INTERVJU: Žaneta Đukić Perišić: Biti pisac danas nije ni nalik vemenu kada su pisci glasno progovarali, bili proroci i probuđeni deo naroda čiji se glas čuo

Novo poglavlje u istoriji čovečanstva, dakle, započeto je mišlju o ljubavi… I kada o ljubavi pisma pišu majstori reči koji su obeležili povest čitave jedne velike oblasti ljudskog delovanja – više nije reč samo o jednostavnom i jednoslojnom izražavanju osećanja. Mi se susrećemo sa autentičim umetničkim činom, jer neponovljiva artikulacija ljubavnog osećanja izmiče prostoti opštih mesta“, zapisala je Žaneta Đukić Perišić u predgovoru antologije „Najlepša ljubavna pisma svetskih pisaca“, koja je upravo objavljena u izdanju Vulkana.

Na više od tri stotine strana, u četrnaest poglavlja i u potpuno autentičnim pismima, naša poznata književna istoričarka vodi nas ovom knjigom kroz svojevrsni vremeplov, u tu najdramatičniju ljubavnu komunikaciju koja se odvijala između Didroa i Sofije Volan, Tomasa Mana i Katje Pringshajm, Franca Kafke i Milene Jesenske, Satra i Simon de Bovoar, Prusta i Laure Hejmen, Silvije Plat i Ričarda Marfija, Žorž Sand i Alfreda de Misea, Andrića i Milice Babić, Krleže i Bele Kangrga, Apolonera i Luiz Šatijon, Oskara Vajlda i Alfreda Daglasa, Anais Nin i Džun Mensfild Miler, Prusta i Renalda Hanua…

Šta je bio vaš motiv za istraživanje pisama književnih velikana raznih epoha, koji su u svojim intimnim prepiskama ispisali i svojevrsnu povest ljubavi?

– U rukama mi je svojevremeno bila čuvena prepiska između Marine Cvetajeve, Pasternaka i Rilkea iz leta 1926. godine, to je rekla bih, bila početna inspiracija. Mislim, inače, da je epistolarna književnost možda skrajnuta, a da ona može mnogo da kaže o piscima. Svako umetničko delo, naravno, bilo da je to pesma, roman, priča, može da deluje na naše biće i da se razume i onda kada ne poznajemo autora niti bilo šta znamo o njegovom životu. Mi možemo jednu priču ili pesmu da čitamo kao da smo je našli u boci na dnu mora, međutim, drukčije ćemo je, možda i prisnije, razumeti ako nešto znamo o njenom autoru i njegovoj biografiji. Iz tog uverenja pomislila sam da je najneposredniji utisak i podatak o umetniku to što on sam svojom rukom napiše. I to napiše osobi koju voli. U jednom trenutku imala sam i dilemu, nekako mi se činilo da objavljivanje pisama izgleda kao da je smišljeno da se dopadne na prvu loptu i da samo zadovolji radoznalost, činilo mi je čak i pomalo voajerski, jer se zavlačiš u nečiju privatnost. Ali, onda sam pomislila da su sva ta pisma objavljena, i da u njima postoji ono što je najvažnije – kada pismo piše veliki pisac, čiji je posao da promišlja, razume, da tumači svet, onda i ta pisma, dakle, moraju biti dragoceno štivo, pravi dragulji spisateljske mašte, kreacije, dovitljivosti, iskrenosti, radoznalosti, i naravno, pre svega ljubavi. I onda sam krenula da ih iščitavam, po onom principu – sabrana dela, pa poslednji tomovi obuhvataju privatna prepiska. Krenula sam sa Tolstojem i Dostojevskim, čija sam sabrana dela imala u kući, i dopalo mi se kako to sve izgleda. I tako, korak po korak, krenula sam da istražujem.

Zanimljivo je da vaš izbor obuhvata prepiske u kojima se govori o različlitim vidovima ljubavi. Zbog čega je to sve važno?

