INTERVJU Zlatko Burić: I dalje ima puno sentimenta u našoj filmskoj Jugi

– Ima u tome sentimenta, svakako, primetio sam, recimo, i da se „Cedevita“ i dalje puno pije u našoj regiji, a i ona je Jugo proizvod – kaže u razgovoru za Danas Zlatko Burić, trenutno najslavniji glumac sa ovog prostora, dobitnik evropskog Oskara, koji je na 36. festivalu u Herceg Novom predstavio film „Kopenhagen ne postoji“ danskog reditelja Martina Skovjberga, prikazan pre dve večeri u selekciji Mreže festivala Jadranske regije.

Burić je započeo karijeru u alternativnoj eksperimentalnoj kazališnoj trupi “Kugla Glumište”, osamdesetih godina se iz Hrvatske preselio u Dansku, a prvi film u kojem je igrao bio je „Pusher’ Nikolasa Vindinga Refna (kod nas preveden kao ‘U Kini jedu pse’). Uloga Mila, srpskog narko-bosa u ovoj trilogiji, donela mu je veliku popularnost i Nagradu za najboljeg sporednog glumca Danskog udruženja filmskih kritičara, .

Sa Refnom je sarađivao i u filmu „Bleeder“ uz Madsa Mikelsena, i u Netfliksovoj seriji „Kopenhagen kauboj“ u kojoj ga ove godine gleda i ceo region, a igrao je i u filmovima slavnog Stivena Frirsa, Rolanda Emerika.. Krunu u karijeri doživeo je sa švedskim rediteljem Rubenom Ostlundom i filmom „Trougao tuge“, koji je nagrađen kanskom Zlatnom palmom, potom i nagradom Evropske filmske akademije, a uloga ruskog tajkuna Buriću je donela evropskog Oskara.

Ovdašnja publika ga poznaje po ulogama u hrvatskim filmovima „Comic Sans“ i „Pamtim samo sretne dane“ Nevia Marasovića, „Ne gledaj mi u pijat“ Hane Jušić, a prošle godine Burić je u Beogradu svečano otvorio festival Slobodna zona.

Filmski stvaraoci su prvi probili političku blokadu posle devedesetih godina i obnovili saradnju. Da li je samo sentiment u pitanju?

– Ne mora biti velika ljubav između filmskih stvaralaca, mada ona kod nas postoji iz vremena te nekadašnje zemlje, nego je stvarnost takva da je koprodukcija nužna da bi se napravili filmovi i realizovalo tržište. A to tržište čine naši zajednički jezici koje još razumemo. Ne može se praviti film za pet hiljada ljudi, apsurdno je, znam to iz pozorišta. Mi smo tih sedamdesetih godina bili rubni teatar, ali smo znali da ćemo kao „Kugla Glumište“ igrati u SKC u Beogradu, u Novom Sadu, da ćemo ići u Skoplje, i to onda nije bilo baš talo malo tržište.

U trileru „Kopenhagen ne postoji“ Martina Skovjberga, koji je posle Roterdama pre dve večeri i na tvrđavi Forte Mare ispraćen ovacijama hercegnovske publike, igrate jednu od glavnih uloga. Kako ste vi doživeli ovaj neobični film koji su evropski kritičari nazvali „uzbudljivom igrom mačke i miša“?

– Moram priznati da sam bio začuđen kada sam dobio poziv za film, da neko tako radi, da tako nešto može osmisliti, nešto što na prvi pogled ne izgleda filmično. To je neki neobičan prikaz intimnosti, gotovo mikroskopski pogled na emocije, i to mi je izgledalo vrlo zahtevno i čudno. Moram reći da sam bio odmah fasciniran dok sam čitao scenario, jer ga je Skovbjerg već osmislio. Filmski scenario nije književnost, zato morate imati sposobnost da, u ovom slučaju, ljudsku intimu i odnose pogleda iz nekog čudnog ugla. Zato sam odmah bio oduševljen.

Ovog leta ste obišli sve festivale – od Motovuna, Pule, Sarajeva gde ste bili član žirija glavnog takmičarskog programa, pa sada do Herceg Novog. Kakva je naša regionala produkcija?

