INTERVJU Vanja Ejdus: Važno je pobuniti se protiv mraka koji živimo i ne odustajati, bez obzira na posledice

U razgovoru za Danas govori o teretu koji su nam kroz vekove ostavljali naši očevi i oci, nasleđu koje je ona dobila od svog oca, izuzetnog glumca Predraga Ejdusa, Hasanaginici koja se otima vremenu i koju igra više od dve decenije, zatvorenim ideologijama koje nas vode u mržnju i besmislene ratove, kolektivnoj empatiji kao borbi protiv mraka…

Prvakinju Drame našeg nacionalnog teatra (ovaj status dodeljen joj je februara ove godine, na osnovu velikih priznanja), na ovoj sceni gledamo i u naslovnoj ulozi u predstavi „Uspavanka za Aleksiju Rajčić“, kojom je novembra prošle godine osvojila Nagradu „Raša Plaović“ za najbolje glumačko ostvarenje u svim beogradskim pozorištima, Katerinu u Maroneovim „Sitnicama koje život znače“, Akuljinu u Tolstojevom „Carstvu mraka“, Služavku Margaret u Strindbergovom „Pelikanu“, Crkvu Ružicu u „Beloj kafi“ Aleksandra Popovića, Maru u Nušićevoj „Vlasti“, Sofoklovu heroinu Antigonu…

Prateći protok vremena od njenih prvih uloga, likove koje je ostvarila i njenu umetnost glume, ime Vanje Ejdus danas se udobno pozicioniralo i u ono što je najvažnije u ovoj profesiji – postalo je garant ozbiljne i značajne predstave.

Prividno, Selenićev roman je hronika tri poslednje generacije jedne beogradske građanske porodice od kraja 19. veka do kraja Drugog svetskog rata, u čijem je središtu porodična priča o Stevanu Medakoviću, njegovoj supruzi, Engleskinji Elizabeti Blejk, njihovom riđokosom sinu Mihajlu. Ali, kao što smo mogli da vidimo i u predstavi, ništa tu nije jednostavno, naprotiv, vrlo su komplikovani svi odnosi unutar loze Medaković. Kako vi lično doživljavate ovu priču?

– Baš tako, kao priču o tragediji jedne porodice, koja je uslovljena istorijskim i društvenim kontekstom, i koja je žrtva kako sredine u kojoj živi, tako i političkih okolnosti u kojima se našla. Doživljavam je i kao priču o tome koliko je teško biti drugi i drugačiji. Bilo gde i bilo kada. Elizabeta dolazi u Srbiju, i uprkos svim njenim naporima da se prilagodi, da nauči srpski, da prihvati i razume srpski mentalitet, ona ostaje usamljena i neprilagođena. Na kraju pronalazi i ljubavnika koji je isto Englez, i izgovara: “Prosila sam malo engleske ljubavi u svojoj srpskoj usamljenosti”. Taj ljubavnik dolazi kao posledica njenog sve većeg udaljavanja od muža koji joj večno ostaje stranac, kao i udaljavanja od sina, koji joj se opire kako odrasta, jer nju vidi kao krivca za svoju “drugačijost”. Sin joj je bio jedino emotivno utočište, jer ga je osećala svojim, sebi sličnim. U trenutku kada on odlazi u partizane, i potpuno je napušta, a na kraju i gine, ona više ne vidi nikakvu sponu sebe i Srbije. Jednostavno, odustaje, od braka, Srbije, a verovatno i od same sebe. Ovu priču, zapravo, vidim kao jednu potpuno neuspelu ljubavnu priču uslovljenu nemogućnošću genetskog spajanja dve kulture.

Zaljubljujući se u Elizabetu, Stevan Medaković se uplašeno zapitao: „Šta ja hoću od te strankinje? Jesam li kadar strankinjom se oženiti i u kuću je dovesti“. Koliko smo danas uslovljeni kulturama kojima pripadamo, a ne svojim pojedinačnim karakterima?