– Kod Cvetajeve, Rilkea i Pasternaka, na primer, reč je o duhovnoj ljubavi, tu nije bilo razmatranja telesnih strasti, čulnih oluja, i u tim pismima, pored iskazivanja plemenite prijateljske ljubavi i intelektualne povezanosti, oni izlažu i elemente svoje poetike. To može da bude zanimljivo i proučavaocima književnosti, a ne samo ljubiteljima lepe reči. Pisma Svetog Jovana Zlatoustog Olimpijadi takođe su objavljena u poglavlju o duhovnoj ljubavi, istovremeno sa razmatranjem njihove plemenite duhovne veze, s jedne strane, ali, s druge, dobijamu sliku o porirodi i oblicima ranog hrišćanstva, o čemu govori Jovan Zlatousti. A kad spominjemo imena i prepisku Eloize i Pjera Abelara, mislim da savremena istorija promišljanja pitanja ljubavi, da tako kažemo, počinje sa njima. Oni su svojim životima dokazali koliko ljubav može da bude velika, nepokolebljiva i jaka, jer su doživeli i podneli strašnu sudbinu.

O čemu nam sve svedoče te sudbine Eloize i Pjera Abelara?

– Abelar je bio jedan od najvećih intelektualaca svog doba, u vreme kada su se osnivali prvi univerziteti, Eloiza, nećaka moćnog kardinala Fulbera, bila je Abelarova učenica, njihova ljubav bila je zabranjena. Kada je razotkrivena, razdvojili su ih, ona je rodila dete u jednom manastiru, on je kažnjen kastracijom i prebačen u drugi. Posle tog rastanka nikada se više nisu videli, ali je iza njih a za nas ostala njihova prepiska. Mi danas pominjemo zajedno imena Eloize i Abelara kao imena Romea i Julije, i zahvaljujući tim pismima koja su sačuvana mi danas znamo kako je u srednjem veku njihova ljubav mogla, i razumemo danas kako još uvek može da bude, snažna i postojana. U knjizi imamo, recimo, i različita pisma istog autora, koja su drukčija u zavisnosti od toga, recimo, u kom životnom dobu ih pišu. Svojoj ženi Adeli Fuše piše Igo, prvo dok su bili mladi, dok je ljubav još bila vesela i srećna, kasnije, kad taj brak već uđe u zrelu fazu, onda joj piše na drugi način. Istovremeno, ljubavnici Žilijet Drue Igo na početku piše na poletan i strastan način. Zanimljivo je, recimo, da i njegova žena piše Žilijet Drue, dajući joj savete kako da neguje Viktora dok je s njim. Kad jedan pisac piše pisma kao mlad čovek, tu i čitaoca zanose oluje strasti, Apoliner piše svojoj Lu, da kažem eufemistički, veoma čulna pisma, a Henri Miler piše svojoj poslednjoj ljubavi, mladoj glumici Brendi Venus kao već star čovek, koji drugačije doživljava i ljubav, i telo, i uzbuđenje.

Čijim ste pismima možda najviše iznenađeni u odnosu na biografije tih pisaca i ono što ste ranije znali o njima?

– Džejms Džojs pisao je Nori tako otvorena pisma koja bi se morala cenzurisati, gotovo da su na ivici pornografije, a u knjigu ipak nisam uvrstila te njegove najradikalnije beleške. A divna su pisma Osipa Mandeljštama ženi, Nadeždi Hazinoj, kojoj se obraća kao nežnoj devojčici. Ona će mu docnije uzvratiti najvišim ljubavnim činom poverenja i posvećenosti – brigom o njegovoj pesničkoj zaostavštini. Dirljivo je koliko Virdžinija Vulf voli svoga muža Leonarda Vulfa, na specifičan i kompleksan način: bila je nervno nestabilna i završila je život samoubistvom 1942. godine, jer nije mogla da podnese užase Drugog svetskog rata. On je za nju bio i prijatelj, i brat, i saradnik, i muž i ljubavnik i bolničar. Oslanjala se na njega, on je to prihvatio, i u njenim pismima oseća se to podrhtavanje duše, emotivna i mentalnu nesigurnost. Jako je zanimljivo, recimo, pismo portugalske kaluđerice Marijane Alkoforado: tu vidimo kako se u 17. veku govori o ljubavi. Marijana nije bila pisac, ali je sa svojih pet čuvenih pisama oficiru Noelu Butonu, ušla u istoriju svetske književnosti.

