INTERVJU Zdravko Šotra: Drži me nada da će se probuditi narod drogiran silnom propagandom diktatora

Zdravko Šotra, legendarni filmski reditelj kome „đavo ne da mira i stalno mu se čini da dangubi“, pored kulturne baštine koju je stvorio brojnim filmovima i TV ostvarenjima, ispisao je i jednu specifičnu istoriju jugoslovenskog i srpskog glumišta – monografiju „Mojih 500 glumaca“. Ova izuzetna knjiga, velika posveta glumcima i glumačkoj profesiji, može da se čita i kao svojevrsno svedočanstvo o ovdašnjoj kinematografiji i zlatnom dobu televizijske produkcije, a zajednički su je objavili, u vrlo luksuznom izdanju, Službeni glasnik (biblioteka Posebnih izdanja) i JMU RTS.

Na blizu pet stotina strana, Zdravko Šotra u svojoj knjizi pravi i dirljivi omaž građanskom Beogradu, njegovom duhu i jednom mnogo boljem vremenu koje i on sam simboliše – u 92. godini života ovaj Hercegovac rođen u Kraljevini Jugoslaviji i dalje je aktivan u profesiji, kritičan i u stalnoj pobuni protiv vlasti i društvenog ambijenta koji je stvorio ovaj režim, i pri tom, što takođe nije zanemarljivo, mnogo je lepši od Klinta Istvuda.

Razgovor za naš list napravljen je pre nekoliko dana, posle promocije Šotrine knjige koja se pokazala kao kulturni događaj, i to vrlo emotivni – inserte iz njegovih kultnih ostvarenja („Obraz uz obraz“, „Više od igre“, „Idemo dalje“, „Priče iz radionice“, „Braća po materi“, „Lajanje na zvezde“…), mnogi su doživeli kao sopstveni nostalgični vremeplov.

Predstavljanje monografije „Mojih 500 glumaca“ okupilo je publiku kao na nekoj velikoj filmskoj ili pozorišnoj premijeri. Kakvi su Vaši utisci , šta je ono što Vas je lično negde dirnulo?

– Događaj je, po opštem mišljenju, bio lep i uzbudljiv. Ti inserti su projektovani iza mojih leđa, pa sam gledao lica onih koji ih gledaju. Osim prijatelja i saradnika, uzbuđivala su me lica najbliže rodbine mojih glumaca koji poodavno nisu među nama. Vidim ćerku i suprugu Slobodana Bobiše Đurića, koji je sedamdesetih bljesnuo i pogunuo. Vidim i Sonju Divac, suprugu velikog kralja glume Petra Kralja, ćerke mog drugara Drage Čumića, a posebno suprugu i svastiku Žarka Lauševića. Žarka sam svrstao među žive, a on nas napusti pred sam izlazak knjige iz štampe.

Napravili ste jedinstvenu posvetu glumcima s kojima ste delili profesiju i život tokom proteklih više od šest decenije, koju ni jedan reditelj ovde nije uradio, a nismo sigurni ni negde u svetu. Prva rečenica u uvodnom tekstu Vaše knjige je pitanje: Glumac, šta je to? Zbog čega su, za razliku od gotovo svih drugih profesija za koje postoje naučne definicije, samo glumci i gluma do danas ostali tako enigmatični?

– Nije na meni da naučno razjasnim enigmu glumac i gluma. Ja sam u knjizi (neovlašćeno) pokušao da definišem taj pojam. A možda se treba manuti toga, neka to ostane jedna lepa enigma, svakom na volju da je definiše. A što se tiče toga da sam šezdeset pet godina radio i mnogo uradio, ja sam, za divno čudo, često imao osećaj da dosta dangubim. Kad urednik Vitezović 1998. reče da mi je istekao rok za penziju, ja sam se iznenadio. Pa zar već? Kad pre, da nije greška…? Produžili su mi još dve godine. A onda sam 2000. započeo “novu karijeru”, sve do serije „Aleksandar od Jugoslavije“. I niko mi ne veruje da je tu kraj. Kao da me teraju na nadmetanje sa Klintom Istvudom.

