Svetlana Spajić: Govorni srpski jezik danas je iskopnio i izgubio melodičnost

Pored izvođenja srpske narodne muzike, poznata je i po saradnji sa svetskim umetnicima poput Marine Abramović i Roberta Vilsona. Pevala je u grupama Paganke, Moba, Drina, New Ritual Group, Žegar živi, Belo platno, Pjevačka družina Svetlane Spajić, Cyclist Conspiracy i drugim.

Spadaš među najbolje i najpopularnije srpske izvođače tradicionalne i etno muzike, šta smatraš u dugogodišnjoj karijeri za svoja vrhunska ostvarenja?

– U vrhunska ostvarenja ubrajam svoje saradnje sa izvanrednim, svetskim umetnicima, među koje ubrajam i svoje mentore, široj publici nepoznate ili malo poznate srpske pevače najstarije generacije od kojih sam učila, s kojima sam nastupala, snimala albume. To što sam zadobila njihovu ljubav, podršku i prijateljstvo moj je najveći uspeh. Nažalost, mnogi od njih su počivši, među njima Jandrija Baljak, Smilja Kotur, Miloljub Šaković.

Mnogi smatraju tvoju saradnju sa umetnicima poput reditelja Boba Vilsona i umetnice Marine Abramović za važan detalj tvoje karijere. Šta je tebi značila saradnja sa njima?

– Saradnja sa Bobom i Marinom bila je dragocena prilika da iskusim kako izgleda rad sa vrhunskim umetnicima, onima koji su izgradili sopstveni i jedinstveni umetnički univerzum i metod rada. Oba umetnika su avangarda u punom smislu reči, deluju i stvaraju vrlo originalno i iz velike slobode, ali sa potpunom odgovornošću, kako prema svom delu, tako i prema svakom čoveku. Zbog toga mi ništa od složenih zadataka tokom pripreme i izvođenja predstave nije teško padalo. Na primer, centralna scena je zahtevala da 15 minuta kontinuirano pevam jednu pesmu, uz dosta zahtevan pokret, i nikad se nije desilo da ne uspem. „Život i smrt Marine Abramović“ nije jedina predstava za koju sam radila songove u tradicionalnom duhu, ali svakako je najznačajnija. I opet, veliki deo pripreme za ovakav umetnički angažman dugujem već pomenutim srpskim pevačima, od kojih sam naučila šta je prava mera prilikom izvođenja, te da postoje samo dva kriterijuma za vrednovanje: dobro je i nije dobro. Oni podrazumevaju da čovek u datom trenutku dâ sve od sebe, ali da sobom ne istisne, ne stavi u drugi plan pesmu ili delo koje izvodi. Nikad nisam videla među starijim pevačima staricu da plače ili da se presamićuje dok peva, recimo, tragičnu baladu.

Koga od svetskih umetnika sa kojima si radila ceniš?

– Izdvojiću ovde Erika Maršana, bretonskog muzičara i pedagoga s kojim redovno sarađujem od 2011. godine kroz obrazovne i umetničke projekte akademije DROM. Ustanovio ju je radi iznalaženja novih strategija i metoda usvajanja baštine koje bi premostile generacijski ambis nastao u XX veku za većinu evropskih naroda, zbog čega nije bilo prenosa znanja na mlađe sa starijih. Uz to, Bretonci su u prošlom veku gotovo potpuno izgubili svoj živi govorni jezik. Taj jezik sada se ponovo polako rađa, između ostalog zahvaljujući učenju tradicionalnih pesama, poput, na primer, oživljavanja gverza (gwerz), starinskih bretonskih balada. U tome i jeste suština: pesničko-pevani jezik i govorni narodni jezik tek zajedno čine jedan jezik funkcionalnim i celovitim. Raduje me što mogu da pomognem, kako sagledavanjem te baštine iz naše perspektive, tako i kroz blizak, zajednički rad s mladim polaznicima, kojima je i u simboličkom smislu potreban stariji predavač kako bi stekli osećaj kontinuiteta i lične povezanosti sa baštinicima narodnog jezika i kulture iz prošlosti. Tako smo se tokom prošlogodišnje radionice „sprijateljili“ sa Katrin Gvern, bretonskom pevačicom rođenom 1874. godine, iza koje su, srećom, ostali dragoceni tonski zapisi. Posetila sam i selo u kom je živela, u centralnoj Bretanji, i danas je ubrajam u svoje omiljene pevače.

