INTERVJU Emanuel Parvu, reditelj filma „Tri kilometra do kraja sveta“: Ne želim da držim predavanja, već da uperim ogledalo u publiku

„Tri kilometra do kraja sveta” prati 17-godišnjeg Adija koji provodi leto u rodnom mestu, izolovanom u delti Dunava. Kada doživi brutalni napad na ulici, njegov život okreće se naglavačke. Umesto da ga podrže, roditelji i komšije se okreću protiv njega i on shvata da je, naizgled mirna fasada njegovog sela, prepuna pukotina.

Emanuel Parvu je za ovaj film osvojio „Srce Sarajeva“ za najbolji igrani film na 30. SFF-u, kao i Kvir palmu u Kanu, za najbolji film sa LGBT tematikom. Biće i rumunski predstavnik za Oskara za strani film.

Film će se emitovati 7.11 u Beogradu u Dvorani Kulturnog Centra, ali istog dana i u Novom Sadu, dok će 11. 11 imati svoje emitovanje u bioskopu Cinegrad Rakovica.

O filmu i njegovim porukama popričali smo sa rediteljem.

Već u naslovu filma ističete šta mislite o mestu u kom se dešava ceo film, a to je selo u Rumuniji, a i dalje kroz film otvoreno govorite o korupciji u društvu. Kako na to gledaju vaši sugrađani, mimo festivalske publike i kulturne elite, kada se tako otvoreno bavite problemima u zajednici?

Mislim da bi autor trebalo da pokuša da govori o svom vremenu i da pokuša da ga reflektuje. Ako se vratimo pre 50 godina, autori u rumunskim filmovima nisu govorili o korupciji, jer to nije bila tema. Nastala je zajedno sa rumunskim novim talasom, koji je počeo pre 20 godina. Zašto? Zato što postoji. I, mislim, ako govorimo o tome i postavljamo pitanja, to možda neće biti tema za 20 godina od sada.

U filmu se bavite prihvatanjem seksualne manjine u maloj sredini. Koliko ste se trudili da filmu izmaštate a koliko je zasnovan na nekim pričama koje ste čuli i znali?

Po našem mišljenju (koscenarista i producent Mirune Bereskua i ja) homofobija je i dalje veoma prisutna u našem društvu. Ne samo u Rumuniji, već u raznim zemljama. Dakle, nije tako teško pronaći priču koja se odnosi na ovu temu. Prvi put smo čuli za slučaj silovanja još 2014. godine, u kojem je devojčicu silovalo 7 dečaka, a cela zajednica se okrenula protiv žrtve. Prošlo je neko vreme, snimili smo neke druge filmove, pa se vratimo na tu priču o malom društvu.

Na kom nivou su LGBT prava u Rumuniji? Kako teče ta priča i u kojoj je fazi razvoja?

Naša zemlja mnogo napreduje i stvari idu u dobrom pravcu, ali ne odgovarajućom brzinom. Mislim da bi trebalo da ubrzamo tempo. Ali ipak, pravac je dobar.

Šta mislite, kako da se obratimo onima koji su neupućeni i koji ne prihvataju nove stvari i lična pitanja, već žive onako kako su naučili sa pravilima iz prethodnih vremena?

Lično mislim da govori i predavanja neće biti dobro percipirani. I zaista, mislim da nisam u poziciji da nikome držim predavanja, to nije ono što želim da radim. Ne želim da propovedam, da držim predavanja ili da patronizujem bilo koga. Ono što mogu da uradim je da uperim ogledalo u publiku, da vas navodem da se zapitate da li ste dobra osoba ili ne. Lično, ne mislim da postoje loši ljudi. Samo što se njihovo dobro ne susreće sa našim.

Autori često vole da se postave kao neki lik u filmu, koji bi bio moralni kompas cele priče. Ko ste vi u ovom filmu?

Svaki lik ima nešto od mene. Kada pišem, pokušavam da zaštitim svoje likove, pokušavam da sagledam stvari iz svake perspektive. Kao što sam ranije pomenuo, ne mislim da postoje loši ljudi, mislim da ne postoji osoba koja se ujutro budi i kaže – „Čoveče, jedva čekam da uradim neke loše stvari“. I tako, ne verujem u dobre ili loše likove, samo pokušavam da zauzmem sve strane i vidim šta će se desiti.

Osvojili ste glavnu nagradu u Sarajevu, koliko vam to znači kao autoru i kakvi su vaši opšti utisci o tom festivalu?

Tako je lepo vratiti se u Sarajevo, gde je sve počelo. Moj prvi dugometražni film dobio je dve nagrade (najbolja režija i najbolji glumac) i sada, sa „Tri kilometra do kraja sveta“, to je u suštini potpuni trozubac (sa najboljim filmom). Sarajevo mi je jako priraslo srcu i smatram da je jedan od industrijski najviše orijentiranih festivala. Veoma je dobro za istočne Evropljane da imaju tako veliko tržište, u smislu koprodukcija, radova u toku i serija.

Koje su neke citati, posvete, poruke koje ste nam vi kao autor sakrili a koje ne vidimo na prvi pogled.

Postoje neki citati Nurija Bilgea Džejlana, Bruna Dimona, Mišela Franka i Kristija Pujua koji se kriju u našem filmu. I nadamo se da će gledaoci moći da vide poster U2 u Adijevoj sobi, koji je u korelaciji sa njegovim pogledom u očima gledalaca (direktno u kameru) što znači „ovo može da se desi i vama“.

Prošle godine smo gledali film Radu Žudea „Ne očekuj previše od kraja sveta“. Sada imamo vaš film, sa naslovom u kojem se pominje Kraj sveta. Pa šta je sa rumunskom kinematografijom i smakom sveta?

Mislim da je rumunska kinematografija (naročito ove godine) na vrhu sveta. Imali smo filmove u Berlinu, Kanu, Veneciji, Torontu, osvajali nagrade. Što se našeg filma tiče, mislim da smo sve bliže ta tri kilometra do kraja sveta ako nastavimo ovim putem neprihvatanja kao društvo.

Koje su neke nove teme i teme koje vas zanimaju?

Zaista me zanimaju ljudi ili ljudske teme. Ljudska osećanja i moć ljubavi, u bilo kojoj vrsti ili obliku, predstavljaju beskonačan univerzum tema koje mogu inspirisati.