INTERVJU Svetozar Cvetković: Pristajemo da živimo nepravilnosti bez obzira na cenu

Njegovo „Nestajanje“, u režiji Sanje Mitrović, odvlači nas u potresno i teško „putovanje“ koje paralelno prati dve, naizgled skladne savremene porodice. Ispod te glazure su životi ispunjeni tajnama i potisnutim traumama, maskama koje u nekom trenutku neizostavno padaju. Radnju svog komada Zajec je smestio u intelektualnu višu srednju klasu hrvatskog građanskog društva, gde univerzitetski profesori, umetnici, naučni istraživači, policija…, gotovo svi predstavnici društva, učestvuju u zapletenim odnosima i zakonskim prestupima u zloupotrebi i zlostavljanju dece…

Glavnog junaka Karla, naučnika, profesora i prikrivenog predatora igra Svetozar Cvetković, koji je za ovaj lik, kao i cela ekipa predstave ispraćen ovacijama, a ovacije je svakako zaslužio i repertoarski potez Ateljea 212 da ova drama doživi i beogradsku praizvedbu.
Razgovor sa Cvetkovićem napravljen je dvadesetak minuta posle predstave, u još vrućoj premijernoj atmosferi, i kako je istakao, u svemu onome što danas živimo jako je važno da se otvaraju pitanja o ljudskim poremećajima i traumama za koje kao društvo često nemamo razumevanja.

Kako ste doživeli lik uglednog naučnika koji decenijama nosi masku humaniste, a zapravo je predator, da li vam je u nekom smislu možda bio teži ili delikatniji od nekih drugih vaših uloga?

– Ništa meni nije teško, volim svoj posao, a lik profesora Karla jeste različit, ali sve su uloge na neki način svoje. Ovde je različto to što smo imali rediteljku koja je gradski prosede jedne porodice više srednje klase sa ovog podneblja, uslovno rečeno, potpuno razbila iz tog realizma koji bi mogao da se podrazumeva – u stanu sa četiri zida, na ulici, u nekom prostoru koji je realan. Smestila ga je u jedan novi, prilično apstraktan prosto koji je pokrivao sve to. Zbog toga mislim da je autorski rad ekipe koja je to radila zajedno sa Sanjom Mitrović napravio nešto što je nama pokušao da prenese, i mi smo se maksimalno trudili da to izdedemo. S jedne strane, kako je to ona zamislila, a s druge, da mi u tome budemo jako aktivni.

Obično se kaže da glumac mora da pravda sve što igra. Koliko je komplikovano razumeti i pravdati profesora koji godinama organizuje naučni kamp za decu sa specijalnim potrebama, smatrajući da ona teško mogu da svedoče o zlostavljanju?

– Ne možeš nikoga da igraš ako ga ne pravdaš, a to znači da pronađeš razloge zašto je on takav. Mislim da čovek teško može to da definiše kao neku borbu dobra i zla, jer ima puno nijansi da bi se od dobra stiglo do zla, i nazad. Ali, postoji nešto što je prisutno biološki i organski u čoveku, i što se može smestiti u domen nečega što je devijantno i bolesno ponašanje, i često se pitamo da li je ta osoba za bolnicu ili za zatvor.

U tom smislu smo se trudili da nađemo neko mesto u kome ja mogu da razumem ono što se ne razume u ljudskj prirodi i ljudskom nagonu, i u tragediji ljudskog nagona koja je opšte prisutna, i u jednom užasnom odnosu prema onima koji su bespomoćni u takvim situacijama. A to su deca, koja se u takvim situacijama koriste za neke porive i devijantne misli i ponašanje. U tom smislu, glumac mora da prođe kroz sve te momente, a oni, naravno, nisu jednostavni.

Priča paralelno prati porodicu zlostavljača i porodicu žrtve, a predatorsku prirodu profesora upoznajemo preko Marka, mladića oštećenog sluha koji godinama živi u ćutnji svog unutrašnjeg pakla, pretvarajući se u osobu koja nestaje. Šta je tu vama lično najpotresnije?

– Ljudski mi je najbolnije to što, za razliku od drugih predstava ili komada i uloga koje sam radio, ovde ne postoji slamka spasa za čoveka koga tumačim. Ne postoji ništa što bi moglo da te spase u činu koji činiš u ime svetonazora svog posla, u ime nekakve humanosti, a što je zapravo bolesno, devojantno i zastrašujuće.

Karlo je naučnik odlikovan univerzitetskom zlatnom medaljom, uzoran suprug i otac čija je ćerka levičarka…Ali, iza te fasade njegova žena oseća i zna da je on devijantna ličnost, kao što i okolina i policija dobijaju nagoveštaje o događajima u dečjem „naučnom kampu“, ali niko ne reaguje. Zašto su lične i društvene maske toliko prihvaćene?

