INTERVJU Stevan Filipović: Ovo je terminalna faza ludila jednog režima koji nikad nije smeo postojati

Njegov snimak iz drona kolone građana s protesta na ulicama Beograda s muzičkom pozadinom dela pesme „Bella, Ciao“ obodrio je mnoge koji su bili u toj masi ljudi, a neke, verovatno i podstakla da se priključe.

Ovu pesmu čućemo i u Stevanovom najnovijem filmu „Pored tebe“, koji će svetsku premijeru imati na ovogodišnjem 70. jubilarnom Pula film festivalu i koji će zatvoriti 15. OFF Omladinski film festival Sarajevo.

Beogradska premijera filma „Pored tebe“, prema Stevanovim rečima, biće u oktobru.

Zanimljivo je da mediji u regionu najavljuju Stevanov film u kontekstu aktuelnih protesta, tim pre što su mediji sami i novinarstvo njegova glavna tematska okosnica.

Film „Pored tebe“ je Stevanov drugi film iz trilogije, nakon filma „Pored mene“ u kojem likovi iz gimnazijskog razreda, koji su proveli noć zaključani u školi, pet godina kasnije postaju osumnjičeni u istrazi povodom misteriozne smrti prijatelja iz škole.

Glavna junakinja Ksenija (Mina Nikolić) je novinarka koja pokušava da reši ovu misteriju, iz svog stana, sputana vanrednim stanjem i epidemijom.

Film prati njenu transformaciju od tabloidne do ozbiljne istraživačke novinarke, dok pokušava da rasplete mrežu estradnih, medijskih i političkih spinova i laži koja je deli od istine.

Vaš novi film „Pored tebe“ privlači veliku medijsku pažnju. Ovde je najavljen kao prvi srpski film čija je jedna od glavnih tematskih linija to što se njegova radnja zbiva za vreme pandemije korone, a u komšiluku, u hrvatskim medijima, jedan od naslova glasi „Srpski reditelj snimio film o Vučićevom režimu i uticaju rijalitija na srpsko društvo“. Da li se slažete, da li ste zadovoljni ovim kondenzovanim najavama filma?

– Najave su, kao i svet u kom živimo, bombastične, tabloidizirane. To su nova/stara pravila igre. Sve su to fragmenti istine, ali rasparčani, tako da daju jednu možda drugačiju širu sliku. Da, korona je tu, ali samo kao situacija u kojoj se radnja filma dešava, ili, bolje, okolnost u kojoj zatičemo likove na raskrsnicama njihovih sudbina. Vučićev režim i autokratija, i šrafovi tog ludila u kom živimo (mediji, muzika, rijalitiji) su takođe – situacija. Tako da su obe konstatacije tačne, ali… Ako mene neko pita, rekao bih da je „Pored tebe“ utrobni krik, priča o emocionalnoj, moralnoj i profesionalnoj emancipaciji protagonistkinje Ksenije (fenomenalna Mina Nikolić), vaše koleginice, novinarke. Film o vašoj profesiji. Ali, nije bitno šta ja mislim sad, bitan je film, naravno – ako je dobar. A stvarno mislim da jeste, dali smo mu i srce i dušu, i sve što imamo i znamo. Ono što je još bitnije je da ljudi pogledaju taj film, i, nadam se, osete nešto, izađu sa projekcije zamišljeni, pokrenuti, inspirisani… Sa malo više empatije? Odgovornosti?

Film je nastavak trilogije, posle vašeg angažovanog ostvarenja „Pored mene“. U novom filmu „Pored tebe“ glavna junakinja pokušava da istraži nestanak svog prijatelja u specifičnim okolnostima koje nameće karantin, dakle, kao i u „Pored mene“ gde su glavni akteri zaključani. Zašto vam je taj aspekt posebnih uslova izolacije važan, da li ste njime hteli, u širem smislu, da skrenete pažnju na neke odlike ovog društva?

