INTERVJU Srdan Golubović: Politički kontrolisana umetnost i kultura postaju provincijska zabava

Razgovor sa jednim od naših najvažnijih predstavnika autorskog filma upriličen je pre nekoliko dana, tokom prvog izdanja manifestacije Godišnje nagrade reditelja u Novom Sadu, koja je okupila brojne predstavnike filmskih esnafa i organizacija iz regiona i sa prostora Balkana (Rumunije, Grčke, Turske…), i čiju je organizaciju podržala FERA – Federation of European Screen Directors.

Najvažniji ciljevi ove manifestacije su, kako je istaknuto, da se profesiji reditelja vrati integritet i da se filmski autori izbore za profesionalne uslove rada uprkos društvenim i političkim situacijama u svojim zemljama, a Srdan Golubović je bio jedan od moderatora brojnih panel razgovora koji su organizovani.

Koliko je autorski film danas zaista autorski, i koliko je moguće, u ovim globalno teškim prilikama i sistemima moći, a pogotovu kod nas, da se filmski autori izbore za svoju viziju sveta i da naprave beskompromisni film kakav žele?

– Postoji jako dugo u svim sredinama to pitanje pozicije reditelja, ali mislim da je ono, u stvari, vezano za jednu stvar – da je u autorskom filmu reditelj zaista neko ko svoj lični pogled na svet, integritet, filozofiju života i poetiku prenosi u film. Zbog toga je autorski film zaista specifičan. Postoji priča da u tom domenu autorski film nije više toliko autorski kakav je nekada bio, jer su producenti dobili malo više prava nego što su imali ranije, i to jeste tačno. Ali, ipak je na kraju potpitanje autora koji svojom autentičnošću stoji iza svojih filmova. Mi smo na manifestaciji u Novom Sadu, koju je organizovao Darko Bajić, govorili o poziciji reditelja između umetnosti i filmske industrije, i mislim da je to uvelikoj meri pitanje ličnog opredeljenja.

Nekako verujem da reditelj koji do kraja stoji iza svojih zamisli, uprkos svim okolnostima, ipak može da se izbori za svoju viziju sveta i da pravi autentičan autorski film. Ako je taj film dobar, on ostaje kao značajan zapis o vremenu o kojem govori. A ta tema prava i pozicije reditelja je večita, jedino je u Francuskoj ovo pitanje na neki način rešeno – reditelj je tamo zaista neko ko ima i društveni autoritet, i mesto u društvu koje pripada umetniku, Ali, za to su se borili i Godar, i Trifo, i Sartr, kao jedan od najvećih autriteta tog društva. Kod nas se to nije desilo, nažalost.

Da li umetnici danas uopšte imaju mesto u našem društvu?

– Mi sada pokušavamo, individualno i kroz neka naša udruženja i organizacije, da vratimo društvenu poziciju autora, poziciju umetnika, i poziciju kulture uopšte. Vidimo gde su se danas našli kultura i obrazovanje, i gde im je mesto. Emir Kusturica je pre neki dan objavio tekst o Željku Mitroviću, i na vro zanimljiv i pravi način govorio o ovom problemu. Gde je razlika između onoga što je zaista umetnost, što je kultura, što ostavlja pozitivan trag u stvarnosti, i onoga što sebe predstavlja umetnošću, kulturom, a u stvari ostavlja neizbrisivu štetu u društvu, višedecenijsku. I svi mi imamo obavezu da kažemo gde je ta razlika, i da ukažemo na nešto što jeste vredno, a šta je ono što je bezvredno i banalno.

Na ovogodišnjoj Puli trijumfovao je autorski film „Proslava“ koji govori o nastanku i razvoju ustaštva u Hrvatskoj, pa i socijalno –politička drama „Svemu dođe kraj“, o pljačkaškoj tranziciji hrvatske vladajuće stranke, a gledali smo i „Božji gnjev“, vrlo kritički film o hrvatskoj vojsci u ratovima devedesetih. Ako znamo šta je doživeo reditelj Goran Marković, kome je uz najveće javne uvrede vlast zabranila snimanje filma, onda je zaista alarmantno pitanje da li kritički autorski film kod nas uopšte više ima šansi na konkursima Filmskog centra Srbije, koji je gotovo potpuno ispolitizovan?

