Foto: Privatna arhiva, A.Ć, Zašto je baš morao to da kaže? – rekao je Željko Stojanović, otac politikologa Bobana Stojanovića dok je pretprošlog vikenda gledao emisiju „Utisak nedelje“ i slušao sina kako najavljuje promociju njegove knjige.
Nije to očekivao. Nisu ni gledaoci, ali je to većini bilo simpatično, pogotovo što dolazi od bolno realnog i oštrog politikologa kakav je Boban Stojanović.
Ko nije gledao, ovaj deo „Utiska nedelje“ se desio na samom kraju emisije kada je Olja Bećković pitala goste imaju li neki utisak van liste.
„Može jedna lična stvar?“, pitao je Boban.
„Naravno“, uzvratila je Olja.
„Moj otac je elektičar ceo život ali je u jednom momentu zbog bolesti ostao u kolicima i nakon toga počeo da piše. Ima promociju četvrte svoje knjige u Kulturnom centru Čukarica 22. januara u 18 časova, pa evo jedna besplatna reklama. Hvala televiziji Nova na tome“, izdeklamovao je Boban Stojanović.
Knjiga se zove „Sjaj u oku“, rekao nam je i poklonio knjigu, kao i one prethodne tri, Željko Stojanović koji je zajedno sa suprugom Verom potpisnicu ovih redova srdačno dočekao u svojoj porodičnoj kući u Zemunu.
I nju je sam projektovao kada je 1995. godine iz rodnog Otočca u Lici bio prinuđen zbog rata da se doseli ovde u Srbiju i tu iznova počne da gradi svoj dom.
„I Boban je rođen u Otočcu“, kaže Vera, kojoj, vidi se, kao i Željku rodni kraj mnogo znači na način koji oni koji nisu iskusili njegov gubitak verovatno nikad do kraja neće razumeti.
Između nas zbog toga zjapi ogromna provalija. Ovo dvoje ljudi je lako smanjuju svojom blagošću i nekom tihom a odlučnom snagom da prevaziđu svaku prepreku. „Kao što vidite, mi smo obični ljudi“, kaže Vera. „Koliko li nas još ima?“, prolete mi dok sam gledala u lepo serviranu kafu na stolu i razmišljala kako je Željko odlučio da postane električar.
Kako ste postali električar, da li ste to želeli?
– Želeo sam da postanem električar. Živeo sam u malom mestu i nije bio veliki izbor za školovanje i zbog toga sam otišao u Rijeku gde sam završio srednju školu za elektrotehničara. I radio sam praktično sve sa strujom. Najpre u fabrici nameštaja, pa u distribuciji kao tehničar, pa posle toga kao monter po stubovima, pa sam dolaskom ovde u Srbiju radio instalacije, belu tehniku, tako da sam struju praktično upoznao u svim njenim opcijama.
Kada ste upisivali srednju školu jeste li razmišljali o pisanju?
– Možda bi mi nekad nešto palo na pamet ali je do te želje došlo tek negde 2009. ili 2010. kada sam pao u kolica. U stvari, ne odmah, ali nisam više mogao da radim ništa, da idem okolo, u dvorište, oko kuće. Sin mi je kupio laptop, uputio me kako se radi s tim, i onda sam počeo da istražujem. Na Fejsbuku sam pronašao društvo za koje nisam znao dugo vremena, uključio se u neke grupe.
Počeo sam sa kratkim pričicama i zbog nekih pohvala palo mi je na pamet da možda nešto i napišem. Tako je nastala prva knjiga. Mislim da sam na njoj radio oko tri godine jer je trebalo dosta istraživanja.
Knjige su uglavnom o našem kraju. Prvo sam napisao roman „Putevi Gospodnji“. Govori o naseljavanju mojih predaka u Lici i obrađuje šest godina dolaska u naš kraj – od 1658. do 1664.
Da li vam je bilo teško da napišete tu prvu knjige, kako ste iz tako daleke prošlosti prikupljali podatke?
– Jeste. Niko nije znao da to radim. Bilo je strogo u tajnosti dok nije na nešto ličilo. Onda sam pitao neke ljude da nešto od toga pročitaju, pa su se pohvalno izrazili. ‘Ajde, reko’, onda, da to i uokvirim. Jedna prijateljica mi je na Fejsbuku rekla da je ovaj roman lička „Na Drini ćuprija“. ‘Aj’, reko’, dobro i onda sam nastavio da pišem. Za tu prvu knjigu sam imao promociju, za ove druge dve nisam. Što se tiče podataka iz prošlosti – istraživao sam. Pročitao sam mnogo knjiga i na internetu našao dosta informacija iz različitih instituta i iz crkve…
Ko su junaci vaših knjiga?
