INTERVJU Tatjana Mandić Rigonat: „Tajni dnevnik Adrijana Mola“ je jedna rokenrol predstava

– U ovom trenutku kada su glumci posebno napadnuti na vrlo brutalan način, meni nagrada „Ljubomir Muci Draškić“ mnogo znači, jer me oni odlikuju – istakla je Tanja.

Sutradan, Tanja je već na probi predstave „Tajni dnevnik Adrijana Mola“ Pozorišta „Boško Buha“, koja će premijerno biti izvedena večeras u Teatru „Vuk“.

I, „Naš razred“ i „ Tajni dnevnik Adrijana Mola 13/4“, se bave mladima, a mladi su i glumci koji u njima igraju.

U „Tajnom dnevniku Adrijana Mola“, uz stalne članove „Buhe“ u ansamblu su mladi glumci odabrani na audiciji.

Tinejžera Adrijana igra Mladen Lero, mladu Pandoru Anja Pavićević.

Njihovi vršnjaci su Andrej Nježić (Najdžel) i Relja Janković (Beri Kent). Oca Džordža i majku Polin igraju Stefan Bundalo i Andrijana Oliverić, Katarina Gojković je baka Mol, a Zoran Cvijanović, tajanstveni starac dok dve uloge negativaca – Lukasa i Skratona tumači Uroš Jovčić.

Predstava „Tajni dnevnik Adrijana Mola“, nastala je prema istoimenoj knjizi Sju Taunzend i govori o komplikovanom odrastanju tinejdžera.

U dramatizaciji Milene Depolo, priča se dešava u Engleskoj 80-ih godina 20. veka, u vreme bez mobilnih telefona i društvenih mreža, ali je prijemčiva i za današnje generacije, kako ističe Tanja, koja uz režiju, potpisuje i adaptaciju i izbor muzike za ovu predstavu.

Šta vas je inspirisalo da režirate „Tajni dnevnik Adrijana Mola 13/4“, o čemu on govori?

Godinama sam želela i predlagala upravi Buhe da radim predstavu o Adrijanu Molu. Malo je predstava koje se bave životom tinejdžera. Sju Taunzend je napisala osam knjiga o Adrijanu Molu. Adrijan dnevnik počinje da vodi 1983. kad ima trinaest godina. Mene je oduševilo umeće Sju Taunzend da duhovito, lucidno, oslika unutrašnji svet tinejdžera. Kako on vidi svet oko sebe, roditelje, prijatelje. Kako se nosi sa problemima, kako pronalazi izlaze iz najrazličitijih situacija kao što su razvod roditelja, vršnjačko nasilje – reketiranje itd….Negde sam pročitala da je lik Adrijana Mola Sju Taunzend kreirala kao kombinaciju jednog od njena tri sina i svog ličnog iskustva odrastanja. Likovi i situacije iz romana su nam bliski, bez obzira da li generacijski pripadamo bumerima, milenijalcima, generaciji Z, ili kako nas već generacijski klasifikuju. Priča o Adrijanu Molu, iz današnje vizure, mogla bi da počne rečenicom: Nekada davno, davno, davnih osamdesetih godina dvadesetog veka, kad nije bilo mobilnih telefona i društvenih mreža, jedan trinaestogodišnji dečak počeo je da piše tajni dnevnik. Da beleži događaje i razmišljanja. Da ispisuje roman o problemima u porodici, školi, o prvoj ljubavi – Pandori, neshvaćenosti, buntu, fantazijama, ushićenjima, sreći, želji da menja svet, revoluciji u školi… Maštao je i da će jednog dana taj njegov tajni dnevnik ipak biti otkriven. Da će ljudi shvatiti ko je on zapravo. Da će shvatiti kako je to biti trinaestogodišnji intelektualac. Da, intelektualac! I pesnik!

Koliko je vam je bilo zanimljivo što se radnja ove priče zbiva tokom osamdestih godina?

– Osamdesete godine dvadesetog veka u kojima odrasta Adrijan u Engleskoj, uzbudljive su godine u muzici, filmu, popularnoj kulturi. Predstavu sam radila u ikonografiji osamdesetih, koja je i danas više nego inspirativna, a za mene važna, jer je to okruženje moje rane mladosti. Osamdesete su zajedničke Adrijanu Molu, Sju Taunzend i meni. “Tajni dnevnik Adrijana Mola” je jedna rokenrol predstava, i uživala sam radeći je sa ekipom sjajnih glumaca različitih generacija.

Pomenuli ste na konferenciji za medije da je u Hrvatskoj roman Sju Taunzend uvršten u lektiru . Možda vaša predstava inspiriše one koji o tome odlučuju da prihvate  ideje iz komšiluka. Šta biste vi rekli, za koga su važni ovaj roman i predstava i zašto?

– Sju Taunzend je napisala nezaobilaznu knjigu odrastanja, koja je postala književni klasik i u programu je lektire u mnogim zemljama, ne samo u Hrvatskoj.
Predstava je namenjena uzrastu od 9 – 99+. Može da se igra u večernjem terminu kao predstava za odrasle, i prepodnevnom kao predstava za školsku decu. A idealno bi bilo da je gledaju zajedno roditelji i deca, i da posle gledanja razgovaraju o viđenom. Mislim da predstava može da pomogne roditeljima i deci da se bolje razumeju, isto kao što to čini roman ako ga roditelji i deca istovremeno čitaju. Problemi tinejdžera odraslima su često smešni, budalasti, a za decu – najveći na svetu. Generacijski raskorak smanjuju dobri filmovi, romani, predstave… Umetnost je most. Uživljavamo se u likove i situacije, i tako širimo polje razumevanja drugih, a i nas samih.