– Ne ovog društva. Pandemija je bila globalna, ali i digitalna revolucija je globalni fenomen. Pandemija i zaključavanje su samo savršena paradigma odvajanja i zatvaranja koja nam se dešavaju od kad smo, da citiram baku iz serije „Godine i godine“, „prestali da se javljamo gospođi na kasi i odlučili da je lakše da ćutimo, skeniramo bar-kodove i platimo karticom“. U Srbiji, ta metafora ima još dublje značenje – zaključani u mikro-svetove, mi, bar do ovih protesta, nismo mogli da shvatimo da je nas (žrtava ovog nasilničkog režima) sve vreme bilo mnogo više nego njih (ljudi koji sjajno žive u Vučićevoj utopiji). Fizička izolacija je donela strah, paranoju, osećaj egzistencijalne ugroženosti, stege koje vuku na dole likove u našem filmu, stege kojih se, nadam se, sad polako oslobađamo. Što se globalne slike tiče, dug put je pred nama.

Film problematizuje i uticaj rijalitija na društvo kroz promociju vulgarnosti i normalizaciju nasilja, govori i o kontroli medija koju vrše kadrovi predsednika Vučića, propustima institucija, a glavni likovi u ovom filmu su, kao i u vašim prethodnim ostvarenjima, mladi. Hoću da kažem, makar deluje tako, da u vašem filmu ima jako mnogo elemenata koji su povezani za aktuelnim trenutkom u zemlji…

– Problem je u tome što je sve ovo, do tančina, moglo da se predvidi 2012. godine. Ne, nisam u pravu. Moglo je da se predvidi početkom devedesetih, kad je Šešeljev potrčko Vučić u Skupštini referisao na nacističke kazne partizanima i rekao da treba „ubiti sto muslimana za jednog Srbina“. To je morao da bude kraj njegovog javnog života i njegove uloge u politici. Ali, nije, ljudi su glasali za te politike, i sad trpimo posledice tih katastrofalnih odluka. Ova faza u kojoj smo, opisuje, nadam se, terminalnu fazu ludila jednog režima koji nikad nije smeo postojati, koji je toliko sistematski i predano radio na razaranju i države i društva, da će se to izučavati u udžbenicima sociologije, politikologije i istorije u decenijama koje slede. Film je savremen ne zato što smo mi bili pametni, ili nekakvi proroci, on je ekstremno aktuelan zato što je naša stvarnost ekstremno banalna i vulgarno predvidljiva. Nadam se da je to buđenje mladih koje pominjete jedna pozitivna stvar koju smo predvideli, i nadam se da se upravo dešava.

„Vratili smo sebi ljudskost na tim ulicama“

Kad spominjemo Srbiju sada i ovde, kratak video sa snimkom iz drona, koji ste napravli nakon, mislim, drugog ili trećeg protesta Srbija protiv nasilja, potpomognutim isečkom pesme „Bella, Ciao“, koja je i muzička podloga u filmu je verujem ohrabrio mnoge da istraju u ovom hodu ka oslobođenju u najširem smislu te reči. Zašto ste izabrali ovu pesmu, šta vas pokreće da idete na proteste Srbija protiv nasilja?

– Učestvujem i podržavam svim srcem proteste. Mislim da su nam, posle jednog nezamislivo tragičnog događaja, i nezamislivo nedostojne reakcije odgovornih (nosilaca apsolutne vlasti u državi), vratili nešto što je pogonsko gorivo svake promene: nadu i dostojanstvo. Ne znamo kroz šta prolazi i šta možda žrtvuje svaka osoba koja rizikuje i izađe na te proteste. Ono što znam je da svako od nas, a nije nas malo, oseća da je pređena tačka posle koje nema nazad. Vratili smo sebi ljudskost na tim ulicama. Zato „Bella, Ciao“. Zato što je ovo borba protiv istog zla, koje je kroz istoriju imalo različite oblike. Naša verzija (iz filma „Pored tebe“), koje su u tom snimku sa dronom gledaoci mogli da čuju samo fragment, nije ratnička. Ona je duboko elegična, emotivna, tužna. A onda se, kao i protagonistkinja filma, kao i mi – menja. Postaje hor. Postaje borbena, srčana. Pokreće me ta probuđena nada. Pokreće me da se osećam kao čovek, da koračam uzdignutog čela, da sam zrno u pesku promene, koje će, sasvim sigurno biti zaboravljeno ako i ta promena uspe.

Kako vidite reakcije vlasti, napade na glumce, zašto je važno da se ovog puta istraje, kako mnogi tvrde, šta ovaj protest čini posebnim u odnosu na one ranije, kako biste vi ohrabrili građane, čega treba da budu svesni da se ne bi kao mnogo puta dosad razočarali?

