INTERVJU Vida Ognjenović: Uvežbane pretnje koje vlast upućuje studentima liče na mahanje krpenih strašila

Vida Ognjenović, spisateljica i pozorišna rediteljka, predsednica Srpskog PEN centra, već decenijama je poznata i kao angažovana intelektualka koja je uvek na pravoj strani istorije, u stalnoj pobuni protiv svega nedemokratskog, necivilnog, negrađanskog, neslobodnog, nekulturnog…Kao profesorka obrazovala je brojne generacije studenata, a na početku protesta „Zastani Srbijo“, među prvima je uputila javnu podršku:

„Ponosna sam na studente koji traže odgovornost vlasti, njih više niko neće moći da laže“, i „Dragi akademski građani, izdržite, ne dajte se pretnjama, provokatorima, botovima sa kapuljačama“. Ta beskompromisna i plemenita energija s kojom se i sada bori za naše bolje društvo i uspostvaljanje pravog sistema vrednosti, zadivljujuća je i vredna poštovanja.

Lično, Vida Ognjenović je u 2024. ostvarila niz profesionalnih uspeha – primljena je u Srpsku akademiju nauka i umetnosti, njenu novu dramu „Nadpop Kojović“, koja kao istoimena predstava beleži veliku gledanost, objavio je Arhipelag, a nedavno je postala i prva dobitnica novoformirane nagrade Doajen pozorišta, koju dodeljuje Savez dramskih umetnika Vojvodine za celokupno stvaralaštvo.

Da li ste mogli da uživate u ovim priznanjima, ili su ona ostala u senci svega tragičnog što nam se dogodilo u prošloj godini, pre svega zločin nad sedamnaestoro ljudi u Novom Sadu?

– Odjednom je svaka lična radost postala nedolična. Smrt nedužnih ljudi bacila nas je u vrtlog tuge, pometnje i ozlojeđenosti. Ti minuti ćutanja su bili vulkanski kondezovan kolektivni vrisak. Onda su došli studenti koji su sa najviše prava i razloga izašli i javno postavili pitanje: Zašto…? I evo, sad sa njima svi ponavljamo to pitanje vlasto: Zašto, zašto…?

S kakvim osećanjem ste ušli u 2025. godinu, možemo li uopšte da postavimo neku distancu prema onome što se više od decenije dešava u našem društvu koje je, kako se svakodnevno uveravamo, ova vlast do kraja gurnula u opasnu patologiju?

– Šta da vam kažem, vidite i sami da naše društvo ne izdržava civilne standarde, ni objektivne procene, jer su za to potrebni: solidan pravni poredak kao temelj i stalni otvoren politički dijalog. Umesto toga, imamo društvo zvano minsko polje, pa ako zgaziš sam si kriv, a onaj ko ti je te mine postavio ubeđuje te da to čini u odbranu Srbije. Ne znam kad se to dogodilo da za društveni model uzmemo nekadašnju, na familije podeljenu i zakrvljenu Siciliju, a ne recimo, civilnu Norvešku.

Kod nas već decu u školu vode po dva telohranitelja, ili ih naoružavaju do zuba obučivši ih predhodno u gađanju pravo u vitalne organe. I zato ulaskom u 2025, delim kolektivnu teskobu i ogorčenje zbog toga što smo stogli do toga da je crna hronuka ušla i u dečje novine I da je mrak na oči olakšavana okolnost, kao i da sitnice podjednako znače i život i smrt…

Za svakog građanina ove zemlje koji ima imalo savesti i morala više je nego uvredljivo što i posle dva meseca od novosadskog zločina, i uprkos studentskim blokadama i protestima širom Srbije, vlast i dalje kamuflira, laže, blefira i manipuliše činjenicama. Da li je beskrupuloznost SNS režima postala beskrajna?

– Moglo bi se reći, ali došlo je do pucanja ograde. Evo milenijumske generacije koja je visoko podigla znak Stop. Oni su tekovinu neslućene brzine komunikacije shvatili ozbiljno. Evo ih kako nam glasno poručuju: Dosta priče! Nećete proći sa tim pozama i frazama. Mi smo guglali Duška Radovića. Pa sad dobro znamo kakav je lav…“Narogušen i ljut sav, taj je jeo šta je hteo, tramvaj ceo i oblaka jedan deo… dok ga Brana jednog dana nije gumom izbrisao”.

