INTERVJU Vlada Džet: Nije tačno ono što kažu da je politika ometala rokenrol

U knjizi muzičar, radijski voditelj, autor pomenutog dela i živi svedok rođenja rokenrol kulture u Jugoslaviji, Vladimir Janković Džet vodi na putovanje kroz, kako ih naziva, „herojske šezdesete, godine kada je sve nastalo“.

Džet to radi pripovedajući životnu priču kojom se iz usta urbanog mladića nenametljivo ispisuje istorija domaće rok scene kroz sećanje na dogodovštine na kojima bi mu mnogi klinci danas pozavideli.

Strast i ljubav prema muzici je gorivo ovog autobiografskog romana. Te, ako vas zanima kako je sve počelo i kako se „kotrljalo“, gde su se održavale najbolje svirke i igranke, kako su rok bendovi u Jugoslaviji stekli popularnost i kako je Vlada na mini turneji u Kotoru dobio nadimak Džet, ova knjiga je za vas.

Da biste se u to dodatno uverili Danas izdvaja odlomke iz „Godina na 6“, koji će u štampanom izdanju izlaziti od četvrtka, 14. novembra, kao feljton, a na sajtu svakog vikenda.

Tim povodom Vlada DŽet govori za naš list.

Kako je nastala „Godine na 6“, knjiga koja je ujedno Vaša autobiografija i rok enciklopedija nekadašnje Jugoslavije?

– Periodično šezdesete ulaze modu, a mene su kao jednog od nosilaca tog vremena stalno zvali da pričam o njemu. Da ne bih svaki put pričao istu priču, seo sam da napišem skriptu i fajlovi na kompjuteru su počeli da se otvaraju. Dodavao sam ovo i ono i skupilo se teksta. Nisam imao nameru da izdajem, ali sam davao ljudima da čitaju, a oni su govorili „ovo je dobro“.

Neko se seti nečega, pa ja dopišem i da nisam prestao da pišem knjiga bi imala 5.000 strana. Mnogo se stvari tada, bar iz mog ugla, dešavalo. Prvo izdanje iz 2007. godine se desilo tako što me je Saša Gajović pogurao i povezao sa Papićem iz Lagune. Čovek je pročitao, kazao šta treba da se dopiše i rekao mi „Ne mogu da ti dam više od 1.000 evra avansa“. Ja koji sam snimio više od dvadesetak ploča, a nikad žutu banku nisam dobio, kazao sam mu: „Pa dobro…“ (smeh). Knjigu su lepo prodali, oko 2.500 hiljade primeraka…

Međutim, u nekom trenutku je ona postala dragocenost, jer si svaku drugu knjigu mogao naći na ulici, ali ne i ovu. Ne što je moja, već što je tako. Masa ljudi me je pitala „Gde mogu da kupim knjigu?“, što sam i sam voleo da znam, jer kod kuće imam samo jedan primerak prvog izdanja. I pošto Laguna ne radi dorade, već samo štampa nova, u saradnji sa Rođom iz Multimedia rešili smo da reizdamo „Godine na 6“.

Za one koji još uvek nisu gvirnuli, o čemu je reč u knjizi?

– Knjiga je priča o stvarima koje su u tom trenutku bile jako bitne za život mladih ljudi. Ja sam, srećom, savremenik tih događanja i to je moj ugao, moje viđenje. Neko će reći „nije bilo tako, bilo je ovako…“, pa napiši ti kako je bilo sa tvoje strane, jer je dobro da svaka istina ima svoj ugao. Ono što sam pokušao a delimično, mislim, i uspeo je da dočaram taj entuzijazam i strast, ljubav prema novoj muzici – a nije bila samo muzika, bio je kompletan način ponašanja, oblačenja…

Društvo je bilo podeljeno na one koji su uz novu muziku i na one koji nisu. Revolucija na muzičkom planu je bila u tome što su do tog trena u celom svetu bend i orkestar predvodile trube. Truba je bila herojski instrument – Luj Armstrong, Hari DŽejms… A gitara totalno periferni, kao kada biste sada u bendu imali obou, uz dužno poštovanje oboe. Gitara je bila „ulična“ stvar, a dečaci koji su znali da sviraju šlagere su bili glavni. Odjednom, pojavljuje se naša generacija sa električnim intrumentima koji zvižde i pište. A publika, bez obzira što profesionalni bendovi sviraju kvalitetnije pet puta, dolazi kod nas, oni su bili „pase“. Mrzeli su nas strašno.