– Mislim da se te dve stvari prepliću, i da nam karakter donekle oblikuju kultura i vaspitanje u kojima rastemo. Ako ne dolazimo iz previše tradicionalne porodice, i karakter nam neće biti previše krut. Stevan je vaspitavan kako u tradicionalnom, tako i u slobodnom duhu, tako da je zato i uspeo da odabere Engleskinju, i ohrabri se da je dovede u kuću. Ali, ipak, oni nisu uspeli da prevaziđu barijere koje su ih suštinski odvajale, a najviše je nastradao sin, koji je odrastao raspolućen između srpstva i svoje “riđokososti” koju je nasledio od majke. Divno je Selenić sve to napisao, opisao i secirao. Mislim da slobodoumnim vaspitanjem karakter može da se prilagodi i drugim kulturama. Potrebno je širine shvatanja i prihvatanja različitosti, a ta širina dolazi iz porodice. A ako proširimo reč “porodica” na reč “država”, onda isto tako zaključujem da i društvo može da se vaspita da poštuje drugog i drugačijeg.

Zašto se poslednjih decenija, ne samo na ovom našem balkanskom „buretu baruta“ već i globalno, u javnosti iznova afirmiše i postavlja ta opasna premisa da je svaki čovek, pre svega, reprezent naroda kome pripada, njegove kulture, režima, ideologije, istorije…, i kuda nas to vodi ako ljudi, kao pojedinci sa svojim ličnim kvalitetima, postaju nebitni?

– U zatvorene ideologije nas vodi. U mržnju I besmislene ratove. U logore smrti. U pravljenje čoveka brojem a ne individuom.

Kako vi vidite vašu junakinju, ko je Elizabeta Blejk Medaković?

– Elizabeta je jako senzibilna i krhka osoba, pokrivena slojem engleske suzdržanosti i hladnoće. Selenić ju je opisao kao stamenu ženu koja ne voli previše pokazivanje osećanja. Ali,  ja sam je doživela kao emotivnu, zapravo, i vatrenu. Jer, bez tog sloja njene emotivnosti ne bih znala kako da je igram. Najveću slabost pokazuje ka sinu, koga je privezala za sebe, jer joj je on jedini prostor za emotivnu raspojasanost koju nema prilike da ostvari kroz druge kontakte. Ima puno toga u romanu o njoj, ali sve je to bilo potrebno nekako sumirati kroz određene scene koje su postavljene u dramatizaciji. Elizabeta je, svakako, reprezent drugog, drugačijeg i, zapravo, neprilagođenog.

Stevanovo i Elizabetino riđokoso dete vidimo u predstavi i kao “proizvod” dve kulture, nedopustive veze koja se sastoji od nerazumevanja, i to “mešovito” poreklo, jer se i on sam lomi „da li je Srbin ili Englez“, čini ga autsajderom u svetu u kojem živi. Čak mu otac izgovara fatalnu rečenicu: “Voleo bih da si mrtav!” Zbog čega se ta matrica kao prtljag tako dosledno prenosi s generacije na generaciju, i zašto je i danas ovde gotovo nedopustivo imati sopstveni stav na „zadate teme“, i javno reći da ne pristaješ na režirano „kolektivno mišljenje“?

– Njihov sin se u kritičnom, adolescentskom periodu života kada i tražimo sopstveni identitet, slomio, i nekako prirodno poželeo da se pobuni protiv roditelja i da pripada “kolektivu”. To je baš karakteristično za mladost, i ja njega ne osuđujem, čak njega najviše i razumem. Niko tu nije kriv, to je tragičan sklop okolnosti, da je iz mladalačkog žara i potrebe za sopstevnim identitetom otišao u rat, kako bi dokazao svoje srpsko junaštvo. Niko ga tu nije mogao sprečiti. Ko je kriv? Otac mu je rekao tu strašnu rečenicu jer je želeo da odbrani Elizabetu, nije on to stvarno mislio, ali to što je izrekao ostalo je da zauvek treperi u njegovoj duši, kao krivica koja ga je progonila, i koja ga je naterala da ispriča ovu priču. Verujem da mnoge porodice prožive tu vrstu traume kada dete želi da nađe svoj put, kada se očevi i sinovi svađaju, potuku, vređaju. Kada su roditelji nemoćni nad mladalačkom pobunom i potrebom za sopstevnim identitetom. Teško je tada, mladoj osobi, da bude drugačija od većine, jer želi da pripada kolektivu, okruženju, a i da se razlikuje od svojih roditelja. Važno je da šaljemo deci poruku da je OK biti drugačiji, i da tu drugačijost podržavamo, ali i da ih naučimo da poštuju drugačije. Kod nas i dalje imamo primere da cela škola ismejava devojčicu jer je crnkinja.