– Porodica, Stojanovići, moji preci. Rođen sam u Otočcu u Lici i živeo sam tu 36 godina, a 1995. smo došli u Srbiju. Kada sam završio pisanje te knjige imao sam želju da nastavim da je pišem ali shvatio sam da bi trebalo napraviti mali vremenski otklon od toga i onda je na red došla ova druga knjiga „Kruv sa sedam kora“.
I ta knjiga se bavi ljudima iz mog kraja. To je priča o dvojici dečaka iz ličke provincije početkom 20. veka, za vreme autrougarske vlasti. Jedan od njih je moj rođak Lazo, koji je otišao rano, sa 17 godina, u Ameriku, a drugi, Petar, radio je kao sluga u gradu. Knjigu sam pisao po sećanjima na priče iz detinjstva, o istinitim događajima mojih predaka.
Radnja treće knjige „Sunce tuđeg neba“ je nastavak prethodne i prati životni put Laze i Petra kroz Veliki rat. Na koricama knjige je Kajmakčalan, obojica su tamo bili, solunski dobrovoljci. Kraj knjige donosi razrešenje jedne velike misterije o Lazi. Lazo je moga dede brat. Niko iz porodice nije znao za njegovu sudbinu i ja sam je otkrio… Knjiga govori o sudbinama većine Ličana koji su pobegli iz austrougarske vojske, predali se i borili se za Srbiju. Za ove tri knjige se slobodno može reći da su trilogija.
Kada i šta mislite zbog čega vas je privuklo da se kroz pisanje bavite svojim precima?
– To je počelo da me zanima oko 50. godine. Odjednom, ranije nije. Valjda to kod čoveka i dolazi s tim godinama da istraži ko smo, što smo i odakle smo.
Nova knjiga „Sjaj u oku“, koju ćete promovisati 22. januara u Kulturnom centru Čukarica, već po koricama deluje drugačije u odnosu na prethodne knjige, a deluje i kao da je reč o ljubavnom romanu.
– Ona jeste drugačija. To je život moje generacije i da, delom je ljubavna. Knjiga počinje tamo, u sretnim vremenima, pre rata i posle prelazi u rasturanje, u gastarbajterski život i tako dalje i sve je povezano posle, na kraju knjige. Ta knjiga je drugačija jer sam hteo i sebe negde da izazovem i da drugačije pišem. Prethodne knjige su istorijski romani a ova poslednja je više – ja sam je žanrovski odredio – kao ljubavni roman sa primesama sociološke drame. To je knjiga u kojoj dve radnje paralelno idu – jedna je ljubavna veza iz onog lepog vremena kada je sve bilo lepo i polako – nema telefona, nema ničega, još uvek patrijarhalni odgoj, a paralelno sa ovom radnjom ide život jednog gastarbajtera u Južnoafričkoj Republici.
Kada zamišljate čitaoca, kako biste voleli da reaguje na to što ste napisali?
– Uglavnom bih voleo da mu bude zanimljivo, da mu ispričam da imam neku interesantnu istoriju iza sebe. Važno mi je da čitaocu ne bude dosadno i dosta njih kaže da ne mogu odustati od čitanja kad počnu što mi je najveći kompliment. I stvaram polako takav stil pisanja da kad su neki prelazi ili odlomci uobličim celinu i završim je ne kad je najzanimljivije, nego da se nešto u njoj završi ali da se i dalje ništa ne zna do kraja i da se očekuje i pita šta će biti dalje.
Kako je porodica reagovala kad ste počeli da pišete?
– Deci je bilo čudno, a i bili su tada mlađi, supruga nije verovala. Prvo sam tekst dao na čitanje jednoj našoj prijateljici, isto je Ličanka ali živi u Foči, jer ja nisam bio siguran hoću li štampati ili neću. Dao sam njoj da pročita i ona je odgovorila jako pozitivno.
Lika je konstanta u vašem pisanju, kao neka neprebol. Kako vas je, kad ste došli u Srbiju, ova sredina ovde dočekala?