– Treba prvo razumeti da je umetnost nešto što što svojim kritičkim stavom treba da oplemenjuje društvo, da ga obogaćuje i čini boljim. Svaka vlast, i bilo koja vlast koja dođe, morala bi da shvati da umetnicima, kada skratiš tu mogućnost da budu kritični prema stvarnosti u kojoj žive, oni više nisu baš umetnici u pravom smislu. Ne mislim da svaka umetnost mora da bude društveno i politički angažovana, ali ne verujem ni u jednu umetnost koja ne liči na kontekstualnu, A kontekst jeste društvo, i sredina, i trenutak koji živimo.

Mislim da je srpski film nešto što je dugo godina, već pedeset – šezdeset, na jako dobar način promovisao ovu zemlju, možda čak i bolje od nekih drugih umetnosti, i više, i direktnije, i na bolji način. Šteta je što se desi trenutak kada ljudi koji su na vlasti to ne razumeju. U vreme Jugoslavije, mnogi reditelji koji su jako kritički bili nastrojeni, dobijali su novac za snimanje svojih filmova ipromovisali su tu zemlju i kulturu van granica, osvajali nagrade na svetskim festivalima, i tadašnja vlast je to dobro razumela.

Ali, ne mislim da je danas bilo gde u regionu mnogo bolje, u Hrvatskoj se s vremena na vreme desi da novac na konkursu dobije film koji vrlo kritički zadire u neke jako bolne i teške teme tog društva, kao što jeste film „Proslava“ Bruna Ankovića. Ni tamo, ni bilo gde u našem okruženju nije jednostavna sutuacija. A mora ipak da postoji neki mali ventil, ja se samo plašim da se kod nas ne dogodi da se taj ventil potpuno zatvori, i da kompletna kulturna i umetnička scena ne postanu politički kontrolisane.

To nije dobro ni za vlast, i neće doneti nikakav rezultat. Kultura će biti jedna provincijska zabava u kojoj će  samozadovoljenje biti jedina vrednost, ti filmovi neće putovati van granica zemlje, ljudi će sami sebi aplaudirati, i to će voditi jednoj potpunoj provincjalizaciji kulturne scene. Ako je to namera vlasti, onda smo u velikom problemu, i moramo da ukažemo na to.

Poslednji autorski film koji je jako uznemirio duhove i cenzore bio je „Teret“ Ognjena Glavonića, čak su ispred FCS organizovani i montirani protesti, i čitava „patriotska“ politička kampanja protiv ovog filma, a on je s velikim uspehom prikazan u Kanu 2018, u selekciji Petnaest dana autora. Koliko je pesimistična činjenica da od tada gotovo da nismo imali tako provokativan film, koji kameru kao ogledalo okreće prema nama samima i našem okruženju, kakav god bio naš odraz?

– „Teret“ je jako važna priča, bavi se bolnom temom srpskog  društva i novije srpske istorije, i šta god protivnici tog filma mislili o čemu govori, on je na najbolji način promovisao našu kinematografiju i predstavljao našu kulturu Kanu. Kritički društveno – politički film je i „Lost Country“ Vladimira Perišića, koji je prošle godine izašao, ali ne treba zaboraviti da je i on dobio novac na konkursu još 2017.  Ovde postoji još jedan problem – kultura se kod nas  sve više doživljava kao neko očuvanje tradicije, i ovde ljudi sve manje razumeju da je jedini živi deo kulture, u stvari, savremena kultura, odnosno savremena umetnost.

Savremena umetnost je jedina stvar koja jedno društvo može da pokrene unapred, da ga oplemeni, i da ga probliži nekoj vrsti prosvetiteljstva, kakva god ona bila. Možda je to često i pitanje trenda, trendovi su isto deo kulturne scene – neki su dobri, neki loši, ali sve su to neki pokreti. I ono što mislim da je najvažnije kada govorimo o konkursima FCS, a sada ne bih direktno da pričam o tome jer sam bio na prošlom konkursu za scenario, i ne volim kadaneko ne dobije podršku i onda se ljuti. Ja se nekako ne ljutim, i nekako i dalje hoću da verujem u to da je na tom konkursu bilo boljih scenarija od mog, i da su kriterijumi koje je ta komisija imala bili estetski i poetski, i nikako drugačiji.

