Privatna arhivaNa Sajmu knjiga za decu u Bolonji bila sam prvi put pre deset godina i sada, ponovo. Ogroman je i obnavlja mi snagu uverenja da je pisanje za decu misija i važan, odgovoran posao, iako većina ljudi nikad i ne razmišlja o tome.
Poslednjih godina, pa i ove, Bolonja diktira sledeći trend: traže se knjige sa što manje teksta i sa što više crteža, kao da se još više udovoljava ionako kratkoj dečjoj pažnji, što je problem koji se kod dece produbljuje upotrebom raznih ekrana. To mi se ne sviđa, jer prava književnost ne treba da se ograničava brojem stranica i količinom teksta, što ima smisla samo za najmlađi uzrast. Svet je ionako zagušen slikama. Ilustracija potpomaže tekstu i pojačava doživljaj, produbljuje i pokreće maštu. Međutim, priča je ta koja treba da stvori vlastite slike u glavi, zbog čega čitanje i jeste najprivatniji doživljaj koji čovek može da iskusi – kaže u razgovoru za Danas Vesna Aleksić.
Ona je jedna od tri srpske spisateljice za decu i mlade koji su prošle nedelje bile na svetski prestižnom 61. Međunarodnom sajmu dečijih knjiga u Bolonji, na kome je među 1.500 izdavača iz 100 država učestvovalo i šest izdavačkih kuća iz Srbije.
Da li je i zbog čega važno da i pisci, ne samo izdavači, budu deo te „industrije“ knjige za decu i mlade?
– Bilo bi idealno da i pisci dođu, obiđu, vide, osete, što je nemoguće jer je skupo. Ove godine bile smo u Bolonji samo Gordana Timotijević, Jasminka Petrović i ja. A kad se šalju naše delegacije pisaca na neke sajmove u Lajpcig, Frankfurt, među njima nema nikada pisaca za decu. Kad kao počasni gosti na Beogradski sajam knjiga dolaze delegacije iz bogatijih zemalja kao što su Švedska, Francuska i druge, među njima bude isti broj pisaca za decu kao i pisaca za odrasle. Bogme, nekad i više pisaca za decu. Kod nas nije tako. Mi još uvek vrednujemo književnost za decu kao neku vrstu nižerazrednog stvaralaštva, što je nerazumno i nepravedno. I ne samo mi.
Upravo sam se uverila u to čak i u Bolonji, kad je jedan italijanski izdavač želeo priče koje bi on naknadno prepričao i prilagodio, što me je, iskreno, zgranulo. Književnost ne trpi podešavanja, dovoljno je i ono što se izgubi u prevodu, gde još i prepričavati? Bilo bi zaista jako dobro da i naši pisci krenu u Bolonju. Meni su dve posete više razjasnile neke nedoumice nego godine priča i prepričavanja. Prosto rečeno, bolje bismo razumeli naše izdavače bar u nekim segmentima, a i oni nas. Recimo, mene godinama niko nije mogao da ubedi koliko je teško plasirati neku našu dobru knjigu „napolje“ u svet, dok se nisam sama uverila u to…
Veliki izdavači iz bogatih zemalja dolaze tu da prodaju svoje knjige, tuđe ne žele. Oni diktiraju trendove, prava, prevode, sve… Mi, male zemlje, s ’malim’ jezicima, moramo nekako da ih ubedimo da makar samo obrate pažnju na nas, pa ako i prodamo pravo na neku knjigu, to je čista sreća… Bilo mi je teško to da prihvatim ali to je istina.
Šta je među izdanjima stranih izdavača privuklo Vašu čitalačku pažnju što biste voleli da čitate u srpskom prevodu?
– Iskreno, više vremena sam posvetila izložbama ilustracija. Čini mi se da da je briga za opremu knjiga ponegde prevazišla brigu o sadržaju. Takođe, videla sam i klasike osvežene novim načinom ilustrovanja koji stvarno fascinira. Redovi mladih ilustratora koji strpljivo čekaju na kasting kod velikih izdavača su veoma dugi.
Mi nikada nismo oskudevali u novim inostranim naslovima koji se pravovremeno otkupljuju i prevode. Ko prati, ne može ni da stigne da pročita sve, jer naši izdavači otkupljuju prava i sve što je novo do nas brzo dolazi, za to se ne brinem. Pravo pitanje je kako da mi plasiramo naše stvaralaštvo njima i kako ikada da ostvarimo reciprocitet tipa: dobro, uzećemo vaše nove, lepe knjige ali uzmite i vi naše! Imamo ih i mi!
Devojčica sa šibicama
Šta mislite o eventualnom srpskom specijalizovanom sajmu knjiga za knjige decu koji bi, kao prošle nedelje u Bolonji, otvorio predsednik države? Fantazilja ili možda i realno?
– Alegorijski rečeno, devojčica sa šibicama ne može da se ugreje paleći drvce po drvce i zamišljajući vatru, večeru i roditelje. Kad bi se sve to desilo i nama, a moglo bi, što da ne, devojčica bi se lako ugrejala, večerala i – preživela!
Dinosaurusi, moda i zarada
– Čula sam od jednog nemačkog izdavača da ga zanimaju isključivo slikovnice gde su junaci životinje. Priče o dinosaurusima bile su jedno vreme pomama, kao i serijali malih knjiga, a sada ih gotovo i nema. Sada je bitna što kraća forma, i kao i uvek, glatko ’idu’ priručnici takozvani ’non fiction’, a ’fiction’, kao najvredniji deo stvaralaštva, ne donosi zaradu. Zarada je, naravno, bitna u svemu. Stoga, knjige za decu, treba da budu što kraće i kraće da bi ’išle’. Na svu sreću „Beskrajna priča“ je knjižurina, „Dnevnik Ane Frank“ nije kratak, nije ni „Tom Sojer“… pa mislim da će i ta moda proći. Od svake mode, kako se kaže, treba kupiti samo kaiš, odnosno prihvatiti detalje – smatra Vesna Aleksić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
