INTERVJU Veljko Mićunović: Živimo u surovo vreme, a ljudi su ucenjeni da bi preživeli

Nova inscenacija satiričnog romana slavnog češkog pisca iz 1923, koji je do danas nastavio da živi na scenama širiom sveta, odolevajući tokom istorije raznim cenzorima, okupio je glumačku ekipu u kojoj su Ozren Grabarić u ulozi glavnog junaka, Milutin Milošević, Miloš Lazarov, Milutin Dapčević, Vanja Nenadić, Dunja Stojanović, Iva Ilinčić, Ivana Nikolić i Ivana Vukmirović.

Dramatizaciju teksta su uradili Kata Đarmati i Slobodan Obradović, koji je i dramaturg predstave, kostime potpisuje Marija Marković Milojev, scenografiju Branko Hojnik (asistentkinja scenografa je Milana Majić), muziku i tekst songova kompozitorka Nevena Glušica, a za scenski govor bila je zadužena Ljiljana Mrkić Popović.

Kako podseća reditelj, „Švejk“ je nezavršen roman koji je preveden na više od 60 jezika, što ga čini najprevođenijom knjigom sa češkog jezika svih vremena, pisac je planirao da se sastoji iz šest delova, ali je zbog iznenadne smrti završio samo četiri dela.

I vek nakon što je ovo delo objavljeno, kako za Danas ističe Mićunović, vojnik Švejk ne prestaje da nas opominje, a radnja predstave počinje atentatom u Sarajevu koji prethodi Prvom svetskom ratu…

Od prve najave predstave „Švejk“ u Beogradskom dramskom, u međuvremenu, dogodio se  još jedan rat. Da li naša sadašnjica iznova aktuelizuje Hašekovo delo možda više nego ikada?

– Na novi ratni sukob u Gazi mi u jednom songu u predstavi čak i vrlo aludiramo, i mislim da u „Švejku“ sve toliko vrišti od aktuelnosti da nismo mogli neke stvari da preskočim. Ali, ugrađivali smo ih na jedan suptilan način, a pored tih ratnih tema predstava otvara i pitanje lične odgovornosti, pitanje pojedinca u tom sistemu, bavi se evrimenom koji je u nedaćama da se izbori sa tim zadatostima na koje ga prisiljava taj isti sistem.

Baveći se ovim temama u stvari fokusiramo umetnosti preživljavanja. U svakom ratu, u nevremenu, u nasilju, u stradanju, čineći to na duhovit, tragikomičan način. Rekao bih i lekovit i katarzičan, jer, zapravo, vrlo često nam ne ostaje ništa drugo nego da se branimo, i da poput neke jegulje turobna vremena nadvladavamo braneći se humorom. A smeh je zavera. Francuski filozof Anri Bergson kaže: „Smeh je vrsta društvenog gesta, kazne za krutost društva“.

– Nije nikakva filozofija da živimo ratno vreme, i taj rat više nije neka unutrašnja stvar koja nas progoni. Poslednjih godinu dana postavljeni su novi uslovi, nova pravila igre u kojima se svet deli na neke nove strane, a mislim da suštinski ne možemo ni saznati koje su to strane. One svakako nisu crno – bele, jer sve imaju svoj jak interes, i u tome je Hašek jako inspirativan.

U ovom romanu govori o stradanju, ali sa otklonom, priča o tome kroz paradoks i kroz duhovitost – ne možete da razlučite da li je glavni junak koji vas vodi kroz celu priču lud, da li je kreten, ili je genije. To su vođe danas, bilo da su u pitanju one na svetskom nivou ili na balkanskom prostoru. Smeh je zavera. Francuski filozof Anri Bergson kaže: „Smeh je vrsta društvenog gesta, kazne za krutost društva.

Šta vam je bila direktna inspiracija za ovu predstavu?

– Možda to što mali čovek, taj evrimen o kome pričamo, u stvari nije u poziciji da se danas ophodi kako želi. Pritisnut je i ucenjen okolnostima, svim tim raspolućenostima, nelogičnim, amoralnim, beskrupuloznim, i mislim da mali čovek u tom kontekstu nije u prilici da saopšti ono što želi. Reprekursije i kazne su za to mnogo velike.

Nekad je u pitanju čuvanje svoje porodice, nekada posla, preživanjavanja, ali, mislim da se to nekako ne vezuje samo na današnje vreme nego da je to na ovim prostorima refleks naše večne tranzicije, koja se nikad nije ni završila. Ali, moglo bi se reći da živimo vreme koje je surovo, i koje zaista ne ostavlja neki „luft“. Prinuđeni smo da učestvujemou nekim stvarima u kojima ne želimo da budemo, i onda nismo u poziciji da se distanciramo.