Ali, mislim da je jako važno da jedna sredina gaji kulturnu različitost- da postoje teme koje se bave nacionalnim mitovima, epovima, da treba da postoje teme koje se bave izrazitim savremenim jezikom filmskim, da postoje teme koje se tiču nekih istraživanja i nekih eksperimentisanja filmskog jezika.  Ono što se meni čini da je vrednost srpske kinematografije bila u odnosu na regionalnu je to da smo mi imali jednu veliku raznolikost poetika, i svi mi koji pravimo filmove, i imali smofilmove na većim svetskim festivalima, zaistasmo bili različiti.

U tim filmovima nikada nije postojalo nešto što bi bila neka muštra iz koje izlazi srpski film. To jemožda ponekad na nekom međunarodnom predstavljanju bila čak i mana, ali sam to doživljavao kao veliku vrednost ove sredine: da Nikola Ležaić, Maja Miloš, Ognjen Glavonić, Vladimir Perišić i ne znam ko sve, i Srđan Dragojević, i ja, snimamo potpuno različite filmove.

U ovom trenutku naučna, kulturna i umetnička elitu koja je prisutna u javnosti protiv rudarenja Rio Tinta, devastiranja grada, rušenja Sajma…, sve više postaje žrtva targetiranja, otvorenih pretnji i ucena koje stižu od državnog vrha – ovih dana su, recimo, dekan i uprava ETF podneli ostavke zbog pritisaka vlasti da se na fakultetu ne glasa protiv projekta „Jadar“. Šta će se desiti sa našim društvom i kulturom – da li će prolaz imati samo oni koji ćute?

– To je slika te vlasti. Uvek sam govorio ono što mislim, u jednom trenutku sam shvatio da ću trpeti posledice toga, i ja sam to prihvatio. Očigledno je da vlast nema dovoljno senzibilnosti da čuje bilo kakvu drugu misao, i da suštinski ne razume da ono što govorimo kritikujući situaciju u društvu i neke njene poteze u stvari jeste duboki patriotizam. Ona se vodi samo svojim interesima, i mislim da će ta vrsta političkog jednoumlja potpuno da savlada i nadvlada i društvenu i kulturnu scenu.

S druge strane, ima puno hrabrih ljudi koji javno govore ono što misle, ali, ne treba osuđivati one koji ne govore javno. To je prosto lična odluka, ne mogu svi da se nose sa tim teretom – spomenuli ste da su o nekima od nas ljudi iz vlasti svašta govorili kad smo nastupali protiv nekih njihovih stavova i interesa. Mnogi to ne mogu da izdrže, iz raznih razloga, i to je u redu. Ne treba ih optuživati.

A kakva će biti kulturna scena Srbije u nekom narednom periodu – ne optimistično. Ja ne verujem da će delovati dobro, mislim da će ta vrsta političkog jednoumlja potpuno da savlada i nadvlada kompletnu kulturnu scenu. Ne mislim samo na film, mislim na sve umetnosti, i to će da dovede do jedne provincijske kulture koja će biti sama sebi dovoljna, koja više neće gledati ni u „dvorište pored“, nego samu sebe. Ali, nekako se ipak nadam da je ovaj trenutak prolazni, da će doći do jedne vrste malog osvešćenja da umetnicima treba dati prostor, i da umetnost bez raznolikosti nema nikakvu  vrednost.

Na kraju izlaganja na novosadskom panelu rekli ste da oni koji ne veruju da film menja svet, nemaju šta da traže u filmskoj profesiji. A pre trideset godina ustanovljen je Festival autorskog filma (FAF) kao pobuna protiv mračnog ratnog vremena, koji je zaista dokazao da ima uticaja, i svih ovih decenija menjao je deo našeg društva. Kako doživljavate jubilej FAF koji će uskoro biti obeležen, i koji već godinama vodite kao predsednik njegovog saveta i selektor?

– Sve umetnosti su šezdesetih i sedamdesetih godina imale jak uticaj, posebno film kao nova umetnost koja je zaista menjala svet, Danas živimo u drugom vremenu, prosto se desila liberalizacija medija, ona je dovela do toga da umetnost više nema tu snagu i taj društveni i politički uticaj.
A Festival autorskog filma je zaista nastao u najgore vreme, 1994. godine, kao neki krik iz tame. Kada smo se mi uključili 2006-2007, Igor Stanković, ja, Stefan Arsenijević, Vladimir Perišić, kasnije i Stefan Ivančić, sve vreme smo pokušavali da sačuvamo taj krik iz tame Dvorane Kulturnog Centra, i da FAF zaista ostane jedna vrsta drugačijeg glasa u odnosu na sve što nas okružuje. Naravno, festival se menjao, ali čini mi se da smo to uspeli da sačuvamo, što mi je jako drago.