Ovo je težak ispit, pre svega ispit ljudske savesti i profesionalne časti. Težak zato što su mu predhodile tolike nedužne ljudske žrtve. Nema tog verbalnog pokajanja koje može oprati tako krvave ruke. No, više ne prolazi ni nikakva kamuflaža, kako kažete, a još manje pokrivanje kockarskim trikovima. I samo da dodam, beskraj je poetski izraz. Samo za vasionu kažemo da je beskrajna, jer je upoznajemo sporo korak po korak, sve drugo što ima početak ima i svoj kraj, barem za živa bića je to teško porecivo…

U novogodišnjoj noći naš predsednik je na gomili svojih televizija izjavljivao da on „nema nikakav problem sa studentskom pobunom, da smo mi demokratska zemlja i da studenti mogu da protestuju koliko hoće i da rade šta hoće, ali ništa ne mogu da promene“. O čemu nam to govori?

– Ne znam, ali mi sve to zvuči kao trapavo korišćena sportska retorika. U sportu je koliko znam važno da se bilduje vera u pobedu do isteka svih produžetaka i zvuka pištaljke na kraju. To održava polet i volju takmičara, ali svi znaju da su reči – reči, a pobeda je pobeda. U redu je da se hrabriš i da vičeš, da urlaš: uaa sudija, i da se bacaš na zemlju kad te i najmanje okrzne neko iz drugog tima, tako da se ne zna da li ćeš moći da ustaneš.

Sve je to deo igre, ali pobeđuju bolji igrači. Gubitnici se pak teše frazom kako se sve bilo urotilo protiv njih, od vrućine, preko publike do sudije i prljave igre protivnika. Tako, da nije bitno šta ko priča, nego šta može.

Da li su predsednik i njegovi posilni zaista spokojni, kako izjavljuju i ovih dana, da blokade i protesti nemaju za njih nikakav značaj, iako i većina građana napokon shvata koliko je taj režim ogrezao u kriminalu, korupciji, bahatosti, prostoti?

– Mislim da je vlast prvo zbunjena a zatim potpuno nespremna za ovu, sasvim drugačiju retoriku studenata – na jednostavan, otvoren razgovor. Takva vrsta komunikacije razbucana je u skupštinskim maratonima psovačkih utakmica i u razularenosti vlasti. Zato sada gube govornu artikulaciju, nastoje da ne prete i ne psuju, ali ih to uzdržavanje tera da gutaju sopstveni bes i guše se u njemu.

Lako je njima da od nas sto hiljada učesnika nabroje nešto malo više od četvrtine od toga, ali studenti bolje od njih znaju elektroniku, pa se smeju njihovoj sajber nepismenosti. Zato nenaviknuti na otvoren iskaz, prežvakavaju politikant-ske fraze da bi sve izgledalo mirno, a svi vidimo da nije tako…

Posle batinjanja studenata, hapšenja, ucena, pretnji, privođenja od strane BIA…, u istim novogodišnjim „zdravicama“ predsednik je rekao da po njegovom naređenju „studentima ne sme ni dlaka da fali s glave“. Šta pokušava ovim manevrima?

– Da, da, studentima „ni dlaka s glave“, posle batina i strašnog maltretiranja, a nastavnicima noga – otkazi, pa na ulicu bez posla, zato što se solidarišu sa svojim đacima i ne drže nastavu tokom blokade, E, pa takav liberalizam je stvarno isceljujući. Nema šta, studenti će videti s kim „imaju posla“, sve će im biti jasnije.

Vlast je ispucala sve već toliko viđene strategije, uključujući i bizarnu ponudu za stambene kredite i kontramiting „svojih“ studenata u Sava centru koje je predstavila kao „većinske u Srbiji“, da li nam se opravdano čini da više ne zna šta da radi sa studentskom pobunom i kako da je zaustavi?

– Ovo počinje da liči na nespretno igranu partiju pokera u nekadašnjim holivudskim filmovima, gde se igrači foliraju primenjujući stare, već provaljene trikove, koji obesmišljavaju igru. Današnja sajber generacija se ni ne zabavlja na taj način, a kamo li da prihvata takvo ponašanje kao odgovor na svoja pitanja i zahteve.Oni samo odlučno brane bagrenje, I teško da se više mogu nekažnjeno lomiti.

Čuvena nemačka filozofkinja Hana Arent, istražujući moderni totalitarizam, postavila je čuvenu teoriju: „Stalno laganje režima i nema za cilj da narod poveruje u laž, već je cilj da ni u šta ne veruje. Takvom narodu nije oduze kapacitet za akciju već da misli i sudi. S takvim narodom možete raditi što god hoćete“. Jesmo li, posle dvanaest godina obmane i strahovlade napokon došli do tačke da vlast ipak ne može da radi sa nama što god hoće?

