Intimna razotkrivanja i romani na tragu ličnog, proživljenog iskustva

Lagano raste nestrpljenje u iščekivanju ko bi mogao dobiti ovogodišnju Ninovu nagradu za najbolji roman.

Oni koji su pročitali gotovo sve iz užeg izbora već imaju svog favorita ili favoritkinju, oni koji nisu raspituju se o knjigama koje su propustili.

Uglavnom, većina je saglasna da je prozna produkcija ove godine bila plodna i zanimljiva, da su se posebno istakli pesnici/pesnikinje, a zbog novoustanovljene nagrade Beogradski pobednik, upoređuju se liste oba finala.

U vezi sa ta dva najuža kruga sagovornice Danasa posebno raduje plasman knjiga dve autorke Milene Marković s “Decom” (Lom) i Milice Vučković s “Smrtnim ishodom usled atletskih povreda”(Booka).

Zamolili smo ih zato da o svemu ovome sažmu svoje utiske, pre svega da prokomentarišu uži izbor Ninove nagrade – vide li možda zajedničku tačku koja povezuje finaliste ovog priznanja.

Neke od njih pitali smo i da uporede dva finala.

Vladislava Gordić Petković, profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, književna kritičarka i teoretičarka, članica žirija za dodelu NIN-ove nagrade u mandatu 2011-2014, ocenjuje da roman u Srbiji nije bio nikad vitalniji i nikad zanimljiviji, uprkos tome što, kako kaže, “odaje utisak da se ponekad više bavi temama nego tehnikama, da se više poigrava stavovima nego idejama”.

– Ponekad se teme i poruke pozajmljuju i uvoze iz proznih manufaktura drugih jezika i kultura, i uticaj prevedene književnosti je nesumnjivo veliki. Ipak, preovladava utisak da neke serijske modele proze u našem jeziku i našoj kulturi i dalje uspevamo da flaširamo bez aditiva. Kad je proza u pitanju, definitivno nismo periferija ni sveta ni smisla – ističe Gordić Petković.

Prema njenim rečima, o tome svedoče finala obe nagrade,

– Da je srpski organski roman vitalan i zdrav, pokazuju dva finala dve nagrade – jedne tradicionalne i renomirane, druge koja bi to tek mogla da postane, ako potraje. Ukoliko izbore dva žirija sagledamo ujedinjene u razlikama, videćemo da zajedničkim snagama ukazuju na prevlast ispovednog tona, da konstatuju mnogo uočljivije prisustvo ličnih i porodičnih priča u romanima nego što ima nacionalnih, regionalnih i zavičajnih istorija. Više je intimnih razotkrivanja nego istorijskih i kolektivističkih konstrukcija – ocenjuje Gordić Petković.

Kako kaže, priče romana su u većini slučajeva birane pre svega da budu privlačne čitaocu.

– Čini se da su teme najčešće svesno i gotovo projekatski birane sa idejom da čitaocu unapred budu bliske, da budu i upečatljive i privlačne, ali je u oba finala možda samo Slobodan Vladušić ponudio primer za nadahnuto i brižljivo konstruisan intelektualni bestseler.
Čak tri autora u dva finala su pesnici koji su se obratili romanesknoj formi (Milena Marković i Oto Horvat strasno i turobno, Vladimir Kopicl vedro i dionisijski – sva tri romana zaslužuju ono najbolje). Jedini dosledan svom višegodišnjem autorskom rukopisu je Srđan Tešin, koji ostaje u zavičajnoj, banatskoj tematici. Roman Milice Vučković bira tešku temu zlostavljanja, ali je to manje priča o agresoru, a više o unutrašnjem rastakanju žrtve koja hotimice hrli u samoponištenje. David Albahari nam je poklonio roman koji je u svakom smislu te reči ekskluzivitet – objašnjava Vladislava Gordić Petković uz zaključak da je i dalje od trenutnog bljeska nagrade ipak važnija duga ruka čitanja.