Pored izuzetnog glumačkog dara, šta je sve u vašem ličnom prtljagu koji je vama ostavio vaš otac Predrag Ejdus, jedan od najcenjenijih glumaca ovog prostora, divan čovek koji nam na scenama i u ovom našem gradu i danas tako mnogo nedostaje, a koji je i sam bio „mešovitog porekla“?

– Ima u tom prtljagu svega i svačega. Ima slobode puno, vrlo liberalnih stavova, ima strahova, ima puno volje, ima samokritičnosti, ima nervoze, ima etike, ima strasti ka životu i pozorištu, ima discipline, ima i jevrejskog porekla, kad već pričamo o tom “drugičijem”, tatini baba I deda ubijeni su u prvim eksperimentalnim dušegupkama u Beogradu, ima ogromnog pijeteta prema jevrejskom poreklu..Moja majka je Srpkinja, kao i majka mog oca, tako da sam ja odrastala u duhu kulture našeg naroda, ali osećam veliku bliskost i povezanost i sa jevrejskim narodom, baš zato što su moji preci tako strašno nastradali..Oni su došli iz Letonije, bežali su od pogroma nad jevrejima, i na kraju su ubijeni u Beogradu. Zastrašujuća je pomisao da zato što pripadate nekom ”drugom”, neko preko noći može da vas pokupi iz kuće i ubije. Samo zato što niste isti. To je baš stravično.

Na istoj sceni Narodnog pozorišta pre nekoliko večeri, jubilarni, 150. put igrali ste naslovnu ulogu u „Hasanaginici“ Ljubomira Simovića, u režiji Jagoša Markovića, koja je premijerno izvedena decembra 2001. godine. Hasanaginicom ste osvojili prvu Sterijinu nagradu u karijeri, i ta uloga bila je početak vaših velikih uspeha. Kako sa vremenske distance od gotovo dvadeset dve godine vidite „Hasanaginicu“, i šta je po vama razlog njene dugovečnosti?

– Tajnu dugovečnosti predstava ne znam, kao što ne znamo ni šta je tajna ljudske dugovečnosti. Neko može živeti jako ispravno, pa ne biti dugovečan. Isto tako ima puno sjajnih predstava, pa ni one ne požive dugo. A neke, pak, žive jako dugo, kao “Hasanaginica”. Puno kolega koji su igrali u njoj je umrlo, ali ona i dalje živi. Nekako čudno prkosi vremenu. Uvek je puna, i uvek izmamljuje emocije. Nije je čak pregazilo vreme, u smislu da je zastarela. Nekako, ostala je da leluja u nekom teatarskom međuvremenu, ili svevremenu. Meni je fascinantna činjenica da istu ulogu igram sa dvadeset četiri godine, i sa četrdeset šest godina. Toliko fascinantna da ne umem ni sebi da objasnim kakav je to osećaj. Sve se kreće, ide dalje, život se kotrlja, ali kad odem da igram Hasanaginicu, vreme stane. Ne znam tačno ni koja je godina, ni koliko ja imam godina. Zanimljivo je da i u predstavi postoji taj mlaz peska, kao simbol vremena koje protiče. Tema je večna, tekst Ljubomira Simovića je čaroban, naslov je poznat, i mi je glumački čuvamo. Ne znam. Svega ima, ali ne znam tačan odgovor ni na jedno pitanje vezano za taj fenomen.

I antologijsko Simovićevo delo bavi se našom patrijarhalnom porodicom, tragičnom sudbinom Hasanaginice koju je muž surovo oterao, jer je zazirao od njene gospodske uzdržanosti, i tek kada je sve nepovratno uništeno, gordi, robusni, neotmeni ratnik skupio je hrabrost da sebi i drugima prizna da je snažno voleo svoju ženu… U čemu možda prepoznajete sličnosti između Hasanaginice i Elizabete Medaković?

– Ja često dobijam da igram uloge žena koje su na neki način neprihvaćene ili neprilagođene. I Hasanaginica, i Aleksija Rajčić,  i Antigona, i Elizabeta Medaković su žene nesnađene u patrijarhalnom ili muškom svetu. Hasanaginicu je oterao muž, Aleksija je ubila muža, Antigona je pokopala brata van zakona društvenih, a Elizabeti je poginuo sin da bi dokazao da nije njene krvi. To su uvek snažne i krhke žene u isto vreme, koje nešto pokušaju da promene da bi se izborile za svoja prava. Elizabeta manje od njih, ona se prosto našla na pogrešnom mestu, i ništa nije mogla da učini da ne izgubi dete. Ona je napravila možda pogrešne izbore, ali Hasanaginica nije imala izbora.