– To bi trebalo da pitate vlast, jer mislim da je i dosad živela u samoobmani u uzurpatorskom uverenju da može da radi šta hoće. Jeste nas ta njihova samoobmana koštala nažalost ljudskih života, posrnuća društvene svesti, pada morala i ljudskosti na svim nivoima, urbanističkog nasilja, varvarskih rušenja gradskog arhitektonskog nasleđa, i ta samoobmana je trajala do ovog pokušaja da se tragedija u Novom Sadu preobuče u “nemili sled nepredviđenih okolnosti”.

Dobro, zar struka nije tu da predviđa okolnosti, pitaju ih danas studenti u ime građana koji ih svesrdno podržavaju. Eto, ovoga puta se traže razlozi za zločin, a ne retoričke isprike. To smatram da je najviši domet studentske blokade. Treba da smo ih zahvalni za to.

Da li je otrežnjenju ljudi najviše doprinela činjenica što su njihova deca sada na ulici, i što ta deca ne prihvataju da žive u ovakvoj državi?

– Naravno, jer studenti ne nasedaju na uspavanke obećanjima.

S druge strane, kolika je naša odgovornost pred ovim mladim ljudima što smo dopustili da se ustoliči tako kriminalna i beskrupulozna vlast, može li to da se pravda samo strahom za egzistenciju, siromaštvom, ucenama, zatvorenim medijima…?

– Velika je naša odgovornost pred ovim mladim ljudima što smo dopustili da imamo vlast koja odbija svaku odgovornost pred građanima za svoje delovanje. Zato danas moramo otvorena srca da prihvatimo lekciju koju nam čitaju ovi mladi ljudi, Oni su pročitali kolika su ogrešenja ove vlasti o principe zakona i demokratije. I zato im te pretnje kojima je vlast vežbala držanje građanstva u zaptu liče na mahanje krpenih strašila za plašenje čvoraka da ne zoblju grožđe.

Njihova se blokada ne može zvati rušilačkom, jer se događa na očigled javnosti. „Ne pada sneg da pomori svet, nego da se vide tragovi“.

I da, mi se pravdamo strahom za egzistenciju, siromaštvom, ucenama, zatvorenim medijima, i to, nažalost i jesu aktivna sredstva pritiska, ucene i njihove borbe za opstanak na vlasti, ali su ujedno i razlozi za otpor u jednoj parlamentarnoj demokratskoj republici. To nam sad svojim
ozbiljnim stavom, bez jalove politikanstke navale reči spočitavaju naši studenti. Dolazi vreme da oni preuzmu naše poslove, pa je ovo u neku ruku prilika da izlistaju i naše slabosti, jer i te greške mogu i treba da su im važni činioci kriterijuma za formiranje svog društvenog bića.

Profesor ste na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i profesor emeritus na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu, kako će se dalje odvijati njihova pobuna, da li će izdržati, uprkos svemu?

– Kakogod bilo, malo će šta moći da ostane u naviknutom poretku stvari, studentusko ponašanje je već postalo nezaobilazan primer.
Posle njihovih jasno iskazanih razloga, malo koja politička foliraža ima šanse da prođe.

Da li će i drugi ljudi izdržati pretnje i ucene, poput, recimo, sjajnog profesora dr Vladimira Dugalića, najvećeg stručnjaku za hirurgiju jetre u našoj zemlji, koji je oteran sa mesta načelnika odeljenja na Prvoj hirurškoj klinici UKC, jer je javno podržao studente i kritikovao ministra zdravlja Zlatibora Lončara?

– Jedan sjajan primer u moru nevaljalstva sija jače. I vidljivije je no što kukavice mogu da domisle. Eto, u njih je sva sila, ali niko ne sluša, niti citira njihovo jalovo višeglasje, nego svi navode glas kolege visokog stručnjaka i profesora koji je prirodom svoga poziva i morala na strani svojih studenata. Zato pozdrav, profesore, doktore, Dugaliću. Pravi ste primer i svojim sadašnjim i budućm kolegama.

Imate iskustvo u politici u najprelomnijim događajima, 9. marta 1991, u građanskim protestima 1996/97, 5. oktobra 2000. Poznajući radikalsku genezu, da li je moguć miran odlazak poglavara koji se stalno zaklinje „da ne da Srbiju ni po koju cenu“, kao da je Srbija njegov ceger za pijacu koji mu neko otima?

– Šta da vam kažem: „Slutim, a slutiti još jedino znam“ (da citiram Crnjanskog), „Srbija je velika tajna“ da citiram Daviča), ali jedno znam: da sam sad vlast ne bih se nipošto kladila na sebe.