„Glumci… glumci… Bože, šta ih je… Na ovim slikama nije ni trećina onih koji su ispunjavali moj život. Prošle su kraj mene, smenjujući se, mnoge generacije glumaca, jedne umirale, a rađale se nove. Čete glumaca…“. Šta je Vama bilo najuzbudjivije dok ste ispisivali ove stranice?

– Većina mojih kolega čim završe neko snimanje, hita da se odmori negde dalje od glumaca, A ja sam se čitavog života družio sa glumcima po kafanama, ili išao sa njima na utakmice, a sa Zoranom, Đuzom i Vlastom išao i na letovanja. Budući da sam ovaj posao radio preko šest decenija, među pet stotina glumaca koje sam nabrojao, neki su rođeni krajem devetnaestog, većina iz čitavog dvadesetog, da bi se u „Aleksandru od Jugoslavije“ pojavili rođeni u dvadeset prvom veku. A šta je bilo uzbudljuvo dok sam ispisivao ove stranice? Pa to što sam se usput sretao s brojnim događajima iz sopstvenog života.

Kako ste se osećali dok ste „kopali“ po svojim sećanjima, koliko je tu bilo „nepodnošljive lakoće postojanja“?

– Čitavo ovo moje vreme smenjivale su se generacije glumaca. Mnogi veliki su nas napuštali ne dočekavši penziju. Koliko sam samo puta bio na komemoraciji i sahrani glumaca sa kojima sam bio u prijateljskim odnosima, a najveći broj njih to su bile osobe dosta mlađe od mene. „Aleksandra“ smo snimali u koroni, pa su odmah po završetki rada počeli da umiru njih sedam, jedan za drugim.

O svojih pet stotina glumaca govorite kroz emotivne i duhovite situacije, tu su i brojne fotografije sa snimanja, putovanja, datumi, silni faktografski podaci…Prelistavajući ovaj Vaš vremeplov sagledavamo i neko neuporedivo lepše vreme od današnjeg, u svakom u smislu. Da li ste i to svedočanstvo imali na umu dok ste ispisivali ovu Vašu, ali i našu istoriju?

– Nisam o tome ni razmišljao, pošto promišljanje nije vrlina koja me krasi. Kroz život sam srljao nasumice, onako kako me nešto nagonski vuklo. Ono što me nagonilo da se latim ovolikog pisanija, je upečatljivost traga koji su ti brojni daroviti ljudi ostavili na mene. I ne samo na mene. Mnoge zanimljive osobenosti njihovih ličnosti, i neodljive duhovitosti, stvaraju utisak da je to vreme bilo lepše. Uvek prošli dani izgledaju lepše od naše dnevne realnosti. Ipak, ja mislim da jeste bilo lepše, jer je opšti duhovni nivo naše sredine bio viši.

Kaže se da danas više nema tako bliskog druženja kakvo Vi opisujete u knjizi, ali i da nema ni velikih glumaca i glumica kao što su to bili Zoran Radmilović, Mira Stupica, Slobodan Aligrudić, Milena Dravić, Dragan Nikolić, Bata Stojković, Bora Todorović, Olivera Marković… Šta je ono što nedostaje novim generacijama glumaca?

– Ne mogu da zaboravim lepotu druženja, koje je nestalo. Recimo, ako pre podne svratite u glumački salon Jugoslovenskog dramskog pozorišta, zateći ćete sve glumačke veličine u druženju punom smeha i duhovitosti. Sada pre podne tamo nema nikoga, samo neko od glumaca koji imaju probu, uđe da uzme kafu. Nekada, kad uveče uđete u Klub književnika, tamo sve vrvi od duha znanih pisaca, mladih pesnika, glumaca, slikara… A onda se tu pojavio Arkan sa družinom i tome učinio kraj. Što se tiče razlike između tadašnjih i današnjih glumaca ona je u tome što su nekada glumci bili osobene ljudske pojave. I danas ima odličnih glumaca, ali se ta osobenost tanji. Možda zato što oni izrastaju u povoljnijim uslovima, za razliku od prethodnika koji su prolazili iskušenja težih vremena.