„Hasanaginica“ je i priča o ljubavnoj i bračnoj tragediji izazvanoj društvenim razlikama, i politička drama o surovoj manipulaciji ljudima zarad očuvanja moći, i egzistencijalistički prikaz čovekovog neprihvatanja da nosi društvenu masku koju su mu drugi nametnuli…Gde smo mi u svemu tome, zašto nam se tako često čini da smo nemoćni pred tim manipulacijama zarad političkih interesa, bogatstva, vlasti…?

– Svi smo izmanipulisani, pre svega jer živimo u totalnom neznanju i konstantnom strahu. Od ratova, od virusa, od istine, od neistine, od nemaštine, od nemanja gasa, od propasti sveta… Dobijamo pregršt raznih informacija zahvaljujući napretku tehnologije, a zapravo, kao da ništa ne znamo. Živimo u totalnom mraku. Zato smo nemoćni. Jer ne znamo ništa.

Svakodnevica nam pokazuje da je najisplativije i najspokojnije upravo prihvatanje društvenih maski koje nam moćnici prepisuju kao recept, pa su mnogi ljudi od autoriteta u raznim profesijama izabrali da budu izvan javnog života, i da ćute o onome što danas živimo. Kuda nas sve to vodi, i verujete li da ozbiljna javna reč zasnovana na znanju, obrazovanju i moralu uopšte više nešto znači?

– Ne slažem se da su se svi od autoriteta povukli, ima onih koji vrlo glasno izražavaju svoje stavove, uprkos posledicama koje trpe. Javna reč uvek znači, i ima svoj odjek u društvu. Nije lako voditi tu borbu, često je i neuspešna, ali važno je ipak voditi je. I ne odustajati. Pa, i po cenu  posledica. Problem je što ljudi bez kvaliteta, kvalifikacija, znanja i morala sve više izbijaju u prvi plan i kroje nam sudbine.

Predstava o Aleksiji Rajčić nastala je prema knjizi „Zatvorenice“ s kraja 19. veka, i istinitim ispovestima žena iz Požarevačkog kaznenog zavoda, za koje je zločin koje su počinile bio bekstvo u slobodu. Kako da se mi odbranimo od siromaštva, nepravde, nasilja, straha, i gde je neki naš put u osvajanju slobode?

– Možemo se braniti kolektivnom empatijom, u tom osećanju vidim suštinu i za put u osvajanju slobode.

Selenićeva raspava o strahu od homoseksualizma

Selenić se u svom romanu, što vidimo i u predstavi, dotiče i homoseksualizma – Stevan Medaković, koji početkom dvadesetih godina 19. veka odlazi na studije u Englesku, ubrzo će shvatiti ko je Robert, njegov engleski prijatelj i vodič. U zgražavanju nad pederastijom, Stevan će reći: „Već to što sam kadar i spreman o homoseksualizmu raspravljati sa nekim koji ga, ravnopravan, čak nadmoćan, brani, ugrožavalo je same temelje moje sigurnosti, sve što sam iz moje kuće, iz napaćene Srbije, sa sobom kao vredno doneo“. Koliko je težak taj prtljag koji su nam naši očevi i oci ostavili kao nasleđe, i da li upravo u tom nerazumevanju i neprihvatanju „drugih“ i „drugačijih“ treba tražiti uzroke naših tragičnih nesporazuma, ličnih i kolektivih?

– Pre svega, to se dešava u vreme kada homoseksualizam kao tema verovatno da je jedva u Srbiji postojao. Stevanu nije palo na pamet da uopšte i postoji, a kamoli da se u njega zaljubio homoseksualac. Mislim da su se vremena ipak malo promenila, iako se sporo to kod nas razvija i menja. Nije više toliko sramota biti homoseksualac, valjda. Ili je i dalje to život u malom otvoru, samo je taj otvor danas malo širi. Iako i dalje postoje velika opiranja toj temi, ipak su se neke slobode izborile za svoj prostor, i verujem da će tek. Mislim da će se nove generacije, naše dece, mnogo lakše nositi sa tim problemima, i da ćemo se tog prtljaga mnogo više osloboditi kao društvo.