INTERVJU Strahinja Savić: Živko Nikolić je usamljena zvezda, bio je i ostao preveliki zalogaj u ovdašnjoj kulturi

U Domu kulture Studentski grad Strahinja Savić održao je predavanje na osnovu doktorske disertacije „Narativni univerzum Živka Nikolića: identitet- reprezentacija-karnevalizacija“ (odbranio je 2021. na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, i dobitnik je nagrade „Dr Dušan Stojanović“ za najbolji rad iz oblasti teorije filma ). Mnogobrojnim poštovaocima jednog od najvećih i najposebnijih autora ovdašnje kinematografije predstavio je i svoju knjigu „Narativni univerzum Živka Nikolića“, koju je prošle godine objavio Filmski centar Srbije.

U razgovoru za Danas Savić govori šta je njega isprovociralo i inspirisalo da se posveti istraživanju dela velikana koji je za života bio marginalizovan, a koji je, kako je jednom za naš list svedočio akademik Dušan Kovačević, „dobio opkladu sa večnošću“.

Zanimljivo je da su vaša doktorska disertacija i knjiga prvi naučni rad u srpskoj filmskoj kulturi posvećen Živku Nikoliću. Kako biste ukratko definisali njegov narativni univerzum?

– Živkov narativ je atipičan, subverzivan i autentičan dijalog sa crnogorskom tradicijom i kulturom, a zatim sa arhetipskim i mitskim nasleđem u čovekovom kolektivnom duhu.

U univerzumu filmske umetnosti Živko Nikolić je bio usamljen – s jedne strane zbog svoje diskretne, gospodske i gotovo isposničke prirode, a s druge, jer nije bio dovoljno shvaćen. Čime vas je Živko fascinirao da upravo on bude tema vašeg rada?

– Živko Nikolić je bio autorska „anomalija“ jugoslovenskog filma. Naša filmska branša, i pre i sada, pati od potrebe za ukalupljivanjem. Tako (nacionalna) kinematografija postaje kopija drugih, pogotovo žanrovskih obrazaca. Iz tog razloga mi se čini da je bilo skoro nemoguće da Živko Nikolić bude shvaćen i pozicioniran na adekvatan način. Tokom studija filmske režije, prisustvovao sam retrospektivi Nikolićevih filmova u Kinoteci, pogledao sam “Beštije” i ostao šokiran. Uprkos nedorečenostima koje nosi taj debitantski prvenac, nisam nikada video ništa slično u jugoslovenskom filmu. Taj film krase hrabrost, prkos i autentičnost, kao i sve Nikolićeve filmove, bez imitacije drugih autora ili pravaca.

Živko je za života bio zaboravljen, skrajnut, godinama nije dobijao novac za snimanje novih filmova, a ono što se danas hvali u njegovo vreme bilo je marginalizovano. Koliko je ovdašnja kinematografija i kultura ostala dužna Živku Nikoliću?

– To je u stvari priča o balkanskom podneblju koje i nije mnogo negovalo svoju kulturu pogotovo nakon raspada Jugoslavije. Stvar je dodatno zakomplikovana pojavom autorske gromade kao što je Živko Nikolić u maloj zemlji i sa limitiranom produkcijom. On je naprosto bio i a sada je preveliki zalogaj u svakom smislu. Nacionalna (crnogorska) i jugoslovenska kinematografija mu mnogo duguju, on je istovremeno i otac i stvoritelj i čarobnjak crnogorskog filma, a to uopšte nije mali teret. Prokletstvo ovog prostora, o čemu je Nikolić pripovedao, zahvatilo je i njegov život.

Poznato je da su posle premijere svakog Živkovog filma mnogi ljudi bili jako uvređeni, neki iz tadašnje vlasti pokušavali su i da ga hapse, posebno u Crnoj Gori, jer su se prepoznavali u njegovim komedijama po liniji priče mentaliteta, politike, običaja… Koliko je u njegovim ostvarenjima zapravo bilo mnogo šire subverzivnosti u odnosu na ove naše lokalne prilike?

– Nikolić je stalno izjavljivao da mu u filmovima nije bila namera da govori o Crnogorcima niti da ih kritikuje. Ali kako je film umetnost konkretnog prostor-vremena i kako čovek ne može da bira gde će se roditi, logično je da je odabrao likove iz svoje zemlje i svog naroda za nosioce priče. To mu je, međutim, služilo kao kulisa, označitelj, povod za tretman dubljih, ontoloških tema (što i jeste cilj modernizma), kao što su smrt, nasilje, seksualnost, odnos muškog i ženskog principa. Drugim rečima, Crna Gora se u Nikolićevim filmovima inicijalno strukturalno postavlja ali odmah zatim urušava.

Dragan Nikolić, nezaboravni Karuzo u Živkovom antologijskom filmu „Čudo neviđeno“, svojevremeno je govorio da je on naš Felini, i da je jednom prilikom bio svedok kako se Ingmar Bergman divio njegovom filmu. S kim biste vi uporedili Živka Nikolića?

– Felini i Bergman su adekvatni primeri za poređenje, a ja bih dodao i Sergeja Paradžanova, koji takođe “operiše” u domenu etno-antropološkog modernizma.