„Švejk“ počinje atentatom u Sarajevu koji prethodi Prvom svetskom ratu, da li je on i najava za treći svetski rat, i sve buduće ratove koji će se desiti?

– Naravno, mi u ovoj predstavi anticipiramo i otvaramo taj put Švejka kao našeg savremenika. On po svemu biva to i bukvalno. Da je on naš savremenik i da se taj tepih odmotava sve do dana današnjeg, to je nešto što je vrlo prisutno u predstavi. Ona kreće sa sarajevskim atentatom, a onda radnja ide i na Drugi svetski rat, i na pokušaj atentata na Hitlera, ali ne bih baš sve otkrivao.

Da li u predstavi možda asocirate i na činjenicu da je među prvim knjigama čije je spaljivanje Hitler naredio bio upravo Hašekov „Švejk“?

– Zbog toga je Breht verovatno i imao potrebu da napiše svog Švejka u Drugom svetskom ratu. Brehtov Švejk ima jaku antiratnu konotaciju, što je izazvalo nezadovoljstvo nacista koji su do tada došli na vlast, a 1933. sva radnička pozorišta u Nemačkoj su zatvorena, i Breht je morao da napusti zemlju.

Na Brehta se u ovoj predstavi takođe vrlo referišemo u mnogim stvarima, tako da pored Hašeka imamo i njega, Breht nam je bio inspiracija, i jedna važna tačka razvitka – pomogao nam je da nastavimo tu putanju i da nađemo kopču sa današnjicom.

Uostalom, mislim da je Breht svog Šejka pisao zato što Hašek svoj roman nikad nije ni završio, i zato je taj roman tako veliki i svevremen. Jer, možda nikad nije ni trebalo da bude završen, poštom se taj točak istorije i ratova neprestano obnavlja i ponavlja.

Na istoj sceni BDP gotovo tri godine igra se vaša predstava „Demokratija“, po tekstu Josifa Brodskog, a biće na repertoaru i u novoj sezoni 2024. Zbog čega je demokratija kod nas toliko Izvitoperena, zloupotrebljena, izmanipulisana, i šta to govori o nama kao građanima?

– „Demokratija“ je priča o biču, o tome da volimo da nas tlače, pri tom mislimo da smo ponosni, i zapravo, taj tor nam prija: znamo kuda možemo da se krećemo, možemo vrlo lagodno da prebacujemo preko njegove ograde, da napadamo druge i da govorimo da su nam drugi krivi za sve. Mi živimo večnu tranziciju – tamo gde smo išli, nikada nismo došli.

Kako bi rekao Brodski, naša stremljenja ka drugačijim društvima i životu su kao pučina: koliko god išli prema njoj, ona uvek ostaje na istoj razdaljini. Naša balkanska stvarnost, ako bi neko posmatrao sa strane, delovala bi kao da vrlo treperi, da je jako živa, pa i ako nam se može zameriti hiljadu stvari, mi stalno živimo neko uzbudljivo vreme. To umetnicima daje prostor koji je vrlo inspirativan, na sreću, ili na žalost.

Selenićev roman „Očevi i oci“ iz učitavanja novih generacija 

Prethodnu sezonu na ovdašnjim scenama obeležila je predstava „Očevi i oci“, prema istoimenom romanu Slobodana Selenića, koja je samo u poslednjih mesec dana osvojila oko dvadeset priznanja, među kojima je i šest Nagrada „Ardalion“ na nedavnom Jugoslovenskom festivalu „Bez prevoda“ u Užicu. Kako doživljavate taj uspeh?

– Mislim da je na kraju pobedilo novo čitanje Selenićevog romana, bez obzira na balast kultne predstave Ateljea 212 po ovom delu, nastale pre više od trideset godina. Naša predstava rasla je u drugom kontekstu, potpuno je pronašla svoju autentičnu estetiku, svoje učitavanje iz novih generacija, moje generacije, i mislim da je zato pogodila u ono što nas se tiče.

– Što vrlo korespondira sa prekrajanjem istorije, sa onim sudbonosno odbačenim, u antagonizmu neprestanom. Antagonizmu do krajnjih granica, do porodičnih sukoba, i do razmera koje su fatalne. To je sve ono čemu smo skloni, i sve ono što je Selenić napisao, mi smo, čini mi se, samo učitali iz jednog novog vemena.

Ali, usudiću se da kažem da je ova predstava i svojom estetikom zavredila najveću pažnju, i taj uspeh koji je ostvarila pripada celoj ekipi koja je radila. Mene je tema u „Očevima i ocima“ progonila i jako me je „radila“, ali jako je važno da budete sa ekipom ljudi koja ima poverenja u vas, daje vam podršku, i s kojom možete da sprovedete ono što ste zamislili.