Poglavlje sa pismima Oskara Vajlda ili Anais Nin nazvali ste Isti pol. Da li ste u njihovoj LGB prepisci možda otkrili nešto novo?

– Marsel Prust je, recimo, pisao pisma dvojici ljubavnika, a imao je ljubavne veze i sa ženama. U ovom poglavlju je i pesnikinja Sapfo, ali to, naravno, nije njeno pismo, i tu sam napravila neke iskorake, ona piše pismo svojoj družbenici Atidi. Oskar Vajld je pisao lordu Alfredu Daglasu, a Anais Nin voli Džun Mensfild Miler, tadašnju ženu Henrija MIlera, što je takođe vrlo zanimljivo. Pisma Anais Nin isto su tako radikalno otvorena, surovo iskrena, i bez ikakve cenzure, kao i njeni dnevnici. Ali, ima i obrnutih primera u mnogim poglavljima, recimo, Puškinova pisma Nataliji: iako sumnja da ga ona vara, a i on sam vodi raspusan život, piše joj tako vedro i tako šaljivo, nije ni mrgodan, ni mrzovoljan, ni gorak. Divna su pisma Aleksandra Bloka Ljubovi Mendeljevoj, koja je imala i ljubavnu aferu sa Andrejem Belim. A ljubav Skota Ficdžeralda i Zelde bila je toksična, kako se danas moderno kaže, i potpuno skandalozna, ispunjena alkoholnim isparenjima, duvanom, nebrigom o detetu, i u njegovim pismima se vidi koliko je između njih bio jedan bolan odnos, Zelda je završila na klinici za mentalne bolesti, i u potpunosti se oseća taj duh izgubljene generacij i atmosfera „Velikog Getsbija“. Uzbudljivi su, naravno, i ljubavni „trouglovi“: Majakovski, Ljilja Brik i Osip Brik, i to je tipična ruska priča. Kao što je Šlovski bio sa fatalnom Galom Elijar, prvo udatom za Pola Elijara, koja je posle živela sa Salvadorom Dalijem i bila njegova muza.

Šta je sa velikim, fatalnim ljubavnim pričama danas, kada nam izgleda da su i književnost, i pisci, i ljubav izgubili važnost?

– Književnost u današnjem društvu, nažalost, više nema onaj značaj koji je imala nekada. S jedne strane, u književnosti najčešće nema ni dela odgovornosti prema društvu, čoveku i njegovoj sudbini, jer u ovako formulisanom društvu, u ovakvom vremenu, ona nema prostor gde da se raširi i gde da se svojim uticajem razbokori, kako da savlada prepreke neukusa i površnosti i stigne do bića čitalaca. Biti pisac danas nije ni nalik onom vemenu kada su pisci bili proroci, kada su bili ličnosti koje su progovarale glasno i čiji se glas čuo, kada su bili, kako bi Svetozar Marković rekao, probuđeni deo naroda, na ovaj ili onaj način. Čini se da danas pisci, nažalost, i žive, i deluju, i svoja dela plasiraju u jednom ograđenom getu. Mi čitamo jedni druge, a s druge strane, mada izgleda da se danas čita više nego ikada, čita se najčešće ono što bi se moglo nazvati estradnom književnošću, enter književnošču, petparačkom, dušebrižničkom, srceparateljskom. Dakle, književnošću koja je lako svarljiva. Današnjem čitaocu je jako teško da odgovara na pitanja koja ozbiljna književnost postavlja. Jer, kako Čehov kaže, umetnost ne postoji da bi davala odgovore na pitanja nego da ih postavlja. Mnogi današnji čitalac ne želi mnogo da se pita, ne želi mnogo da razmišlja. Postoji jedan sloj čitateljstva koji svojim interesovanjem odgovara na tu ponudu književnosti. Ako je reč o ljubavi, mislim da je danas problem sa njenim doživljavanjem, a ne sa ljubavlju samom kao suštinskiom osećanju koje pokreće zvezde i sunce, kako kaže Dante u „Božanstvenoj komediji“.