U vreme kad su ulice po jugoslovenskim gradovima bile prazne dok se emitovao „Obraz uz obraz“ ili serija „Više od igre“, nije bilo javnog prostaštva, građansko vaspitanje i obrazovanje afirmisani su u društvu kao kvalitet i ulaznica za sve u životu. Kako doživljavate to što se TV programi danas uglavnom prave da bi ljudima smanjili „moždanu masu“?

– Nekada se igrani program prikazivao samo na republičkim televizijama. On se bazirao na adaptacijama literature, i originalnih tekstova savremenih pisaca. U knjizi sam naveo dela poznatih domaćih i stranih pisaca koje sam sam režirao. Sada su se namnožile privatne stanice, i sve one snimaju brojne serije, pravi bezlični tanjež od serija, koje služe samo kao podloga za filovanje reklama. Nažalost, i RTS ih u tome sledi. Tu više nema serija koje će se pamtiti, kao što se mnoge nekadašnje pamte. A ni glumcu tu nema pravog izazova.

„Mojih 500 glumaca“ je izuzetno svedočanstvo i o Beogradu koji je imao duh metropole, i nosio taj oreol do 90-tih godina. Koliko Vas rastužuje današnji, drugačiji Beograd?

– Beograd je rušen bombardovanjem kao retko koji grad. Ali u danima mira on se ponovo podizao i sve više ličio na Evropu. Snimao sam neke priče o urbanizmu i arhitekturi sa Bogdanom Bogdanovićem. Tu sam shvatio koliko su on i mnogi autoriteti iz struke insistirali na urbanističkom planu, koji je Beograd usvojio. Prostor na kome je sada Beograd na vodi trebalo je da bude bez ikakvih nebodera, ispunjen sadržajima vezanim za kulturni život građana. Ali danas, kad su suspendovani svi zakoni, pa i sam Ustav, apsurdno je spomenuti neki urbanistički plan. Vlastodršci se brzo nagumbaše parama, pa hitaju da ih ulože u kvadrate stanova, što više kvadrata, više para, proklete bile… I imamo obalu natovarenu neboderima bliskoistočnog tipa. A da ne govorimo o rušenju brojnih zgrada po Beogradu, koje su bile zaštićene kao kulturno dobro.

Građanski Beograd sada srećemo na uličnim protestima, među potpisnicima ProGlasa, gledamo ga samo na dve televizije i ima priliku da se čuje samo u još nekoliko medija, jer režim neprekidno pokušava da ga ukine. Kolika je snaga tog Beograda u ovakvim okolnostima?

– Našom “malom nepažnjom” jedan čovek se dosetio da prigrabi baš svu vlast, i svu zemlju Srbiju, u svoje ruke. Sve to pomoću poznatog recepta, koji su uspešno oprobali mnogi diktatori, kao što su Lukašenko i slični. Jedna od bitnih poluga tog recepisa je suvereno zaposedanje medijskog prostora, preko kojeg se iz dana u dan zasipa mozak običnog čoveka i uspavljuje njegovu građansku svest. Ta uspavanost mase je njegov najveći adut, a naš glavni problem, ne samo u provinciji nego i u Beogradu. A ako se nađe načina da se Beograd potpuno probudi, zna se šta biva – Srbija počinje novu stranicu svoje burne istorije.

Videli ste mnoge epohe i mnoge vlasti, šta biste danas rekli: gde je naša budućnost, da li se nazire kraj ovom mrklom mraku?

– Preživeo sam mnoge režime. Otac nas je naselio u Lipljan, blizu Gračanice. Tu sam video Milana Stojadinovića, kad su ga izgonili u Grčku. Ispred naše kuće žandari izvode Milančeta iz auta, i vode ga u žandarmerisku stanicu da tu prenoći. Od onda do danas bio sam svedok kako mnogi režimi dolaze i prolaze. Prvo Italijani, pa Nemci i Albanci, onda komunisti, prvo oni rigidniji do 1948, pa Titovo nešto libelarnije vladanje, Slobino gušenje sloboda, Đinđićev pokušaj sa demokratijom u Srbiji, zbog čega on izgubi glavu, a nama sve krenu u sunovrat do dana današnjeg.