I, o nama

Glumica Branka Petrić, dramska spisateljica i pesnikinja Milena Marković pohvalile su predstavu “Naš razred”, nakon premijere 9. aprila , a u danima koji su usledili nizale su se utisci publike i na društvenim mrežama; Novinarka u penziji Branka Mihajlović, nedavno je na svom Fejsbuk profilu napisala: “Sad sam se vratila iz Narodnog pozorišta. Predstava Naš razred u režili Tanje Mandić Rigonat i izvedbi ekipe izvrsnih mladih glumaca. Potresna priča o sudbini Jevreja u jednom poljskom gradu na početku Drugog svetskog rata.  Kako đaci jednog razreda koji se međusobno zaljubljuju, druže, igraju, rečju, provode bezbrižno đačko doba , u vrtlogu nadiručeg fašizma i nacionalizma, postaju  monstruozni zločinci, žrtve, prevaranti, silovatelji,  potkazivači…Istinit događaj o istrebljenju Jevreja ali i o zločincima koji ostaju nekažnjeni. Priča o Poljskoj je zapravo priča o nama.”

Obe vaše predstave – „Naš razred” i “Tajni dnevnik Adrijana Mola“ bave se problemima mladih na različite načine…I, naravno, da nam sada posle tragedija koje su nam se dogodile početkom maja zvoni u glavi koliko je važno da se i kroz umetnost osvetle i preispituju problemi sa kojima suočavaju…

– I po temi i rediteljskom postupku, to su dve potpuno različite predstave, ali u obema je mnogo mladih glumaca. U predstavi “Naš razred – istorija u 14 časova”, mi pratimo sudbinu desetoro drugarica i drugova Poljaka i Jevreja, od polaska u školu 1925. Godine, pa sve do prve decenije 21. veka. “Naš razred” jedna je od najvažnijih savremenih drama i igra se širom sveta, kako zbog teme, tako i zbog njene velike umetničke lepote i snage. Najčešće su u podeli glumci različitih generacija. U mojoj podeli isključivo su mladi glumci, i to je koncept. “Naš razred” je metafora za zajednicu koja prolazi put od ljubavi do mržnje i zločina. Za zajednicu u kojoj se dogodio zločin. Ona postavlja pitanje zašto, zašto se zločin dogodio, kako je zlo izraslo, iz čega je zlo izraslo.Drama je inspirisana konkretnim istorijskim događajem – zločinom istrebljenja Jevreja u mestu Jedvabne 10. jula 1941, koji su počinili Poljaci. Spalili su svoje sugrađane Jevreje u jednoj štali. Ali drama nije istorijska hronika, već spoj fikcije i dokumentarnog. Ona ima univerzalnu dimenziju, kao priča o tragičnosti i apsurdu ljudske egzistencije u istorijskim okolnostima koje bude najlepše i najmonstruoznije u čoveku.U suštini ona je priča o dobru i zlu. U svakoj multietničkoj sredini, ili tamo gde je bilo rata, gde postoje sukobi na nacionalnoj, verskoj osnovi, gde politika širi mržnju prema svakoj različitosti Naš razred postaje savremena domaća drama, a ne tamo neka daleka poljska priča. U podeli predstave su sjajni mladi glumci koji otprilike imaju godina kao i likovi u drami u trenutku kada su počinili zločin ili postali žrtve, kada se dogodio događaj koji će ih životno odrediti i čije će posledice živeti. Mlada je podela i zato što su mladi ljudi na udaru najodvratnijeg istorijskog revizionizma. Oni su najdraži plen za politike koje afirmišu nove oblike totalitarizma i ur -fašizma.

Publika može da vidi

„Tajni dnevnik Adrijana Mola“ je treća režija Tatjane Mandić Rigonat u „Buhi“ i druga saradnja sa Milenom Depolo s kojom je radila i „Uspavanu lepoticu“. Podsetimo, režirala je i „Gospođu ministarku“ sa Goranom Jevtićem kao Živkom, koja je na repertoaru „Buhe“ već 10 godina i odigrana je skoro 200 puta do sad. Nekoliko predstava u njenoj režiji publika može da vidi u Narodnom pozorištu u Beogradu :“Zli dusi“ -Dostojevski, „Ivanov“ -Čehov, „Nora“ – Ibzen, „Balkanski špijun“- D. Kovačević i „Naš razred“ (T. Slobođenka). U Ateljeu 212 : „Dabogda te majka rodila -V. Rudan

Dobili ste Nagradu „Ljubomir Muci Draškić“ za „Naš razred“. Kako publika reaguje na ovu predstavu?

– Publika snažno emotivno reaguje na predstavu. I zaista se događa katarza. Jaka je veza između glumaca i publike. Zajedno dišu i prolaze kroz različita stanja. Živa muzika na sceni doprinosi i emocionalnom doživljaju i razvoju priče. A tako je od premijere koja je bila 9. aprila. Za mene je ta predstava kao obred. Naš razred je čudna kombinacija bola i lepote, čežnje za pravdom i istinom. Na ruskom se istina kaže pravda. Za mene je pozorište istovremeno intimna ispovest i dijalog sa drugima na najvažnije teme. I taj dijalog težim da uspostavim preko emocija. Mislim da je to najteži put, ali ujedno i najuzbudljiviji.