Kao pedagog prenosiš ljubav prema tradicionalnoj muzici mlađim generacijama, koliko te to ispunjava?

– Pedagoškom radu nisam težila niti sam ga priželjkivala, poziv je vremenom odabrao mene. On je dragocen zato što je živo predanje i lični susret osnova svakog ljudskog obrazovanja. Ako taj vid obrazovanja izostane (stariji – mlađem, čovek – čoveku), ne samo da se briše osećaj da nešto treba da ostavite generacijama posle vas, već se potire i sama percepcija prošlosti u čoveku, bez koje je onda nemoguća i budućnost u čoveku. To je naročito teško današnjoj generaciji, koja skrolovanjem po ekranu od ranog uzrasta uči da percepira samo trenutni nadražaj, živi zarobljena i izolovana u „samo – sad“ trenutku. To je uistinu đavolje pervertiranje Božje večnosti. Njima je temporalnost jedne pesme od, recimo, pet minuta nemoguća i nesnosna, jer nije razvijena sposobnost pamćenja ni povezivanja takvog sadržaja. Sama narodna pesma, plod usmenog predanja, u sebi već pohranjuje izvanrednu arhitektoniku za aktiviranje procesa pamćenja u čoveku. Jedino učilo koje još koristim jesu kreda i tabla, pomoću nje učenik dobija i vidljivu prostorno-vremensku dimenziju pesme i njenih konstituenata, onako kako ih ja osećam i razumem, a onaj osnovni jeste slog. Naravno, proces obrazovanja i saznavanja teče uvek dvosmerno – kada nakon zahtevnog i detaljnog rada, i mnogih odbačenih ćorsokaka i promašaja, zajedno stignemo do dobro postavljene i otpevane pesme, uzajamna radost i zahvalnost je neizmerna.

Šta znače posebne tehnike pevanja?

– Znače, pre svega, da pevač razlikuje kada koja vokalna tehnika treba da stupi na snagu. To zavisi od niza okolnosti: koja je prilika, koji je prostor, koliko je pevača, ko je slušalac, koji pesnički, odnosno muzičko-pesnički oblik, a da sve to izvire iz žive reči koja treba da se otelotvori i donese plod onoga što je određena pesma, kao semenka, pohranila. Danas je to postalo teže, jer se smatra se da je tehnika tradicionalnog pevanja pevati glasno i prodorno, s nizom najčešće pogrešno postavljenih glasovnih nuspojava, poput, na primer, prekomerne i pogrešne upotrebe takozvanih kvocajućih tonova. Bez pravilno naučenih načela za glasno pevanje, sam jezik i njegova prozodija pretrpeće najveće štete – teško je ispravljati nepravilan signal koji je uz to i pojačan. Stoga, prvo i osnovno jeste da se objasni mladim pevačima da su njihovi preci u prošlosti znali da se glasom izražavaju i u vrlo suptilnim registrima. Tek kada savlada da peva tiho i polako, pevač može da računa da će uspeti postepeno pravilno da se pojača. Ta glasnoća je tek jedna od demarkacionih linija onoga što danas u Srbiji nazivamo etno pevanjem i onoga kako je naš narod ranije pevao po selima, tek je početak mukotrpnog rada, kako bi se došlo do jednog osobenog pevačkog idioma, banijskog ili potkozarskog recimo, ili do pevanja karakterističnog za samo jedno selo, poput, na primer, dereškog glasa, iz srpskog sela Dereze kraj Pakraca.

Ako možeš nešto da nam kažeš o načinima pevanja u raznim krajevima, recimo o orzalici ili ojkalici? Ili o nekim drugim?

