnjavam, oni kažu da im je savršeno jasno i opet probaju, a zvuk je ponovo težak i dubok ne zato što nisu znali ili hteli to da izvedu kako sam ja želeo nego zato što svaki orkestar ima svoju ličnost, specifičnost. Ovde je bila reč o slovenskoj ličnosti i specifičnosti. Na kraju smo napravili divnu mešavinu između slovenske i španske verzije koja je bila veoma lepa jer to bilo drugačije iščitavanje De Faljinog baleta kome je orkestar dao svoj zvuk. To se isto dešava i sa sarsuelom – svaki orkestar doprinosi njenom izvođenju svojom ličnošću i osobenošću. Tako i treba da bude.

Postoji li granica, pre svega kad je reč o španskim pevačima, između opere i sarsuele – neki počinju karijeru sa njom pa prelaze u operu, dok mnoge čuvene operske zvezde imaju sarsuelu u obaveznom repertoaru. Za oba slučaja primer je čuveni tenor Plasido Domingo.

– U Španiji ne postoji razdvajanje između sarsuele i opere u tom smislu. U školama pevanja pevači pre svega uče operu, a onda počinju da uče sarsuelu koja ima jednu poteškoću, a to je tekst koji se izgovara. Pevač mora najpre da digne glas da bi pevao, onda da ga spusti da bi govorio. To stalno nadmetanje između pevanja i govora je dodatna teškoća. Što se tiče Plasida Diminga, on je ambasador sarsuele.

Koliko je sarsuela popularna među mladima i koliko kompozitora danas piše sarsuelu?

– Zaista je bilo mnogo kompozitora koji su pisali sarsuelu, kao što ih mnogo ima i u operi. Ali, u pedesetim i šezdesetim godinama prošlog veka, možda i malo ranije, prestala je da se piše. Televizija i ostali mediji potisnuli su je u drugi plan i kompozitori nisu videli budućnost u sarsueli. Od početka 21. veka, već dvadesetak godina sarsuele se ponovo pišu.

Ponovo se premijerno izvode nova dela i to je velika radost. Razlog za to je što smo svi mi koji radimo u Teatru sarsuela učini ogroman napor da se mladi naraštaji približe ovom žanru. Angažovali smo poznate kompozitore i tekstopisce da napišu nova libreta, osmisli smo i napravili projekat koji se može videti na internetu, a koji se zove „Projekat sarsa“ u kome mladi izvode sarsuelu ili delove nekih sarsuela koje se mogu izvoditi kao mjuzikl. To ima veliki uspeh među gimnazijalcima i srednjoškolcima.

Sadržaj sarsuela do 20. veka isključivo je bio romantičan, početkom 20. veka postaje društveno angažovan. O čemu govore sarsuele 21. veka?

– Sarsuela je do 20. veka išla jednom putem, a u 20. veku krenula je da se širi. Na koncertu u Beogradu izveli smo ariju „Soto del Parral“ iz jedne verističke sarsuele sa pričom veoma sličnom, zapravo španskom verzijom Maskanjijeve opere „Kavalerija rustikana“. S druge strane, imamo u 20. veku i „malu sasruelu“ koja traje samo sat vremena i ima četiri izvođenja, a publika bira na koje će i koliko puta ići, ako joj se sviđa. Ta sarsuela bila je kao neki časopsi ili revija.

Recimo jedna od glavnih madridskih ulica zove se Grand via i kad je građena jednom velikom kompozitoru Frederiku Ćueki palo je na pamet da napiše sarsuelu, čiji su glavni junaci ulice Madrida koje su ljubomorne zato što svi upiru pogled u Grand viu i gradsku većnicu. Sarsuela zaista obuhvata razne teme, uključući i špansku operu bez izgovorenog teksta „Gato monte“ Manuela Penele. Na koncertu u Narodnom pozorištu čuli smo jedan odlomak iz nje.

Kao dirigent širom sveta izvodite sifmonijsku, opersku muziku, balet i sarsuelu. Koliko je važno da se sačuvaju tradicija i koreni u svom muzikom obilju koje se danas nudi?

– To je ključno, za mene je životvorno. Naši koreni, naša kultura, ne samo u muzici – pisci, knjige, filmovi, sve što jeste kultura razvija naš identitet i čuva svet od varvarstva. Stalno mislim o tome da kad u Španiji i Francuskoj na fudbalskim stadionima spaljuju kontejnere i sve živo, tuku i malte nekog, političari uvek govore da je to izolovan slučaj. Ali zapravo danas vidimo da je iz dana u dan tolerancije sve manje, manje slušamo jedni druge i ne želimo da razmenimo svoja mišljenja. Moje pitanje političarima i politici generalno jeste da li mogu da zamisle da je neki strastveni čitalac, zaljubljenik u Servantesa, Dostojevskog ili Puškina, neki muzičar, pisac ili bilo koji umetnik u stanju da izvede takva varvarstva. Verovatno ne. Upravo zato naša kultura i njeno deljenje sa drugima jeste ono jedino što može da spasi naše društvo. Glavni stubovi civilizacije su: obrazovanje, kultura, medicima i istraživanja. Mi, nažalost, ulažemo u naoružanje.

Prevod sa španskog jezika: Vladimir Matković

Beogradsko iskustvo

– Najstrasnije u mojoj profesiji je imati priliku da stalno delite i izvodite muziku sa muzičarima iz drugih zemalja i drugih kultura. To je obogaćujuće i primorava Vas da stalno učite. Moji utisci sa koncerta u Narodnom pozorištu veoma su zadovoljavajući. Teatar je mali, lep, srednjoevropski, sa dobrom akustikom. Rad je sa pevačima bio je zadovoljavajući, španske pevače dugo već poznajem, a Aleksandra Stamenković je sjajna umetnica i veliko otkriće. Rad u Narodnom pozorištu teško je porediti sa Beogradskom filharmonijom, to je veliki, sjajan orkestar… Bilo mi je zadovoljstvo da ponovo budem u Beogradu. Upoznao sam različite ljude, grad je veoma zanimljiv u istorijskom, kulturološkom i arhitektonskom smislu. Mada nemam konkretan planirani datum, rado bih se vratio u Beograd, dopada mi se – kaže maestro Dijas.

Džulijardov đak

Maestro Oliver Dijas je posle završenih studija klavira na Konzervatorijumu Pibodi Univerziteta Džons Hopkins, bio prvi Španac koji je dobio stipendiju Bruno Valter za orkestarsko dirigovanje na muzičkoj školi Džulijard.

Tamo je sarađivao sa značajnim dirigentima kao što su Oto Verner Miler, Šarl Ditoa i Jurij Temirkanov.

Po povratku u Španiju osnovao je simfonijski orkestar grada Hihona i Simfonijski orkestar Barbijeri kao umetnički direktor i glavni dirigent obe ove umetničke kuće.

Sa repertoarom od baroka do savremene muzike, dirigovao je u svim glavnim španskim orkestrima, kao i svim prestižnim evropskim operskim kućama i muzičkim festivalima.

Od 2015.do 2019. bio je muzički direktor Teatra sarsuele u Madridu, a jedan je od osnivača i potpredsednika Španskog udruženja direktora orkestara. Poslednjih godina angažovan je u dvostrukoj ulozi kompozitora i muzičkog aranžera u Teatru sarusela, orkestru Španske radio televizije i Španske nacionalne plesne kompanije.