– Moram reći da te neke ceremonije, festivali, nagrade, da me na ličnom planu ne impresioniraju bogzna kako, ali imam respekt prema tome u smislu cehovske strukture. Filmu je potrebna ta vrsta glamuroznosti, film je ipak u osnovi masovna kultura. Ono što volim na festivalima je to što mi pružaju priliku da glеdam jеdan film sa različitom publikom, jer ljudi uglavnom različito rеaguju. Ja sam u Herceg Novom bio pre dve godine sa filmom „Comic sans“ i sjajno sam se proveo sa publikom. Ali, tu produkciju u našoj regiji pratim koliko mogu, od festivala do festivala, van toga nemam priliku. U Sarajevu u glavnoj selekciji nije bilo puno naših filmova, u distribuciji u evropskim kinima gotovo da ih nema. Ali, ne radi se o ovom regionu, nego je takva situacija uopšte sa evropskim filmovima. Premoć američke produkcije, a ovo što se radi po Evropi gleda se uglavnom u arthaus bioskopima, koji su potpomognuti mrežom Eurimaža, i na festivalima. U Skandinaviju su dolazili neki naši filmovi u redovnu distribuciju, vrlo retko, ponekad budu neki festivali koje organizuje danska Kinoteka, gde se u blokovima pokazuju filmovi koje oni zovu kinematografijom Istočne Evrope, ili Zapadnog Balkana, uglavnom nekim neodređenim imenom. Povremeno, ako je vešta neka osoba iz naših konzulata, onda oni organizuju, recimo, da se prikaže deo produkcije hrvatskog filma, ili srpskog, pa tako bude neki blok, jedan ili dva naslova. Distribucija filmova je zaista jedna teža priča, s tim što Skandinavija ima veliku potporu, u Danskoj, recimo, četrdeset odsto od svih prodatih bioskopskih karata ide u budžet za snimanje filmova, i ulaže se veliki trud. Danska je odmah nakon Francuske po prodaji bioskopskih karata, što je, naravno, zanimljivo.

Koliko će se ta posećenost bioskopa u budućnosti promeniti sa striming platformama koje su u apsolutnom zamahu?

– To ćemo tek videti, uz prevlast koju sve više dobija, strimng može biti interesantan je i po dobru i po zlu, jer okuplja najširu publiku. Primera radi, seriju „Kopenhagen kauboj“ Nikolas Vinding Refni je radio za Netfliks, a on je reditelj koji stalno menja autorski jezik i izraz, i ova serija je, blago rečeno, nespojiva sa idejom Netfliksa, i mislili smo da će je gledati samo neka vrlo art publika. Međutim, svi je gledaju, gledaju je i u Srbiji i Crnoj Gori, ovde me u Herceg Novom prepoznaju na ulici, u taksiju. Dakle, treba biti otvoren i prema tim stvarima, i biti hrabar da se naprave i nešto što je drugačije, a na takve promene je, kao što vidimo, pristao i Netflks.

Na festivalskoj konferenciji za novinare pominjali ste i Dušana Makavejeva, i njegovo savršenstvo rada sa glumcima. Iz ove vizure, čini se da sadašnjim autorima u regionu nedostaju autentične ideje i spremnost na rizik, jer se sada retko dešava da neka ostvarenja idu u glavne programe Berlina, Kana, Venecije, osim, recimo, filmova rediteljke Jasmile Žbanić.

– Ne treba biti neskroman, ne događaju se dobri filmovi i veliki uspesi tek tako, ne padaju s kruške, kako bi ovde rekli. Kad pominjemo te autore, Makavejeva, Žiku Pavlovića, Žilnika, to su bila druga vremena, kontekst je bio drugačiji. Nije situacija loša, evo, film „Sigurno mjesto“ Juraja Lerotića, koji smo videli i ovde u Herceg Novom, došao je do Venecije, odjeknuo je u Evropi, tako da ja ne gledam baš tako prestrogo na filmove koji se rade u našoj regiji. Nekada i perifernu poziciju treba iskoristiti, a ne smatrati je hendikepom i kukati da je loša. Nije puno ni danskih filmova u tim top selekcijama, danas svi znaju Larsa Fon Trira, Tomasa Vinterberga, ali je i puno produkcije koja nije baš dobra, pa se i u Danskoj sada čeka kad će da se pojavi novi Fon Trir. Treba, dakle, i na to opušteno gledati. Mnogo je važnije razmišljati o tome kako unaprediti finansiranje proizvodnje filmova, nego plakati. Zadatak je da se organizuje proizvodna što više filmova, a kad ih ima puno, i kad puno autora ima šansu da snimi svoju priču, svoju ideju, onda je i veća mogućnost da se pojave najdarovitiji i najhrabriji.

Cehovske akcije i solidarnost s kolegama

Koliko se vaš život promenio od kada ste i zvanično dobili priznanje Evropske filmske akademije da ste najbolji glumac u Evropi?

– Nije se moj život previše promenio od tog trenutka, ali zadovoljan sam i podržavam sve te akcije cehovskog tipa, jer je to nagrada za težak rad. Ljudi koji nikada nisu videli kako se pravi film ne znaju koliko je potrebno truda, ali i na koliko teškoća nailazite dok se ne ostvari jedan film, počev od priprema pa do same realizacije. Ljudi samo vide glamur. Iz tog razloga su važne institucije i festivali, jer daju toplinu i ozbijnost tom cehovskom velikom radu.