– Dobro, sve je bilo u redu. Ja sam tad počeo i da radim privatno. Bio sam prihvaćen od ljudi, od mušterija, tako da sam stvarno zadovoljan kako sam dočekan i primljen. To je još bio neki mladalački zanos možda i davnašnja želja da odem u grad i da živim u njemu, a ne na selu. Mada, tamo kad sam radio u distribuciji, zadnjih pet, šest godina pre rata, stvarno je bio dobar posao, imao sam svoju kancelariju i službeni auto što je danas nezamislivo. Biraš sam hoćeš li danas raditi u kancelariji ili ćeš na teren.
A teren se sastojao u pregledu tih mreža po kućnim priključcima. Majstor priključi kuću, ti pregledaš. Stvarno je bio izuzetan posao i plata je bila izuzetno dobra. Bilo mi je jako žao što je došlo do rata jer bilo je planirano da se radi zgrada u krugu firme i tu sam trebao dobiti stan, deca su bila mala…
Kad pomislite sada na Jugoslaviju, kako o njoj mislite, da li vas je mnogo prevarila?
– Jeste, iako sam je jako volio i cenio je i branio je u mislima. Upravo nakon ovog silnog istraživanja i saznanja s druge strane shvatio sam koliko smo mi Srbi krivi zbog svoje sudbine. Želeli svima dobro, sebi napravili najgore. I više nisam jugonostalgičar. Smatram da ima tu mnogo promašaja, pogotovo od samoga Tita. Od idola, on mi je postao ne najomraženiji nego veliki krivac. I žao mi je što sam ga toliko nekad dizao u nebesa a shvatio sam da je u stvari sa svojim saradnicima kumovao raspadu zajedničke države, već 1974, s onim ustavom je zakucao ekser u sanduk Jugoslavije.
Da li ste glasali?
– Jesam. Nisam glasač navijač nego glasač realista. Najviše bih volio kad bih mogao da uvedem pravilo prema kome ne bih dao čak ni četiri godine vladi nego manje da se ne nauče krasti i da se obavezno menja. To je moj stav o političarima u Srbiji. U knjigama inače nema politike. O tome ne volim jer se učinak određene politike vidi tek nakon 50 godina.
Koliko vam pisanje pomaže da s oslobodite nekih teških osećanja?
– Nekada me oslobađa a nekada me ona još više preplave, ali mislim da su ove knjige neka vrsta svedočanstva pogotovo za ljude kojima se prostorno bave. Možda je i moja greška jer tako gubim broj čitalaca pošto te knjige verovatno nisu zanimljive onima koji tamo nisu živeli i koji to ne osećaju. S druge strane imam i veliki problem što ne mogu da idem po terenu, po sajmovima, narodnim okupljanjima da promovišem knjige da ljudi saznaju, da vide.
Tako da jedini način prodaje ostaje preko Fejsbuka i nešto po poznanstvu ali sve više ljudi s kojima sam se družio sad dolaze u godine kad em manje čitaju, a neki nemaju ni para da se razbacuju sa novcem za knjige. Najveći mi je problem što moram sam da finansiram izdavanje. Ja sam uvek mislio da čovek knjigu napiše, ode kod izdavača i kad knjiga bude objavljena dobije deo od prodaje. A nije tako.
I na kraju, postoji li bilo šta što povezuje rad sa strujom i pisanje?
– Ako hoćeš biti dobar električar moraš biti izuzetno miran i imati dobre živce. A isto je i sa pisanjem – moraš biti skoncentrisan i razmišljati dok pišeš.
Ljubav na prvi pogled
U recenziji knjige „Sjaj u oku“ između ostalog piše da njena radnja počinje krajem osamdesetih godina prošlog veka, u zaleđu Severnog Jadrana. “U vrijeme kad u provinciji još uvijek postoji patrijarhalni način odgoja. Vjerujem da će se u ovoj priči, bar u njenom nekom dijelu, pronaći svaki čitalac koji je 1970-ih i 1980-ih godina živio svoju mladost.
Knjiga koja je sa svojih 310 stranica, vještim manevrom pisca, obuhvatila gotovo jedan cio radni vijek, tj. najplodnije godine, jednog od glavnih likova. Priča o ljubavi na prvi pogled, kojoj je trebalo nekoliko mjeseci da sjaj iz oka preraste u prvi izlazak kako bi se spojili: jak ponos i još jači ego. Što će pobijediti: emocije ili karakteri, saznaćete u nastavku knjige.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