– Koliko su narodne pesme muzički fenomen, daleko su više jezički fenomen prirođen jeziku i etosu određene zajednice. Za razliku od današnjeg vremena, gde se u osnovi pravi razlika između pevanog i govornog, naša usmena baština je u prošlosti već na svakodnevnom nivou razlikovala i objedinjavala daleko veći broj, recimo tako, komunikacijskih vidova obeleženih vrlo jasnim i postojanim metričkim i prozodijskim karakteristikama koje za nas danas ostaju neuhvatljive, jer smo bili izloženi drugim pesničkim, jezičkim i muzičkim sistemima, a u međuvremenu su iskopnile ili čak nestale zajednice i ambijent koji bi ih prirodnim putem očuvao. Zbog toga nam je i naš govorni srpski jezik danas dosta iskopnio i izgubio melodičnost koju zapažamo kod starijih govornika (nek se svako seti onog slatkog melodičnog i izražajnog govora neke svoje babe ili tetke itd.) Tek sve to zajedno činilo je jedan jezički komunikacijski sistem. U nekim krajevima pesnički refleks jezika je toliko jak da već, na primer, prilikom susreta govornika s drugim čovekom, stupa na snagu jedan viši, kodifikovan vid komunikacije. Recimo, u Trebinju mi se dogodilo da mi čovek na pitanje kako da dođem do hotela najprirodnije uzvrati desetercem, parafraziram: „‘Odi ‘vamo, Rade prijatelju, da mi sestri puta pokažemo, isprati je Leotaru preko.“ Orzalica (a u Žegaru gde se ona peva par excellence uopšte se ne koristi taj naziv) podrazumeva, osim karakterističnog ornamentisanja, potresanja glasom, osećaj za trohejsku metričku stopu i veoma raznovrsne načine njene aktivacije tokom izvođenja.

Da li postoji knjiga o tome?

– Postoji, naravno, dosta knjiga i studija, prevashodno etnomuzikoloških, ali da bismo iole opisali šta narodna pesma jeste, moramo je pravilno osvetliti iz više rakursa: lingvističkog, pesničkog, književno-naučnog, muzičkog, antropološkog, etnološkog itd. Trenutno čitam lingvističku studiju Vladimira Miličića o punom sistemu dvosložne metrike novoštokavskog dijalekta. Taj puni model, model pesnika, dejstvuje iz dva udružena prozodijska podsistema: govornog i pesničko-pevanog, sa sedam tonova. Ovakva jedinstvena kreativna sprega o kojoj govori Miličić omogućila je razvoj veoma bogatog i originalnog pesničko-muzičkog opusa. Moguće je da se odatle otvorila mogućnost za stvaranje toliko raznorodnih narodnih „komunikacijskih vidova“ koji narod, za razliku od nas, ne uopštava niti označava rečju ‘pevanje’. Naravno, svaka nauka, pa i etnomuzikologija teži sistematizaciji i uopštavanjima, a da pri tom možda gubi iz vida ono najvažnije – sam srpski jezik kao prvu i poslednju realnost naše tradicionalne pesme.

Omaž Ribaševkama, „Živa baština“ u Pekingu, Sijelo Tromeđe

Šta je aktuelno od muzičkih izdanja ili važnih koncerata tokom 2024. godine?