Zadržali smo autentičnu ideju s kojom je Voja Vučinić počeo festival 1994, i kako god vreme bilo, a za trideset godina se puno toga menjalo, a možda se na kraju ništa nije menjalo ni promenilo, mislim da je ovaj festival ostao jedan autentičan glas, nešto što je postalo građanska organska potreba Beograda, i da je uspeo da ostane tačka koja je nezaobilazna u kulturnom životu.

FAF je u startu bio više od festivala – posle 90-tih godina upravo su tu prvi put počeli da dolaze autori iz regiona i da predstavljaju svoje filmove, uključivao je i okupljao brojnu publiku, posebno mlađe generacije, i etablirao se kao vrsta građanskog aktivizma protiv svega što nije kosmopolitski duh. Da li je to bio i vaš najvažniji cilj?

– Mi smo se najviše time bavili, od kako smo počeli FAF imali smo neku sliku da je postao festival stare publike, odnosno one koja je dolazila od prvih godina, i onda smo se jako trudili i želeli da animiramo novu publiku. Posebno mlađu, jer ta nova publika je ono što menja festival, i mislim da smo u  tome uspeli. FAF je zadržao duh koji je imao na početku, ali je publika ta koja mu donosi novu hrabrost, aktivizam, i neki novi bunt.

Verujem da umetnost ne postoji, pa ni festivali, bez buntovništva – kada nešto postane konvencionalna stvar, ono što odgovara svima, tog trenutka gubi svaki značaj. Ako se vratim ponovo na vaše pitanje o tendenciji zabrana snimanja kritičkih filmova, filmovi koji nikoga ne ugrožavaju, nikome ne smetaju, i nikome ne postavljaju teška ineprijatna pitanja, nikome nisu ni potrebni. Onog trenutka kada se kultura postavi kao takva, ona više ne treba da postoji.

FAF će se odvijati od 22. do 29. novembra, šta će biti moto i plakat jubilarnog festivala, a i to je na neki način uvek bilo odraz komentara i bunta na ono što se dešava oko nas?

– Ove godine će sve oko tridesetog rođendana festivala biti sa nekom vrstom mota i energije – da, u stvari, eto, jubilej je neki povod za osvrtanje, pogled na godine koje su prošle, ali kao i u nazivu albuma Darkwud Dub, „Život Počinje U Tridesetoj“, naša misao je bila da jubilej bude povod za još  hrabrije, luđe i insprativnije ideje. Plakat i vizuelni identitet festivala radi jedan od naših najznačajnijih dizajnera, Borut Vild, i troje – četvoro njegovih studenata zajedno, i biće vrlo zanimljivo rešenje.

Festival će, između ostalog, što ima veze sa vizuelnim identitetom, imati vrstu osvrta na stogodišnjicu rođenja Puriše Đorđevića, jedan omaž Sergeju Paradžanovu, i naravno, dvanaest filmova u takmičarskom programu za nagradu „Aleksandar Saša Petrović“. U programima Hrabri Balkan, Bande a part, Sirovo, takođe je veliki broj filmova, ukupno preko sto projekcija u svim selekcijama, i mnogo gostiju.

Specijalne nagrade jubilarnog festivala

– Ono što mislim da je dosta važno, festival će ove godine da dodeli jedno deset specijalnih nagrada ljudima iz inostranstva koji su jako pomogli FAF, ne samo na početku već i poslednjih desetak godina. To su naši prijatelji iz raznih zemalja, i jako nam je drago da im pokažemo zahvalnost – među njima su producent Čedomir Kolar, koji je godinama dolazio na festival, direktor Sarajevo Film Festivala Jovan Marjanović, producent i direktor Zagreb Film Festivala Boris T. Matić, posebno selektor Foruma Berlinala, sada Lajpcig Doksa Kristof Terhkte, nemačka filmska poslenica Gabrijela Brune Majer koja je bila moderatorka velikog broja radionica koje je vodio Stefan Arsenijević…