Gde je naša intima u ovoj eri društvenih mrežam i digitalne komunikacije, u kojoj pisanje pisama na papiru kao da pripada dalekom arhaičnom dobu?

– Živimo u vremenu neverovatne rasprodaje privatnosti, i ako društvene mreže ne objave šta sam danas jela i gde sam bila, i ako ne fotografišem jelo koje sam danas napravila, to je kao da nisam ni kuvala ni jela niti igde bila. Jer, ono što nije na društvenim mrežama, ma kakav i koliko važan bio neki događaj, nije se ni dogodilo. Gledala sam na jednom umetničkom događaju kako ljudi, svi od reda osim jedne osobe koja je stajala i svojim očima posmatrala, snimaju telefonima šta se dešava, jer je za njih važniji da naprave snimak koji će najbrže što mogu da objave na mrežama, nego neposredni doživljaj umetničkog dela. Mislim da se to dešava i sa ljubavlju. Nemam ništa protiv društvenih mreža, mislim da u nekim stvarima mogu da budu veoma korisne, ali ono što je bio ideal, suština, pa i stvar lepog vaspitanja, u vreme moje mladosti i meni bliskih generacija – da sačuvaš privatnost, da je kriješ kao biser u školjci, kao nešto samo tvoje – tvoja tajna, tvoja radost, tvoj bol – to više kao da ne postoji. Sada je sve izloženo i otvoreno, sve dozvoljeno i sve na izvol’te, živimo u nekakvoj prikazivačkoj kulturi, kao da se i kod u ljudima promenio. Ali, da ne lamentiram o tome. Uvek mi je bilo simpatično kako je Vera Stojić pisala Andriću, pitajući ga 1939, on je još u Berlinu, kad će da prestane da se bavi diplomatijom i da ode u penziju. „I da onda sedimo ispod drveta, da pijemo kamiltej, i da se zgražavamo nad postupcima omladine“. Uvek su se standardi, navike, moda, običaji i način života mladih i starijih razlikovali, ali ne bi trebalo da se razlikuje suština, vrednosti koje se poštuju. To bi trebalo da bude konstanta. To pripada sferi morala, i to bi trebalo da bude svevremeno.

Koliko mi u ovom našem društvu, zgaženi svim mogućim vrstama nasilja, agresivnost i prostote u javnom prostoru koje nam stiže od vrha države, pa nadalje, uopšte imamo svest o tome kakve poruke o osećanjima i ljubavi upućujemo mladim ljudima?

– Kao autorka izbora ljubavnih pisama, želim da kažem da verujem da na kraju, kad zagrebeš i sve razgrneš, kad očistiš od svih naslaga brutalnosti, nasilja, laži, vulgarnosti, verbalnog otrova, uvek postoji jedno zdravo jezgro ljubavi u većini nas. Ali, na tome treba raditi, detoksikovati i dekontaminirati biće nacije i to predanim radom u svim sferama: u porodici, u obrazovanju, jeziku, umetnosti, u svakodnevici, u bontonu…Mislim da je ljubav potpuno individualno osećanje, ja je nisam posmatrala ni ideološki ni generacijski, zaista verujem da ta jedna zdrava žila- kucavica izvorne mogućnosti ljubavi ne presušuje nikada. Da joj nikakvi otrovi, pesticidi malignih društava i pojedinaca, ideologija i politika, ne mogu ništa. Suština ljubavi je ista i danas kao i u antičkim dramama ili u Bibliji, i verovatno na isti način slama ljudska srca i uzdiže, i spušta i uznosi, očarava i razočarava – ljubav je, u stvari, jedan životni egzistencijal, temelj, baza. Ista je, samo se menjaju oblici. Ali, da bi rodila najsočnijim plodovima, moramo prvo da se oslobodimo sopstvenog egoizma. Zato sam i objavila ovu knjigu, i neću prestati da verujem da je ljubav čovekov pravi zavičaj. Iako znam da je moje verovanje možda i uzaludno, kao što Sizif uvek iznova kotrlja svoj kamen, i ja ne prestajem da ga valjam, jer imam nadu. A kad imaš nadu, onda moraš biti srećan.