– Od domaćih aktivnosti, pripremam sa Pjevačkom družinom na jesen veliki koncert u Kolarcu s gostima, guslarom i diplarom Obradom Milićem iz Žegara i sa Olgom Krasojević, dugogodišnjim vođom Crnućanke, pevačke grupe koja je pod tim imenom obrazovana još u XIX veku na podstrek kneginje Ljubice. U avgustu i septembru čekaju nas dva velika događaja: novi nastup Pjevačke družine na pančevačkom festivalu Ethno.com, a pre toga u Sirogojnu koncertni omaž Ribaševkama, možda najvećoj ženskoj pevačkoj grupi svih vremena. Ove godine akademija DROM iz Bretanje prvi put će dovesti svoje studente u Srbiju. Domaćin i stručni saradnik biće nam Nenad Radosavljević, jedan od ključnih ljudi koji svojim iskustvom i zalaganjem stoji iza manifestacije od državnog značaja – Crnorečje u pesmi i igri, osnovane pre više od pola veka, 1971. godine. U Boljevcu, dakle, spremamo sedmodnevnu radionicu, a od predavača pridružiće se i violinista Filip Krumes i kavalista i pojac Miloš Nikolić. S Milošem Nikolićem i našim čuvenim guslarom Boškom Vujačićem spremam se za Peking, u okviru projekta „Živa baština“ Olivera Đorđevića. On je taj čovek, marljivi baštinik, njega ćete sresti i u Sirogojnu, kada se u avgustu okupimo oko Ribaševki. Naravno, kao i svake godine, u Strmici smo 15. jula, na Sijelu Tromeđe, sa krajiškim grupama.

Zvučni signal starijih obrednih pesama

– Bosanska Krajina, odakle su nam ostali više nego dragoceni tonski i notni zapisi etnomuzikologa Vlada Miloševića, pravi je rasadnik jedinstvenih oblika narodnog pevanja. Odjeke tog starijeg balkanskog muzičkog sistema koje u njima nalazimo prepoznaćemo lako i na ostrvima, u Istri, diljem Slavonije… Iz vika, karakteristično za jugozapadnu Srbiju, razvilo se kao nova, jedinstvena forma pevačkog dvojca. Taj kreativni i operativni dvojac mogao je da oformi novi i jedinstveni oblik, prostorno i vremenski augmentovan zvučni signal starijih obrednih pesama, pa se dobija privid da se radi o pevanju sa bordunskim delovima, što po mom mišljenju, nije slučaj – objašnjava naša sagovornica etnomuzikološke finese načina narodnog pevanja.

Serbian War Songs uz gusle

Odnedavno si članica Upravnog odbora Udruženja dramskih pisaca Srbije, da li ti takav angažman znači i da li spremaš neko novo scensko delo?

– Kao dete, osim Branka Ćopića neumorno sam iščitavala drame Branislava Nušića, i pomalo je čudesno da sam u udruženju koje je ovaj velikan osnovao. Pristala sam da se priključim, sa smernošću, a na poziv predsednika udruženja, dramaturga i kulturnog pregaoca Zorana Stefanovića. On je kao predsednik udruženja tu da obezbedi optimalan osmotski pritisak unutar složenog i velikog organizma našeg savremenog dramskog stvaralaštva, koje će se uvek jednim delom, svesno ili nesvesno, naslanjati na predanjsko narodno iskustvo pevača i pripovedača. Celokupno usmeno stvaralaštvo impregnirano je dramskim elementima, počev od kratkih pevanih priča i parabola, dijaloških antifona, sve do epskih pesama, balada, bugarštica… To je ona potka koja starinom seže do vremena antičkih uzora i omogućava da te uzore sagledamo na naš autentičan način. Moguća je nova saradnja sa evropskim ansamblom Zeitkratzer s kojim je povodom stogodišnjice obeležavanja Velikog rata nastalo muzičko-scensko delo Serbian War Songs, a jedan od aktera bio je upravo guslar Obrad Milić iz Žegara, jedan od poslednjih izdanaka velike epske tradicije naših Srba u Dalmaciji. Ovako formatiranje dece veoma je opasno, kao i pokušaji ovdašnjeg eksperimentisanja sa tzv. besplatnim „udžbenicima“ u pdf-u umesto kodeks knjige u kojoj prošlost, sadašnjost i budućnost postoje i istovremeno i vanvremeno. Školski dnevnik u koji je upisano jedno odeljenje, zajednica dece, istrgnut je iz ruku učitelja i deca su simbolički izbrisana iz knjige živih, a kao zajednica defragmentisani u virtuelnom e-dnevniku. Čuvar dnevnika, učitelj, ne može više ni da ih okuplja ni da ih očuva. Tako da ćemo se još čuda nagledati.