– Pored prvog i najvažnijeg sloja koji se bavi poremećajem ličnosti i njegovim reperkusijama na svakodnevicu zajednice, ovaj komad govori i o tajnama koje nosimo u sebi, društvenim i socijalnim maskama i koliko su nam one, zapravo, važne. Tu se radi o pristajanju: pristajem da živim život onakakav kakav živim, pristajem na sve nepravilnosti u tom životu, a da bih sačuvao nešto što mislim da je važno, bez obzira na cenu koju zbog toga treba da platim. Neko mi je pre dva dana rekao: Na slici „Doručak na travi“ sve tako divno i lepo izgleda, a ko zna šta sve stoji iza toga. Ko zna šta stoji iza tih tela, i kakva se vrsta zlostavljanja krije iza te lepote. Ko to zna?

Mi ovu Maneovu sliku posmatramo danas kao fantastično umetničko delo, ali šta je možda pozadina toga? Fotografije Dejvida Hamiltona, nage devojčice od četrnaest – petnaest godina, kad bi se to desilo danas, taj fotograf bi završio u zatvoru. Ali, u njegovo vreme nije bilo tako, i ovi aktovi su posmatrani kao nešto lepo. Možda je sve to bilo u redu, ili nije, ali ko to zna? Niko tada nije kontrolisao njegov rad, a sada se svuda uvode kontrole, ako mogu da se uvedu.

Koliko mi uopšte razumemo decu u ovom našem vremenu bez kompasa, opterećenom svim mogućim pošastima i problemima?

– Smatram da generalno snosimo veliku odgovornost i krivicu za sve ono što nam deca prave u životu na nekom globalnom planu, ne mislim na ličnom. Ali, u tom globalnom u smislu nezumevanja generacijskog, nemamo potpunu svest o tome da se sve ne ponavlja onako kako mi mislimo da se ponavlja, već da se generacije razlikuju. I da se naša generacija razlikuje od neke koja je bila pre nas, i od ove koja dolazi posle nas, i da se sve ne vrti u krug nego da se ulazi u nove okolnosti, u nove uslove, u nove zemlje, nove ratove, nove sukobe, u nove ljubavi, nova razočaranja, u nove droge, novu muziku… Sve je drugačije, a mi nemamo svest o tome. Zbog toga dolazi, pre svega, do odustajanja da ikako utičemo na neku mlađu generaciju, i onda pustimo te mlade ljude da se vode nekim svojim putem. Tada se, nažalost, dešavaju tragedije.

Generalno, „Nestajanje“ je jako uznemirujuća priča o zlostavljanju i zloupotrebi dece, i to one najbespomoćnije, sa specijalnim potrebama. Sada je godinu dana od strašne tragedije u „Ribnikaru“, jesmo li kao ljudi i kao društvo izvukli neku pouku iz toga?

– Ne znam, ali je sigurno da se u nama i u društvu nešto promenilo: neminovno je da sada drugačije gledamo na sve. Na školu, na to šta koji đak nosi u svojim džepovima, na odnos roditelja prema deci…To je prelomna tačka u društvu kao što je naše, prelomna tačka u životu svih ljudi koji su izgubili svoju decu, i jeste prelomna tačka za sve nas, našu decu, kao i za istoriju – ta tragedija neće proći tako kao što bi prošla neka saobraćajna neseća, recimo. Jer, tu se ne radi o nesreći, nego o kataklizmičnom trenutku za koji smo verovali da je daleko od nas. A eto, stigao nam je.

Da li nam je taj trenutak pokazao koliko smo, zapravo, urušeni kao društvo?

– Mislim da ne, i da to nema veze sa društvom. Ima veze sa nekim mejnstrimom, i događaj u „Ribnikaru“ ne bi trebalo zloupotrebljavati za generalizaciju nečega što je odnos u društvu. Mislim da je ova tragedija nešto potpuno drugo, i pred tim događajem i dalje sam nem.

Kako inače vidite naše prilike i patologiju koju gotovo na svakom koraku živimo više od decenije?

– Ja naše društvo vidim preko ove scena na kojoj sam. I to je to. Drugačije ne vidim, i ne želim da vidim ono na šta znam da ne mogu da utičem. Ne želim da trošim ni svoju ni tuđu energiju na nešto u čemu ne mogu da budem produktivan. Ako nečemu eventualno mogu da služim, to je da budem na sceni koliko to još mogu, ili ispred ili iza kamere, svejedno. Mislim da, na sreću, to još uvek mogu da radim.