Koja je bila uloga muzike tada?

– U to vreme igranka je bila strašno važan faktor, jer su samo tri stvari u životu mladog čoveka postojale: bioskop, utakmica i igranka. Bioskop i utakmicu možeš da gledaš ali ako hoćeš da upoznaš devojku ili mladića, moraš na igranku. Postojao je kult igranja u parovima. A kad odigraš, odmah znaš imate li dodirnih tačaka ili ne, jer je prvo i glavno pitanje kada se sa nekim upoznaješ bilo: „Šta slušaš?“ Po odgovoru znaš da li ste daleko ili blizu. Zato su igranke bile važne. Oblačenje, novi koraci, nova muzika…

Mi, Crni biseri, smo tokom sviranja imali isti odnos kao Bitlsi u Nemačkoj. Svi ti bendovi koji su svirali za američke vojnike u Hamburgu i okolini morali su da imaju nedeljno sedam, osam novih stvari sa top liste. Tako smo i mi, imali četiri, pet novih pesama sa top liste… Hteli smo mi da sviramo naše pesme, ali je tada važilo: „To sviraj tati i mami, ovde sviraj Stonse, Bitlse, Kinkse…“

Ima smisla jer nije bilo YouTube-a, Spotify-a…. gde možeš da slušaš muziku…

– Živa svirka je bila prozor u svet! Televizija je tek bila u povoju, a na njoj nije bilo mnogo moderne muzike. Pojavi se spot jednom u tri meseca i o tome se priča: „Jaoo, bili su Bič bojsi na televiziji – čudo!“ A nove stvari su se slušale na igranci. Mi nismo bili visoko kvalitetan bend, učili smo „usput“, ali, srećom, imao sam svoje izvore, bio sam kolekcionar i uvek imao nove ploče, a tako i nov repertoar.

Kako su se Crni biseri probili?

– U jesen ’65. je grupa The Mladis (VIS Mladi iz Zagreba), koji su isto kao i Bitlsi nastupali u Hamburgu, došla u Beograd. Nastupili su u „Vuku Karadžiću“, izgledali kao Englezi – dugačke kose, odelca, prvoklasne gitare, pojačala i odsvirali repertoar osamdeset odsto sličan kao naš, ono što su Crni biseri svirali. Rejting nam je te večeri skočio pet klasa i odjednom postajemo najmoderniji bend! Karte za nas su se prodavale kod tapkaroša!

Kakva je atmosfera vladala među muzičarima i generalno u tom periodu?

– Svi smo bili u tome! Sličan talas se desio i početkom osamdesetih, kod se kod nas pojavio pank i njuvejv. Postojala je ta zajednička crta – neko je svirao, neko je pisao za časopise, neko je pratio modu i donosio najnovije detalje. Svi smo bili u tome i ceo grad, koji je do tada bio crno-siv, odjednom je eksplodirao u duginim bojama. Šarene košulje, šarene kravate, prugaste majice, duga kosa… A pošto smo uvek bili skloni preterivanju da budemo veći katolici od pape, u tim šezdesetim smo bili najšarenji grad na svetu.

Kako je tadašnji državni vrh gledao na to što radite?

– U to vreme se desila „Kosa“, pozorišna predstava, ali ne samo u Ateljeju. Mira Trailović je 25. maja u Dom omladine dovela sublimat „Kose“, najbitnije momente predstave „Daj nam sunca“. Na događaju je bio prisutan i predsednik Tito. Igrala se „Kosa“ pred Titom. Nije tačno ono što kažu da je politika ometala rokenrol. Ne! Establišment je u to vreme dobro znao koliko smo mi korisni. Ako se dešava tribina „Samoupravljanje je naša budućnost“, posle tribine sviraju Siluete, Biseri… i nisi mogao da uđeš na igranku, ako nisi bio na tribini. Na praznicima koje je proslavljala cela Jugoslavija svirali su najbolji bendovi, svi sviramo tu noć, jedan za drugim. S te strane nismo bili hendikepirani, kao u nekim drugim socijalističkim državama.