Radnja Živkovih filmova uglavnom je smeštena u ruralna podneblja planinske i delom primorske Crne Gore u kojoj je i rođen, u njima je prikazivao patrijarhalni moral, položaj žene, supružnika, nazore stanovnika…, i postavljao alegorije mnogo univerzalnijih tema, kao što je pitanje slobode žene. Film “Lepota poroka”, primera radi, doneo je revoluciju u jugoslovensku kinematografiju, tada su prvi put bile snimljene scene grupnog seksa, sa Mirom Furlan, Alenom Nurijem i Ines Kotman. Šta je ono što vi fokusirate u svojoj knjizi o Živkovom delu?

– Ključni deo moje disertacije upravo se bavi analizom svih alata koje Živko Nikolić koristi da bi urušio stabilno prostor-vreme (kao i nacionalni identitet) i došao do univerzalnih, egzistencijalnih tema. „Lepota poroka“ je film klasične naracije, međutim sama tema je veoma neobična. Rodni identitet bio je opsesivna tema Živka Nikolića pa je u pomenutom filmu reditelj u svakom smislu na strani glavne junakinje Jaglike (u tumačenju Mire Furlan). I scenaristički i rediteljskim postupkom.

Nikolić je takođe imao dubok i darovit smisao za vizuelni prikaz erotike. Danas smo preplavljeni seksualizacijom ljudskog tela (posebno ženskog) jer je tabu seksa pogrešno demistifikovan, a Nikolić je svemu tome pristupao na jedan drugačiji, ontološki način, znajući da seksualnost (Eros) takođe donosi i temu smrti (Tanatos). U filmu „Jovana Lukina“, goli su i Jovana i Luka, poput Adama i Eve, a scena grupnog seksa u „Lepoti poroka“ nije ni neprijatna, ni gadna niti teška za gledanje, već je naprosto poetična – u tom trenutku filma izrazito navijamo za glavnu junakinju i radujemo se njenom seksualnom sazrevanju, koje je dolazi nakon pobune protiv patrijarhalnog poretka.

Po čemu je Živko Nikolić (a)tipičan modernista jugoslovenskog filma, kao što kažete u knjizi, i jedini koji je započeo karijeru modernističkim filmovima?

– Modernizam Živka Nikolića ne uklapa se u standardne tekovine jugoslovenskog modernizma čiji su najistaknutniji reprezenti reditelji praške grupe. Živko Nikolić je u tom smislu “usamljena zvezda” jugoslovenskog filma i time se dodatno može objasniti teškoća pri analizi njegovog dela. Sada, nekoliko godina nakon odbrane moje doktorske disertacije, nastale pod mentorstvom profesorke Nevene Daković, iskristalisala mi se “anomalijska” priroda opusa Živka Nikolića, koji počinje modernističkim filmovima, kulminacija ovog stila je film „Jovana Lukina“, a zatim prelazi u klasicizam, posebno u filmu „Lepota poroka“.

Takva trajektorija je veoma atipična i govori o izrazitom autorskom samopouzdanju, koje je Nikolić očigledno počeo da formira još dok je pohađao likovnu školu. Obično reditelji započnu klasicizmom pa ga urušavaju, a kod Nikolića je obrnuto. Malo ko se, čak u svetskom filmu, može pohvaliti primerima razrade oba stila.

Zanimljivo je da ste do sada dva puta dobili Nagradu „Živko Nikolić“ na festivalu u Herceg Novom, i to za kratke filmove – „Tango u tri lika i tri prostora“, i „Devet dana“. Kako doživljavate ova priznanja?

– Baš tada kada sam i dobio te nagrade, pre više od deset godina, susreo sam se prvi put sa Nikolićevim filmovima. Jako sam ponosan što su dva kratka filma u mojoj režiji nagrađena priznanjem sa njegovim imenom. A takođe sam i veliki ljubitelj Herceg Novog i Crne Gore, u tom gradu sam se uvek osećao kao kod kuće.

Nagrade u Los Anđelesu, naučni radovi…

Strahinja Savić (Beograd, 1991) je diplomirao filmsku i televizijsku režiju na FDU, režirao je kratkometražne i dokumentarne filmove za koje je dobio brojna priznanja: „Tango u tri lika i tri prostora“ (2012), pored Nagrade „Živko Nikolić“ osvojio je i nagradu za najbolju režiju na Dukafestu, Rujka (2013): nagrađena je za najbolji film na SEEFEST-u u Los Anđelesu i na Dukafestu, a na 61. Beogradskom festivalu kratkometražnog i dokumentarnog filma osvojila je Nagradu „Jovan Aćin“. Za „Devet dana“ (2014) Savić je opet poneo nagradu na SEEFEST -u u Los Anđelesu za najbolji kratki film, kao i Nagradu „Živko Nikolić“.

Strahinja Savić poznat je i kao reditelj televizijskih serija, TV i muzičkih spotova, a naučne radove je objavio u brojnim časopisima i zbornicima: „Postsećanje i kragujevački oktobar 1941“ (zbornik FDU), „Populism and medievalization of memory“ (u okviru zbornika Situating populist politics: arts & media nexus, FDU i Clio), „Prozni i filmski odjeci 1968.“, ko-autorstvo sa prof. dr Nevenom Daković, zbornik „Umetnost Živojina Pavlovića: priče, svetovi, mediji“ (IKUM i FDU, 2022). Radio je i kao filmski kritičar u emisiji Kulturni centar na RTS.