– Ključno je shvatiti da je ovo maraton, a ne sprint. Protest mora ostati miran, dostojanstven, jak i uporan. Nepopustljiv. Nema diktatora u istoriji koji je predao vlast zato što su neki ljudi šetali. Dakle, građani moraju da artikulišu i zvanično svoje preostale zahteve, a onda da odrastu, shvate da se epilog mora desiti u političkoj areni, i politički artikulisati svoje ciljeve. Zajedno sa opozicijom, koja jedino ujedinjena može da bude sredstvo da uradimo ono što se uraditi mora – zaustavimo izvor sveg nasilja u Srbiji. Poseban je zato što nam je ovo popravni, jer smo poslednju priliku propustili 2012. Sad možda uspemo da saniramo deo te štete, ali su Šešeljevi termiti toliko Srbije izjeli za ovih 11 godina, da moramo biti svesni da neke stvari neće biti moguće popraviti. Što ne znači da ne bi trebalo da se trudimo, naprotiv.

Zajedničko u svim vašim filmovima je da su u fokusu mladi i problemi s kojima se suočavaju. Kako biste objasnili, zašto ste usredsređeni na tu temu?

– Da mlade glumice, glumci, moji bivši studenti u svim ostalim sektorima nisu bili deo ovog filma, on ne bi imao ni desetinu istine i emocije koju nosi. Da nije bilo godina i iskustva kreativnog producenta i saradnika na tekstu Branislava Jevića – ista stvar. Film je kolektivno autorsko delo, i nadam se da su sve te različite perspektive obogatile taj film bar onoliko koliko smo mi, radeći ga, obogatili jedni druge.

Kako je na vas delovalo ovo poslednje obraćanje predsednika, nova akcija deljenja novca, narativ o takozvanoj brizi o deci i njihovim pravima, uopšte ta šizofrena kombinacija poruka gde se jedan dan građani vređaju na najniži mogući način, a sledeći pozivaju na dijalog?

– Sve laže. Kakav crni dijalog. Sad je slab, glumata. Kad oseti da je vratio samo fragment moći koju je utripovao da ima, osvetiće nam se desetostruko. Ne da neće da ugasi Informer, već je napravio Informer TV. Ne da neće ugasiti Zadrugu, napraviće je gorom nego što je iko od nas ikad mogao da zamisli. Zato ne sme biti nikakvih pregovora sa njim, zahtevi građana moraju biti ispunjeni stvarno i do kraja.

 Vedeta britanskog i svetskog glumišta u filmu „Pored tebe“

Kuriozitet filma „Pored tebe“ je da u njemu igra poznata britanska glumica Mirjam Margolis (Miriam Margolyes) koja tumači lik bake glavne junakinje. Kako je došlo do ove saradnje, šta njen lik evocira, koliko ste njoj uspeli da objasnite društveno-politički kontekst zemlje u kojoj živite?

– Možda najlepša saradnja do koje je došlo u filmu „Pored tebe“ je lik baka Vere (koja ima psa Tita), koji je (na moje oduševljenje) pristala da glumi vedeta britanskog i svetskog glumišta, Miriam Margolyes, dobitnica BAFTA nagrade za Skorcezeovo „Doba nevinosti“, čuvena profesorka iz Harry Potter serijala, tetka Bela Guja iz „Crne Guje“. Do kontakta sam došao preko svog menadžera u Londonu, Marcusa Agara, upoznali smo se kad je „Pored mene“ bio prikazivan u britanskom Parlamentu, i u univerzitetu u Kembridžu (koji je Miriam završila). Fascinantna je bila njena vitalnost, smisao za humor i ozbiljno obrazovanje, ozbiljno poznavanje i razumevanje modernog geo-političkog trenutka, ali i istorije Jugoslavije. Onda sam napisao lik baka Vere, engleske socijalistkinje koja se 60-ih zaljubila u arhitektu iz Srbije i došla da živi ovde, a onda se zaljubila i u Jugoslaviju. Miriam je pročitala životnu priču lika, koji ima veze i sa fragmentima nekih mojih porodičnih priča, i odmah pristala da glumi. Bila je čast i zadovoljstvo učiti i gledati kako majstorica svog zanata, u osamdesetoj godini tečno priča srpske reči, kreira magiju u kadru i donosi i nesebično daje prave emocije koje su najveće blago ovog filma.