Kako vidite kulturu i muziku u današnjem društvu?

– Danas je muzika u vrlo nezavidnom položaju jer nije u rukama muzičara, već prodavaca. I što bi on meni platio studio mesec dana, kad sve to može elektronski da snimi za tri dana. Nemam ništa protiv elektronike, savremena je, ali je na uštrb bendova i muzičara koji proizvode muziku na stari način, što je mnogo skuplje. Drugo, ne isplati se više praviti zvezde. Reci mi na svetskom planu, ko je velika zvezda u poslednjih 20 godina? Lejdi Gaga? A znaš ko je zvezda – kad kažeš taj i taj, znaju ko je i tvoja mama i tvoj deda i tvoj komšija, koji možda ne vole to, ali znaju ko je. Etablirane vrednost. Poslednja koju znam, mada nije ni toliko velika zvezda, je Lejdi Gaga. Pre toga ko je bio – Madona? A poslednji bend Bon Jovi. Posle Bon Jovi-a veliki bend se nije pojavio, jer se nije isplatilo. Velike zvezde mnogo zarađuju, ali mnogo i troše, posebno ako su sklone skandalima. Na žalost je tako i nema kukanja. Današnji život je takav i novac diktira sve.

Ko je kod nas uspeo da postane zvezda?

– Riblja čorba u nekim trenucima. Iako nikada nije bio bend koji je mogao da se diči vrhunskim sviračima, Bora je imao to nešto. Kada sam prvi put čuo „Pogledaj dom svoj, anđele“, ja sam se smrz’o. Ovu sam priču ponavljao više puta, sretnem ja Boru, tek sam počeo da radim na radiju, i kažem mu: „‘De si, Suncokretu“, kaže on: „Nema više Suncokreta, pravim rokenrol bend“. Mislim se, ‘de ćeš ti, jer je on bio poznati akustičar. Kaže Bora: „Sa grupom SOS“, mislim se „‘de s njima…“

A, petnaestak dana pre toga Robert Nemeček, pokojni moj kum i ja, smo ozvučavali i opremali SOS na nekoj svirci, i to je bila najgora svirka koju sam u životu video. Vicko, bubnjar koji je inače svirao sa njima, bio je na vojnoj vežbi. To je bilo bogu plakati! Pitam Roberta: „Robi, jel’ si čuo nekada nešto gore?“ Kaže on: „To sam ja tebe hteo da pitam“. A sad Bora kaže sa da pravi bend sa njima. Pa jel’ si ti normalan, čoveče, al’ dobro. Pomislio sam, potrajaće od petka do subote.

Međutim, Enco Lesić, njihov producent, donese meni singl „Lutka“, kaže: „Evo ti ovo“, pitam je l’ smešno, kaže: „Nije smešno uopšte“. Ja pustim i evo, dan danas taj snimak zvuči – da te uhvati za oči. Bora je sa tim skromnim bendom uspevao da napravi mnogo veći impakt na slušaoce nego mnogi drugi bendovi koji su bili na papiru mnogo kvalitetniji. Generacija 5, svaka čast njima, ali im je glavna pesma ona koju im je Bora dao „Dolazim za pet minuta“. To je Borina pesma. Recimo, Parni valjak koji je trenutno popularan zahvaljujući nostalgiji, u to vreme nije mogao da napuni ništa u Beogradu. Hus i pokojni Aki su me pitali: „‘Ajde, reci, ko radi protiv nas?“. Kažem ja – ‘el ste vi normalni, vi ste bend koji se najviše vrti na radiju.