Dok ovi današnji pokazuju želju da večno traju, pitate nazire li im se kraj. Pa svi nabrojani su imali kraj, što bi ovi bili večni? Očajan sam što svoje poslednje godine provodim u ovom bespuću zemlje Srbije, koja je znala za uzlete u godinama mira. Drži me nada da će se naći načina da se probudi narod drogiran silnom propagandom, i da će se to dogodi dok sam još ovde.

Seriju „Aleksandar od Jugoslavije“ snimili ste pre tri godine, sada se pojavila i Vaša knjiga, jer Vam „đavo ne dâ da sedite džaba ni u 92. godini“, kako ste izjavili. Može li rad da bude sklonište od strašne svakodnevice koju živimo?

– Ima i toga. Ali ja sam od onih ljudi koji ništa drugo ne znaju nego da rade. I taj đavo koji me tera da radim, još mi ne da mira. Eto, naša književnica Maja Herman Sekulić ponudi mi svoju knjigu o Mileni Pavlović Barili. Priča poetska, puna događanja i – eto ti đavla, adaptiram je u filmski scenario. Posao veoma ozbiljan, pa sam rekao Maji da ću pokušati da adaptaciju završim “još za života”.

Kad Tito ne zna…

U svom opusu ste potpisali, kako je pobrojano, 373 ostvarenja. Da li postoji nešto što ste jako želeli da režirate, a nije vam se ostvarilo?

– Kako da ne. Adaptirao sam Pištalovu knjigu „Tesla, portret među maskama“, i to prvi deo knjige, to jest, Teslino detinjstvo i mladost, deo njegovog života koji još nije filmski obrađivan. Kad je pisac tu adaptaciju ponudio uredniku Kulturno umetničkog programa RTS, dočekan je rečima: “Ne može, Šotra je radio za Šolaka”. Među brojnim neostvarenim projektima izdvajam priču po knjizi Mileta Kordića „Zloslut“, koju već preko trideset godina pokušavam da snimim. To je priča o Novaku, mladiću sa Kosova, kojeg su uoči rata vrbovali u KPJ.

On čista srca poveruje u tu ideologiju i postaje nešto kao antički junak tragične zablude. Da ne dužim… Posle rata on je svedok ubistva Miladina Popovića, kad svu vlast na Kosovu preuzima Fadilj Hodža, čime se ubrzava naša priča o gubitku tog dela Srbije. Novak misli da je ceo problem u tome što Tito ne zna šta se tamo dešava, pa mu napiše pismo, koje ovaj prosledi Fadilju sa napomenom: “Vidi šta ovaj hoće”. A ovaj Novaka na Goli otok… Srbi, koji se danas busaju da ne daju Kosovo, decenijama su ćutali dok su ga lagano gubili.

Na kraju puta

Šta je ono što je možda najviše odredilo Vaš život?

– Ni o tome nikad nisam razmišljao, ali kad me to pitate… Mislim da sam svoj životni put odredio već u petnaestoj godini, kad me nešto vuklo da visim na galeriji Narodnog pozorišta. Gledao sam glumce kako nadahnuto i u romantičarskom zanosu igraju predstave klasičnog repertoara. Odlazio sam u Kinoteku, i tamo gledao sve velike filmove koje Kinoteka nudi. Usput sam sretao i upoznavao ljude, kao što je bio mladi Makavejev, sa kojima sam delio zanesenost filmom. Posle male mature, da bih preživeo, morao sam da upišem Građevinsku srednjotehničku školu, jer su tada samo za takve škole davali stipendiju. Jedva sam je završio, jer sam bio opsednut nečim drugim. Iza toga konkurisao sam na klasu režije i, evo me na kraju tog puta.