Jovana Milovančević, mlada književna kritičarka i novinarka Radio Beograda 2, kaže za Danas da je tragajući za objedinjujućim momentom romana iz najužeg izbora za NIN-ovu nagradu, a sa izuzetkom Albaharijevog „Pogovora“, prisetila one Nabokovljeve misli u kojoj stoji da se „stvarnost može ispripovedati samo pod navodnicima“.

– Romani o kojima sada odlučuje ovogodišnji žiri u bitnoj meri sadrže momenat pseudobiografskog, autofikcijskog, nastaju na tragu ličnog, proživljenog iskustva koje tek fikcionalizacijom i narativizacijom postaje priče i pamćenja vredno. U ovim romanima važan je i dodir ličnog i kolektivnog sećanja na sebe i svet, kao nepotkupljivog saglasja u kojem se „laute i ožiljci“ vremena jednako prepoznaju kako u pojedinačnom, tako i u opštem – objašnjava Milovančević.

– Svojom, do granice izdržljivosti iskrenom poemom Milena Marković ispisuje totalnu i apsolutnu, intimnu priču o ženskosti i jednom vremenu (mitskom i istorijskom) koje se reflektuje u čovekovom duhu i na njegovom telu. U istom, tonu poeme, nešto stišanijeg lirskoj naboja, ali razvijene, razbokorene i razigrane naracije, nastaje i roman „Sampas“ Ilije Đurovića, kao oda stvaranju shvaćenom kroz metaforu puta i pokreta. Da su izuzetna vremena i po nečemu izuzetni prostori, stvarali baš takve – autentične pojedince u prozi, dokazuju i romani Vladimira Kopicla „Španska čizma“ i Srđana V. Tešina „Mokrinske hronike“, a donekle i Elvedina Nezirovića „Ono o čemu se ne može govoriti“, pokazujući snažnu potrebu ovih pripovedača da čineći ambijent simbolički bremenitim još jednom redefinišu i preispitaju mogućnost i mesto stvarnosti u fikcionalnom tekstu – smatra Jovana Milovančević.

Prema njenoj oceni, “Pogovor” Davida Albaharija je nastavak njegove prepoznatljive poetike dok je Milena Marković s “Decom” napravila iskorak u odnosu na sve ono što je ranije radila.

– U osnovi polifoničan, sagrađen na fonu nikada napuštenog postmodernističkog iskustva, roman „Pogovor“ Davida Albaharija, nastavak je njegove prepoznatljive poetike, dok suvereni korak dalje u odnosu na sve do sada sopstvenim delom rečeno, pravi poema Milene Marković, uznoseći se jezičko-stilskom autentičnošću, ali i snažnim emotivnim nabojem u same vrhove (ne samo savremene) srpske književnosti – zaključuje Jovana Milovančević.

Ana Stišović, književna kritičarka i teoretičarka, smatra da su dva ženska autorska imena u najuužem izboru oba književna priznanja korak ka pobedi lterature nad duhom palanke.

– Književni život postoji i pre i posle žiriranja i nagrada. Ipak, književne nagrade su važne, jer, bar na kratko, u nelepim vremenima, skrenu pažnju javnosti na skrajnutu literaturu. Bez obzira na disonantne tonove koji se spočitavaju (ili učitavaju), obe aktuelne nagrade – NINova i Beogradski pobednik – imaju zajednički imenitelj: ženska autorska imena u najužem izboru. Verujem da je to,ovog puta, korak ka onom što bi nam svima bilo najdraže – pobeda literature nad duhom palanke – poručuje Ana Stišović.

Pobednik će se znati u ponedeljak

U najužem izboru za Ninovu nagradu našli su se romani: „Deca“ Milene Marković u izdanju LOM-a, „Sampas“ Ilije Đurovića u izdanju Trećeg trga i Srebrnog drveta, „Ono o čemu se ne može govoriti“ Elvedina Nezirovića u izdanju Lagune, „Španska čizma“ Vladimira Kopicla u izdanju Lagune, „Mokrinske hronike“ Srđana v. Tešina u izdanju Arhipelaga i „Pogovor“ Davida Albaharija u izdanju Čarobne knjige. Dobitnik priznanja biće proglašen u ponedeljak, 24. januara, u podne.