Imali smo Studio B, B92, Prvi i Drugi program i ako vrtiš, u roku od pet minuta čućeš Parni valjak bilo gde jer njihova muzika je bila radijska, a ta publilka ne dolazi na koncerte. Eventualno u Sava centar, ali tamo nisu zakazivali. Film, koji u Zagrebu nikad nije bio cenjen nešto posebno, ovde je bio veliki, Haustor… Jer su imali to. Nije kao da je Film bio Talking Heads, ali su imali neku svoju muziku, autohtonu, i strašno su bili impakt.

A u Vaše vreme?

– U ono naše vreme to su bile Siluete koje su uvek imale dobrog gitaristu, i Zorana Miščevića kao harizmatičnu ličnost. On nije znao nijedan tekst jer nije znao engleski, ali je to tako maestralno folirao da nisi mogao da ostaneš ravnodušan.

Šta je sa tim u vezi za rokenrol najvažnije?

– Bend mora da uživa u onome što radi. Ja sam uvek više voleo da slušam bend koji svira nešto što ne volim, ali da svira krvavo, nego bend koji otaljava. Koji pošteno otaljava, sve je tačno, sve je precizno, sve lepo zvuči, ali prazno. Umetnost, kad je konzumiraš, čitaš, slušaš, gledaš, mora da te dodirne, jer ako te ne dodirne džaba sve. Ako te dotakne, onda ima nešto, nije serijska roba. Može i da te nervira, ali ima nešto.

Dakle, i dalje postoje muzičari i sastavi koji iz ljubavi stvaraju dobru muziku?

– Uvek će biti ljudi koji prave dobru muziku, jer je muzika naša nasušna potreba; kao i slikarstvo, književnost… To je način izražavanja emocije. Postoje samo dve vrste umetnosti – sa emocijom i bez, a ovo drugo je zanat. Znaš kad u kafani slušaš neki bend, koji svira tačno, ali postoji neka zavesa. Danas je muzika sve više takva. A uvek će biti bendova koji ulažu sebe, samo je pitanje koliku će podršku imati, a bez podrške nema ničega. Danas se sve radi programirano, a kvalitet ljudi koji dobiju šansu da stvaraju je druga stvar. Ništa više nije slučajno kada je u pitanju umetnost, a posebno kada je u pitanju muzika. Isto važi za film i za sve sfere, jer se svodi na novac i kolko to košta, a vreme je najskuplje.

Podrška je ključna, ipak, većina ljudi sluša „stare stvari“. U čemu je problem?

– Društvene mreže danas nude demokratsku revoluciju, međutim, kada uključite kompjuter on vas zapljusne sa 5.000 novih numera, od kojih je jedan deo vrhunski, a ovaj drugi katastrofa, glupost. I kako sada običan čovek, koji nije profesionalno vezan, da nađe šta će da sluša. Radio više nema tu ulogu koju je nekada imao, kao ni televizija, nema ni časopisa koji prate muziku koji će ti ukazati – to je to. Nemamo ništa. A k’o što sam pomenuo, ranije čim pitaš osobu šta sluša, odmah znaš sa kim imaš posla. Danas, devedeset odsto ljudi „sluša sve“, u prevodu – ne sluša ništa, jer ga sve udari i prođe mu kroz glavu.

Muzika je izgubila prostor u životu mladog čoveka jer danas ima milion stvari koje zaokupljalju pažnju. Danas niko nema vremena da sluša ceo album. Nekad je bilo – Pink flojd izbaci novi album, mi se skupljamo, uz kafu, klopu, piće i slušamo. Jednu, pa drugu stranu. Nismo bili profesionalci, samo fanovi. Tako treba da se sluša da bi ušlo ono što je pisac, odnosno, muzičar hteo da kaže. A, u današnje vreme niko više ne sluša ni celu pesmu. Pusti prvu strofu i refren, kaže „pa dobro, nije loše“, obriše i sluša drugu. Takvo je vreme, šta da se radi. Još uvek je bolje nego što će biti (smeh).

Knjiga „Godine na 6“ Vlade Jankovića Džeta dostupna je na svim prodajnim mestima Multimedia Music, online na www.multimedia-music.com kao i u Vulkanovim i Delfi knjižarama.